Bojanu Ćorilić je tog kobnog 2. jula 2016, tokom masakra u Žitištu, metak pogodio u nogu. Bila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Povreda je bila strašna i Bojana je izgubila nogu - međutim, dobila je neočekivanu snagu da nastavi dalje i da se bori. Ovo je njena neverovatna životna priča.
„Da mi je neko pre četiri godine rekao da ću diplomirati, biti kuma na venčanju, gledati brata kako se ženi, putovati, družiti se toliko sa svojim najmilijim, uskoro masterirati, zaposliti se, ne bih mu verovala“, govori Bojana Ćorilić za naš portal.
Pre četiri godine, delovalo joj je kao da se čitav svet srušio – zalutali metak pogodio ju je dok je slučajno prolazila kraj mesta gde se odvijao horor. Zvuči kao scena iz filma, nešto što mislite da vam se nikada ne može dogoditi.
Siniša Zlatić je tog dana ubio svoju bivšu suprugu Dijanu, Vladimira Mijatovića (40) i Stevana Jojića (40) iz Žitišta, Vladimira Kosovića (34) iz Ravnog Topolovca i Jovanu Popović (20) iz Banatskog Karađorđeva, dok je čak 22 osobe ranio. Jedna od njih je bila Bojana.
„Na početku nisam htela da prihvatim realnost. Kao da sam bila u nekom snu i kao da je trebalo svakog trenutka da se probudim. Kad sam shvatila šta se desilo, prva misao koja mi je prošla kroz glavu je bila: kako ću sada da plešem?“, rekla nam je ona.
Nekada plesačica, morala je brzo da se suoči sa stvarnoću, koja je najpre bila jako sumorna.
„Moj oporavak je bio dug, kako fizički, tako i psihički. Sve sam krenula od nule: učila sam ponovo da dišem, da sedim, da stojim, da hodam. Provela sam skoro godinu dana po raznim bolnicama, boreći se da se vratim u formu, u normalan život. Ali za to vreme sam radila i na sebi. Prolazila sam kroz pet faza tugovanja: negiranje, bes, tuga, prihvatanje, sreća. Svaka osoba kojoj se desi neka loša stvar u životu, prolazi kroz ove faze i to je sasvim normalno. To je proces koji jednostavno mora da se prođe kako bi čovek mogao da nastavi dalje“, otkrila nam je ova hrabra devojka.
Padovi i usponi
Ona priznaje da je bilo trenutaka kada je bila u jako lošem stanju, i kada je čak pomišljala da sve okonča.
„Najteži trenutak mi je bio 2017, kad sam se posle silnih bolnica vratila kući. U tom periodu je moja majka bila u bolnici. Tada sam bila skroz izgubljena i bila sam na ivici da odustanem. Ali, porodica mi nije dala da odustanem. U tom periodu su oni bili moja snaga i oni su me gurali. Za to ću im večno biti zahvalna“, kaže nam Bojana.
Ta podrška dala joj je krila da ponovo osmisli svoj život i dobije novu snagu. Postala je aktivistkinja i motivaciona govornica koja nam putem društvenih mreža pokazuje da ništa nije nemoguće. Njen način razmišljanja prava je inspiracija za mnoge.
„Jednostavno, vremenom sam prihvatila sebe takvu kakva jesam. Ja sam i dalje ista ona Bojana kao i pre četiri godine. Niko to ne može da mi oduzme, moju ličnost, moj duh. Telo je samo jedan deo mene. Da bi čovek voleo svoje telo, mora prvo da voli sebe, ono što je iznutra. Ja sam i dalje ona nasmejana, druželjubiva devojka koja voli da se druži sa ljudima, samo što sada izgledam kao robot devojka“, našalila se.
Život sa invaliditetom
Bojana sada nosi protezu, a u svakodnevnom životu to donosi mnogo prepreka koje treba savladati. Bojana primećuje da brojne stvari u Srbiji jednostavno nisu prilagođene tako da mogu da ih koriste i osobe sa invaliditetom.
„Najveća prepreka sa kojom se susrećem je pristup informacijama i papirologija koju treba da nabavim za bilo koju stvar. Kao osoba sa invaliditetom, imam prava na neke olakšice, ali da bi do njih došla, treba da nabavim silnu nekakvu papirologiju u raznim nepristupačnim zgradama bez lifta. Tačno u startu te teraju da odustaneš. Iskreno, da nemam prodicu i prijatelje koji mi to odrađuju, ne znam kako bih uspevala“, priznaje ona.
Bojana ukazuje da postoje rešenja za sve ove probleme, koja zapravo nisu uopšte kompikovana.
Pročitajte još:
„Živimo u 21. veku, kad je tehnologija baš napredovala. Zašto je onda ne koristimo i ne olakšavamo osobama sa invaliditetom da na jednostavan način, online, obavljaju takve stvari? Takođe mi nije jasno zašto osobe sa invaliditetom moraju svake godine, za sve te olakšice, da podnose zahtev i da dokazuju da su i dalje osobe sa invaliditeom? Invaliditet je trajan, to ne može preko noći da nestane“, jasna je Bojana.
Da bi osoba sa invaliditetom mogla normalno da živi, treba joj mnogo više para nego osobi bez invaliditeta, takođe nam je ukazala ova devojka.
„U svakodnevnom životu, najviše para trošim za taksi kako bih mogla da odem na razne relacije. Da ne pričam o samim delovima ortopedskih pomagala (delovi proteze, kolica) koji koštaju da zaboli glava, a to je nešto bez čega ne mogu. Sad zamislite taj pritisak koji osobe sa invaliditetom imaju, ako se sutra slučajno pokvari njihovo pomagalo, oni ne mogu da izađu iz kuće“, kaže.
Guranje napred
Bojana Ćorilić u budućnosti vidi sebe kao osobu koja je napredovala u svom poslu, nastavila da drži motivacione govore, nastavila da pomaže ljudima i učestvuje u raznim kampanjama humanog karaktera, krenula da piše knjigu i kao osobu kojoj je život ispunjen osmehom i ljubavlju.
„Nikada ne odustajte i gurajte napred. Nije sve kao što izgleda na prvu loptu. Sve ima više strana, samo je važno naći pravu. Vremenom će sve biti lakše i sve će doći kada treba. Verujte u sebe i verujte da možete sve što poželite. Samo je bitno da stalno pokušavate i da kad god padnete, ustanete i nastavite dalje. Jer iz svakog pada ćete nešto naučiti“, njena je poruka svim ljudima koji prolaze kroz teško životno razdoblje.
Ona sama o užasu koji joj se dogodio retko razmišlja, a konačno sve posmatra kao deo prošlosti koja je daleko iza nje.
„To je nešto što jeste deo moje priče, ali to nije cela moja priča. Moja priča tek kreće. To je bila prekretnica mog života i nešto o čemu iskreno i ne razmišljam. Jer ne vredi se vraćati i razmišljati šta bi bilo kad bi bilo. Jednostavno se desilo i data mi je snaga da guram dalje, još jača nego pre. Tu sam sa razlogom jer moje vreme još nije gotovo“, zaključuje Bojana.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
