Miličin put od ambisa do ljubavi prema životu.
U danima posle najveće tragedije koja je pogodila Srbiju u XXI veku, ljudi će se suočiti sa besom, strahom, tugom, beznađem i šokom. Portal Zadovoljna.rs u narednim danima žalosti donosi vam zato serijal naših priča, o ženama iz Srbije, našim sugrađankama, koleginicama, komšinicama, koje su pobedile najteže životne bitke uprkos strahu, tuzi i beznađu. Ovo je Miličina priča.
Milica Veljković je imala samo 16 godina kada se umila, očešljala, prošla pored majke koja je sedela u kuhinji, otišla na krov svoje zgrade i skočila – rešena da završi sve. Probudila se u bolnici i dobila novu šansu za život, ali više ništa nije bilo isto. Danas ova hrabra devojka izborila se sa ogromnom traumom i činjenicom da neće hodati. Dobila je novu misiju – da pomogne drugima.
„Danas mnogo bolje razumem ono što mi se desilo – jer tada nisam ni želela to da obelodanim i priznam sebi da imam problem. Mislila sam da se to samo meni dešava i da samo ja prolazim kroz to. U tom trenutku, sa svojih 16 godina, nisam razumela koncept mentalog zdravlja i depresije. Bila sam tužna, plačljiva, nisam znala šta ću sa svojim osećanjima i sa sobom. Danas svakako znam da je bila u pitanju adolescencija i borba sa depresijom koju nisam razumela i znala da definišem“, počinje svoju priču Milica Veljković za Zadovoljna.rs.
Beznađe koje preplavljuje
Milica je odrasla u Titelu, sanjajući velike snove. Imala je puno interesovanja i želela je mnogo. A onda je došao pubertet, sve gori porodični odnosi i upis u srednju školu koju nije želela. Sve više je počela da luta – i u svojoj glavi, ali i da beži od roditelja. Ali od mračnih misli nije pobegla.
„Verovatno se i danas oseti kod mene da jesam neko ko je hipersenzitivan. Doživljavam svet vrlo intenzivno. Tada je to bilo jako preplavljujuće – nisam imala nikakvu kontrolu, jer nisam razumela zašto se to dešava. Kroz ceo život i odrastanje sam okarakterisana kao neko ko je plačljiv, kao neko ko je previše ‘svilen’“, priča Milica.
Ono što je počelo kao tinejdžerska pobuna, pretvorilo se u nešto mnogo ozbiljnije, a izlaza nije bilo.
„Bilo je tu puno osećanja, puno emocija koje ne mogu ni da objasnim. U tom trenutku je meni sve bilo pomešano – strah, tuga, nezadovoljstvo koje je raslo. Jednostavno, toliko se stvari nagomilalo, a ja nijednog trenutka nisam to podelila ni sa kim. Kada sam pokušala, bila sam sprečena tuđom reakcijom, jer nisam naišla na razumevanje, na nekog ko bi imao vremena da sasluša. Ostao je jedan ogroman nered koji nisam znala kako da sredim“, kaže Milica.
Kako je upadala u razne probleme tipične za adolescente, roditelji su imali sve manje razumevanja, a raskol je rastao. U jednom trenutku ju je majka vodila kod psihologa i neurologa, zbog glavobolja koje su je proganjale. Međutim, Milica im se nije otvorila – kaže da je govorila da je sve super.
Onda se dogodio razgovor koji je bio okidač da pređe preko ivice.
„Ono krajnje, što je bio okidač da ja više ne budem u stanju da normalno živim, bio je razgovor koji mi je majka prenela, a vodili su ga ona i moj otac, kako otac razmišlja da se ubije jer ne zna šta će sa mnom, a majka bi otišla za njim. Pojavila se ta slika u kojoj ja gubim roditelje i osećam se kao da sam napravila štetu. Oni su moja porodica, a čujem da ne znaju šta će sa mnom do te granice da bi oduzeli sebi život. To je ono što me je bacilo preko te linije i izazvalo dodatnu paniku, probudilo anksiozne misli koje su danima odzvanjale u mojoj glavi sa najstašnijim ishodima po njih i mog brata“, kaže Milica.
Svesna je da to zvuči čudno – ali je želela da nestane kako bi roditelje poštedela svega što se dešava.
„Rešila sam da sebe eliminišem. Nijednog trenutka nisam razmišljala racionalno, jer je to bilo jedno devastirano emocionalno stanje. Nisam želela da oni urade nešto loše, već sam rešila da ću biti ja ta koja mora nešto da preduzme, jer sam ja problem“, kaže.
I onda je skočila.
„Šta ti fali“ – „nisi dovoljno dobar“
Sada Milica može da prepozna neke od razloga iz kojih se nije otvorila roditeljima. U njenoj porodici nisu vladali najzdraviji odnosi i komunikacija koja je mogla da promeni stvari se jednostavno nije dogodila.
„Oni nama nisu mogli da daju nešto što ni sami nisu imali. Taj pokušaj da nešto nadoknade, da isprave greške, doveo je do toga da se i oni sami izgube u najboljim namerama i silnoj želji da sve bude dobro. Roditeljstvo nije lak posao“, kaže Milica.
Umesto da njena osećanja potištenosti i nezadovoljstva budu uvažena, čula je rečenice da će joj biti dobro u Titelu, da nema na šta da se žali, da je drugima gore.
„To je rečenica koja se kao lajt motiv provlači u našem društvu koje ne razume depresiju, ne razume da neko ko je zdrav i prav može da bude nezadovoljan. Postoje mladi koji imaju sve: obrazovanje, posao, prijatelje – a opet se osećaju nesrećno i da nešto nije u redu“, ističe Milica.
Ali ona razume da su i njeni roditelji imali svoje traume, da su nosili teret vremena u kojima ih je slamao rat i finansijski problemi.
„Ja sam ta osoba u svojoj porodici koja je morala da prekine taj krug da bismo svi mogli da zacelimo i da prekinemo taj transgeneracijski traumatski kod koji se prenosi sa jedne generacije na drugu. Oni su radili najbolje što su mogli sa onim što su imali i ono što se desilo bilo je nešto što nas je sve opomenulo. Moji roditelji, brat i ja smo to morali sami da procesuiramo da bismo sada mogli da budemo dobro i da se izborimo ponaosob, ali i za porodicu koja je bila skrhana“, kaže.
Osećanja koja su jednako pogubna kao nerazumevanje su griža savesti i uverenje da nikada nisi dovoljno dobar, ukazuje Milica.
„Ne znam kada se to meni dogodilo. Ali to poređenje sa drugom decom i ljudima, ako nije dobro objašnjeno i nema dobre temelje, mi vidimo samo kao upoređivanje u kom mi nikada nismo dobri. Mi smo uvek manje. Ne možemo da se izborimo s tim, jer ne razumemo šta je to što ne radimo dobro. Recimo, ako nas ispituju zašto je ta ocena u školi takva, to može da ostavi veliki trag kasnije, jer se stvore obrasci pri kojim se mi stalno poredimo s drugima i nemamo jasnu sliku o sebi – jer svoju vrednost merimo kroz druge. Taj obrazac se prenosi. Moj tata je imao sestru koja je bila bolji đak, tj. smatralo se da je bolja u svakom segmentu života, pa on nikad nije bio dovoljno dobar. Nije on to tražio, to je nešto što je ostalo i što se teško iskorenjuje“, rekla je.
Zato naglašava koliko je važno da se deca uvek pohvale kada postignu i najmanji uspeh.
„Nismo svi za sve i to je okej. Ali kada neko uradi nešto dobro, treba to da pohvalimo najjače što možemo. Kada roditelj uoči da je dete u nečemu dobro, treba uvek do da pohvali. Onda nećemo imati potcenjivanja i taj izražen negativan stav prema svojim sposobnostima koje možda nisu na vrhunskom nivou – jer znamo da postoji nešto u čemu smo dobri“.
Trnovit put do slobode
Kada se probudila u bolnici, Milica je upala u još veći mrak. Nije znala da li će prohodati, svađe sa roditeljima su se nastavila, tadašnji dečko ju je ostavio jer su mu njegovi roditelji rekli da će se zarobiti za ceo život.
„Bila sam u mraku, dotakla sam mesto gde nema tračka svetla ni vazduha. Bio je to ponor u kojem sam sam tonula i propadala dublje. Našla sam se u izmenjenoj stvarnosti, gde ja više nisam ono što sam bila, niti mogu nešto da uradim – jer imam invaliditet sa kojim ne znam šta će biti. Trebalo je da prođem kroz rehabilitaciju, a sve je delovalo gore nego što sam mogla da zamislim. Moje rešenje je trebalo da bude da me više neće biti, međutim ja sam se našla u situaciji gde moram sve ispočetka – ali je sada još teže i treba sa svim tim da se izborim. Tada sam intenzivno razmišljala o samoubistvu. Već sam pokušala da se ubijem i prošla kroz tu traumu, a onda sam još više razmišljala o tome jer je život kakav sam imala nestao“, govori Milica.
Međutim, u tom mučnom procesu dogodilo se nešto istinski dragoceno.
„Tada sam prvi put osvestila da imam problem. Preokupiralo me je to što sam bila na rehabilitaciji i nisam imala prostora da pokušam nešto konkretno – možda me je to spasilo. Trebalo je jako puno vremena da shvatim da imam drugu šansu i da stanje u kom sam se nalazila nije zdravo“, kaže Milica.
Započela je rad na sebi koji i dalje traje, a koji ju je najzad odveo do dugo željene slobode. Naime, uspela je da upiše Filozofski fakultet u Novom Sadu, a prijemni je spremila za dve nedelje – jer je imala ogromnu podršku roditelja. Kada ju je majka ostavila u studentskom domu, sa suzama u očima, Milica je shvatila da ju je konačno pustila da živi svoj život.
„Tad je sve krenulo da se pomera. Pre toga je bilo okej, ali sam tapkala u mestu, jer nisam potpuno razrešila traumu. Kad sam počela da govorim o tome, shvatila sam da mogu drugima da pružim podršku. Krenula je lavina događaja i postala sam jedna druga osoba – koja je otvorena i koja želi da radi na sebi. To je ono što sam želela ceo život, samostalnost i slobodu“, kaže Milica, koja je potom postala novinarka RTV Vojvodina.
Podrška koja menja sve
Ono što je Milici falilo u najmračnijim danima je bezuslovna podrška, slušanje i neumanjivanje njenih problema.
„Imamo često potrebu da drugima kažemo: ‘Znaš ti kako je ovome ili onome’. Lakše je skrenuti pažnju na tuđe probleme i ono kroz šta neko drugi prolazi. Volela bih da mi je neko rekao da je u redu da se osećam loše i da ne budem srećna. Jako je bitno da neko uvaži da vi imate problem – jer posle toga dolazi onaj deo prihvatanja, a kasnije i nalaženja rešenja. Razgovorom se stiče utisak da niste toliko izgubljeni i barem ćete malo pomoći sebi da se osećate bolje. Ne mora to da bude od odmah i za mesec dana. Može biti kad god, ali znamo na čemu smo i da ćemo prevazići to nešto“, govori Milica.
Zato je bitno samo jedno – slušati, slušati, slušati – čak i kada nemamo pojma kako da pomognemo.
„Ako se nađemo u situaciji da ne znamo šta ćemo, u redu je da kažemo da ne znamo, ali hoćemo da pomognemo, da budemo tu, da saslušamo. Uvek želimo da pružimo rešenje i savet – uradi to, to i to. Ali to ne pali. Instant rešenje koje bismo mi da ponudimo ne pomaže, ali uvek možemo da saslušamo, da pomognemo osobi da nešto rasvetli. Tim razgovorom sve počinje“, ukazuje ova devojka.
Kao društvo smo od suicida napravili senzaciju, što je nešto što Milicu najviše boli.
„Koliko god to bila velika tragedija, mi napravimo od toga neukusan šou, bez imalo empatije, ne razmišljajući o ljudima ni onome što se desilo. Kada osoba izvrši samoubisto, taj efekat se odrazi na još najmanje 20 ljudi. A mi ne razmišljamo o njima, već kopamo o privatnim arhivama, tražimo fotografije, oproštajna pisma… U tom trenutku, kada je nečiji život izgubljen, to ne može biti važno. To je ono što me poražava – izgubili smo toliko ljudi, a i dalje ništa nismo naučili, već od toga pravimo senzaciju. Zaboravimo da budemo ljudi i da je sa druge strane neko ljudsko biće“, govori ona.
***
KAKO POTRAŽITI POMOĆ
Ako nisi siguran kome da se obratiš za pomoć, a osećaš da ti je potrebna, za početak, imaj na umu da je tvoj lekar opšte prakse u mogućnosti da te uputi stručnjaku za mentalno zdravlje i konsultovanje s njim je prvi korak ka lečenju. Ipak, ukoliko iz nekog razloga ne možeš tim putem, u nastavku su navedena mesta i ljudi koji te mogu uputiti ili koji pružaju dijagnostičke i terapijske usluge za depresiju.
PRVA POMOĆ
Psihocentrala
Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd
Telefon: 064 2288885
Email: [email protected]
Psihocentrala je psihoedukativna organizacija nastala zalaganjem grupe profesionalaca i entuzijasta okupljenih oko zajedničkog cilja da unaprede mentalno zdravlje nacije. Na sajtu https://www.psihocentrala.com nalazi se spisak institucija u Srbiji koje koje imaju zaposlene lekare specijaliste psihijatrije ili neuropsihijatrije, pomoć pri izboru psihoterapeuta ili psihologa, kao i “prvu pomoć” u borbi s depresijom.
Centar Srce
Telefon: 0800-300-303
Email: [email protected].
Centar “Srce” sa sedištem u Novom Sadu je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Radno vreme je 17 do 23, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna. Na sajtu www.centarsrce.org, se može naći dosta informacija i za osobe koje razmišljaju o samobistvu i za one koji žele nekom da pomognu, a postoji i android aplikacija centarsrce koja služi kao podrška, ali sadrži i lični plan podrške.
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević
Višegradska 26, Beograd
Centrala 011/3636400
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
Telefon: 011/7777000
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva otvorena je u Klinici za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević. Na telefonski broj 011/7777000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici. Svi pozivi su anonimni.
Institut za mentalno zdravlje
Palmotićeva 37, Beograd; telefon: 011/3307 500
Paunova 2; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555
Institut za mentalno zdravlje je visokospecijalizovana ustanova koja obavlja bolničku i vanbolničku delatnost iz oblasti zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja, psihijatrije odraslih, psihijatrije razvojnog doba, psihijatrije starih osoba, bolesti zavisnosti, neuropsihologije, epileptologije, kliničke neurofiziologije i psihofarmakologije. Pravo na lečenje na Institutu za mentalno zdravlje imaju svi građani Republike Srbije, a minimum neophodne dokumentacije koju je potrebno imati je:
– overena zdravstvena knjižica,
– uput za specijalistički pregled od lekara nadležnog Doma zdravlja.
– za pacijente koji nisu iz Beograda, uput mora biti overen od strane nadležne komisije.
Specijalistički konsultativni pregledi bolesnika sprovode se svakog radnog dana, na dve lokacije, u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj 37 i u Paunovoj 2, od 8 do 20, bez prethodnog zakazivanja, ali uz obavezni prethodni uput lekara opšte prakse beogradskih opština ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije.
Hospitalno (stacionarno) lečenje bolesnika u Institutu za mentalno zdravlje sprovodi se na kliničkim odeljenjima (Palmotićeva 37) ili u dnevnim bolnicama (Palmotićeva 37 i Paunova 2) uz neophodan uput regionalnog Zdravstvenog fonda o odobrenom bolničkom lečenju.
BONUS VIDEO: Radmila Petrović o roditeljstvu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
