Dočekala starost u bedi.
Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.
Njeno pravo ime bilo je Milica Jakovljević i rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine.
Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd kako bi započela karijeru kao novinarka u „Novostima“ i bila je jedna od retkih žena u tom poslu. Posle je radila i u „Nedeljnim ilustracijama“, sve vreme sa pseudonimom Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane.
U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji. Šetala je beogradskim ulicama „zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće“.
Kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je.
Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, nikada se nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo.
Nakon što je prešla čedrdesetu, po beogradskim kuloarima počela su govorkanja da njen stan posećuje tadašnji veoma poznati i jedan od najprivlačnijih glumaca Božidar Boža Nikolić. Od nje je bio stariji pet godina, udovac, a veza je rasturena nakon jedne decenije zbog, kako se pričalo, Miličinog kategoričnog odbijanja da vezu krunišu brakom.
Volela je i Vitoja, Slovenca kojem je posvetila roman „Slovenačka gora“.
„Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne“, otkrila je u svojoj autobiografiji.
Mir Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik“, zalažući se da se damama prizna svako umeće.
Bila je kritikovana
Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom „Srpske trilogije“. Njwegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.
Milica Jakovljević je autor romana „Ranjeni orao“ koji je ekranizovan 2009. godine i tako se opet našao u žiži. Pored toga pisala je i romane „To je bilo jedne noći na Jadranu”, „Nepobedivo srce“, „Otmica muškarca“, „Greh njene majke“, „U slovenačkim gorama“, „Samac u braku“ i „Mala supruga“.
Tada se desio potpuni preokret u njenom životu.
Milica, koja je bila jedna od najpoznatijih novinarki tog vremena, tokom okupacije odbila je da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.
Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.
Autorska prava prodala za malo uglja
Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinarke je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.
To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu „Ranjeni orao“. Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on „omogućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla“, te da zato na njega prenosi sva prava.
Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine, prenosi Nportal.
***
Bonus video: Jutarnja šetnja kroz Oplenac sa princezom Ljubicom Karađorđević
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
