Za Minu Pavlović Virant sam čula pre sigurno 5-6 godina, kada je u Beogradu tek počela da tetovira i bum - odjednom smo svi znali za nju. Tada je tetovaže radila vrlo zahtevnom tehnikom istačkavanja, te je time i svojim specifičnim ilustracijama i stilom i te kako privlačila pažnju. A, tek kada čujete da je diplomirani psiholog...
Mina je završila osnovne studije psihologije na Filozofskom fakultetu i kada je upisala master – nešto se promenilo. Kako i sama tvrdi, nije mnogo do tada dovodila u pitanje put kojim je odabrala da se u životu kreće, ali ta godina na masteru je za nju bila godina najvećeg ličnog razvoja.
„Tetoviranje nije bio neki dugogodišnji plan, niti beg od psihologije. Ideja se tako neočekivano desila i preplavila me ogromnom iskrenom željom da se oprobam u tome, da sam nekako osetila da imam dve opcije – ili da ostanem pri psihologiji i ignorišem tu želju ili da se prepustim i probam nešto novo i onda sama vidim gde će me život odvesti. To je bilo pre skoro 7 godina i dalje sam srećna svojim tadašnjim izborom”, kaže Mina za Zadovoljnu.
Sigurno da ljudima u bližoj okolini nije bilo lako da prihvate činjenicu da je Mina, nakon diplomiranja i upisivanja mastera – sve to želi da napusti. I sama kaže da bi možda bilo logičnije da je nastavila sa psihologijom, a usput učila da tetovira. Ali to za nju nije imalo smisla, i kompromis „na pola puta” nije dolazilo za obzir. Svesno je izabrala da se bavi onim što voli, izgovora i kompromisa.
„Verujem da su mnogi gledali na to samo kao na neku životnu krizu kroz koju trenutno prolazim i koja će me proći. Ja sam apsolutno bila svesna svega toga, svih losih i rizičnih strana ali u meni je, kao što sam rekla, tinjala takva želja da mi je već u jednom trenutku postalo jasno da zapravo i nemam opciju da je ignorišem vise, jer je postala deo mene, mog svakodnenog
razmišljanja i planiranja.”
Već je nekako poznato da kad čovek jednom upliva u priču sa tetovažama – teško iz nje ispadne. Retko ko se zadržao na prvoj tetovaži, jer čim se uradi prva razmišlja se o drugoj, pa trećoj… Mina je tako stalno tražila ideje za tetovaže po internetu, planirala svoje buduće i čitala i o tatu majstorima. Ali kako ljubav prema tetovažama na sebi postane i ljubav prema crtanju na drugima?
„To je bilo kao neka blaga opsesija koja me je potpuno okupirala i koju sam sve manje mogla da ignorišem, i tada sam shvatila da je to bio prvi put u životu da osećam toliku želju, toliki polet i strast da je to bilo teško opisati rečima. I onda je samo bilo pitanje vremena… Uvek se setim te situacije koja je bila moj lightbulb momenat, gde me je jedan kolega psiholog pitao zašto ja ne bih počela da tetoviram, kada o tetoviranju pričam mnogo strastvenije nego o psihologiji. Postavila sam sebi isto pitanje i to je bilo to.”
Često slušamo o ljudima koji su potpuno preokrenuli svoj život. Ali od psihološkinje do tatu majstora? Zvuči malo čudno, zar ne? Posebno u našoj zemlji gde je tetoviranje i dalje malo tabu tema, te je to još jedna stvar koja ju je odaljila od psihologije.
„Kada sam upisala prvu školu za psihoterapiju, od svojih profesora tamo sam doživela velike osude i pritisak koje su me jako pogodile, iako sam u tom trenutku imala samo nekoliko tetovaža. Vrlo direktno mi je bilo saopšteno da ja ne izgledam profesionalno, da ne izgledam kao psiholog, da nemam budućnost u tome i sl. To je za mene bio ogroman pogodak, jer sam uvek imala tu ideju da bi psiholozi trebalo da budu najotvoreniji ljudi za prihvatanje razlika, oni koji idu dublje, ne osuđuju ljude po izgledu, već se fokusiraju na licnost, i sl.”
Tako je i shvatila dataj svet nije za nju i da tu ne postoji šansa da bude potpuno slobodna da bude svoja. Dok joj tetoviranje sa druge strane, daje potpunu slobodu da izrazi sebe, čak i kroz rad sa mušterijama.
„Mislim da je tetoviranje kao pojam vrlo teško objasniti, jer je sam proces isprepletan intimom, emocijama, idejama i iz svesnog pa i nesvesnog dela ličnosti… Tetoviranje je tu negde na pola puta između fizičkog i nematerijalnog sveta, čini mi se, i upravo tu se gubi mogućnost da se lako pretoči u reči. Lako mogu govoriti o tehničkoj strani tetoviranja, tetoviranju kao zanatu, ali kada se krene dublje, uvidi se čitav moguć i opseg objašnjenja i težine koju proces nosi.”
Ona tako oseća i čast kada mušterija u nju ima toliko poverenja, da joj dozvoli da mu ukrasi telo, te je ornamentalni stil postao njena najveća ljubav. Kako kaže, ima tu čar da na predivan i organski način prati telo.
Mina trenutno živi u Sloveniji sa svojim mužem, i deluju kao vrlo skladan, istetovirani, šareni par. I kako je tatu scena u Sloveniji jača nego kod nas, tamo nije imala nekih neprijatnih situacija. Dok je kod nas ipak malo drugačije.
„Uvek mi je bilo zanimljivo koliko ljudi zapravo sebi daju za pravo. Nekoliko puta mi se desilo da mi ljudi samo priđu na ulici i slobodno govore o tome kako sam uništila svoje telo, i saopštavaju koliko su zgroženi mojim odlukama. Naučila sam vrlo brzo da ne odgovaram na takve stvari i produžim, ali nikada nisam razumela tu količinu arogancija da neko može biti lično uvređen tuđim izgledom.”
Kako i sama kaže – važno je napomenuti da se stvari menjaju na bolje. Kako tetoviranje postaje popularnije, tako i osude drugih ljudi polako popuštaju.
Bonus video: Joga lica za početnike
Pratite nas i na društvenim mrežama:
