Postoje putnici koji osvajaju mesta, i oni koji ih slušaju. Dunja Bajić je jedna od onih koji slušaju, tiho, pažljivo, kroz objektiv koji beleži više od svetla i senke. Njene fotografije nisu samo lepe, one su proživljene. One govore o prisutnosti koja ne traži da bude viđena, ali ostavlja trag. Na njenim kadrovima nema buke, samo tišina koja ima svoju estetiku, svoju težinu i svoju poruku.
U Dunjinom stvaralaštvu prepliću se analogna strpljivost i digitalna sloboda, prostori bogati teksturama i osećanjima, lica žena koje ne poznajemo, ali nas podsećaju na nas same. Otišla je u Maroko da bi, kako kaže, usporila, vratila fokus, našla snagu. I kroz riade, ulice medine, planinske predele Atlasa – vratila se sebi.
U razgovoru za Zadovoljna.rs Dunja deli svoje intimne uvide o ženstvenosti, ritmu, usporavanju, o lepoti detalja i moći jednostavnosti. O tome šta znači biti prisutan, a nevidljiv. O tome kako izgleda kada kadrovi iz sveta postanu poglavlja lične priče. I zašto najlepše uspomene često nastaju kada skrenemo u nepoznatu ulicu.
Na tvojim fotografijama oseća se prisutnost i odsustvo žene – ti nisi u kadru, ali tvoja energija jeste. Da li svesno gradiš tišinu kao estetsku izjavu?
Kako ovo lepo zvuči. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da je svesno, ali oduvek osećam naklonost ka stvarnju lepih ili velikih stvari “iz senke”, i privlači me ideja da se jasna poruka šalje bez stavljanja sebe u prvi plan. To je ujedno način i da se ostavi značajniji prostor za druge ljude, njihove priče, mesta, trenutke.
Svaka fotografija koju deliš izgleda kao kadar iz filma. Kako biraš kompoziciju i boje kada se nalaziš na lokaciji kao što je riad u Marakešu?
Hvala! Verujem da je značajnu ulogu pri odabiru kadrova, elemenata, trenutaka, u mom slučaju odigrala analogna fotografija. Ograničenost sa 24 ili 36 ekspozicija na filmu te tera da pažljivo pričaš priču i biraš svako njeno poglavlje. Doduše, na mestima inspirativnim koliko je jedan riad, vrlo lako može da se desi da potpuno odlutam od te vrste kontrole. Odabir kadrova će biti problem za drugi dan, na beogradskoj adresi.
*
Maroko je zemlja koja ima izuzetno bogatu vizuelnu i zanatsku kulturu. Koji detalj te je u Marakešu najviše estetski zatekao?
Iako verovatno svi odlazimo u Maroko znajući da ćemo je tamo zateći, crvena glina i dalje svaki kadar pred očima (pa i kamerom) čini neuporedivo moćnijim, a ujedno podseća na lokalnu tradiciju i veštinu.
Na fotografijama se vidi da si boravila u autentičnom riadu. Šta je za tebe značio prostor koji ima takvu dušu?
Značio je lepotu, istoriju, neprolaznost, inspiraciju, naklonjenost detaljima, usporavanje, posvećenost sebi.
*
Deluje da ti je važna sporost, ritualnost – čaj u mesinganim posudama, jutra u bašti, teksture zidova… Kako izgleda savršen dan na ovom putovanju?
Često su sve to podsetnici najpre za mene, da treba da pronađem ravnotežu između sporosti u kojoj zaista uživam u ovim okolnostima i dinamike u kojoj mogu dobro da upoznam mesto na kome sam. Savršen dan počinje već prethodne večeri, kada me lepa iscrpljenost povuče u krevet mnogo ranije nego što bi se to desilo kod kuće, i otvara mogućnost za umereno rano buđenje. U Maroku mi je to posebno važno, jer mi ostavlja vreme za tradicionalni doručak koji je ujedno moj obrok iz snova. Tada zaista počinje dan u kome ću na nogama preći značajnu kilometražu i posvetiti punu pažnju okolini, pre nego što ponovo usporim u bašti riada, uz kasnovečernju kafu.
*
Koji je najnežniji ili najmoćniji trenutak koji si doživela u Maroku?
Najmoćniji prizor je šetnja selom i ostanak u lokalnom domaćinstvu na Atlas planinama, kada pred sobom imam samo zid impozantne planine i njenog najvišeg vrha (4167m), i dalje pokrivenog snegom. Najmoćniji utisak je žena koja nas je ugostila u našem prvom Daru (vrsta tradicionalne kuće), čiju požrtvovanost, snagu i osmeh smo poneli kući kao jednu od najznačajnijih uspomena.
Na mnogim tvojim fotografijama primećuju se rukotvorine – posuđe, tekstil, nameštaj. Koji ti je najdraži predmet iz Maroka i koja mu je priča?
Manufaktura i dalje predstavlja značajan kulturološki aspekt u Maroku, i rukotvorine posebno veliku ulogu igraju u Marakešu i njegovoj medini. Kao neko ko je od malena najviše uživao u sitnicama, otišla sam polupraznog kofera misleći da će mi sve to mesto trebati za kupljene suvenire, iako inače ne polažem puno na kupovinu na putovanjima. Ipak, malo me je umorilo cenkanje, pa sam preostalu pažnju posvetila isključivo autentičnim komadima. Utoliko mi je lakše da odaberem favorit — prekrivač kupljen poslednje večeri oko 23h, kod čoveka koji je i dalje radio na svom razboju, koji zauzima čitav prostor njegove radionice, pa je neophodno da ispod njega prođe puzeći. O njegovoj posvećenosti govori i izbledela strana pokrivača koji neumorno visi sa glinenog zida i koji postaje moj način da sa sobom kući ponesem marokansko sunce.
Šta si naučila od lokalaca, u najnepretencioznijem, svakodnevnom smislu?
Ostaje da vidimo da li sam naučila, ali jesam se ohrabrila da bez straha komuniciram svoje granice.
Kažu da mesta na kojima se probudimo menjaju način na koji vidimo sebe. Kako je izgledalo tvoje buđenje u Maroku – i fizički, i unutrašnje?
Probudila sam se tog jutra i, nasuprot lošoj navici da pomeram alarm ili skrolam da bih se razbudila, ustala sam sa lakoćom, i možda prvi put sa takvim srećnim osećanjem zbog mesta na kome sam se probudila. Mislim da to govori i o fizičkom i o unutrašnjem aspektu, sa posebnim fokusom na egzistencijalna pitanja.
Postoji li mesto u Maroku koje je u tebi otvorilo nešto za šta nisi znala da postoji?
Jedan težak period me je naterao da posumnjam u svoj fokus, stabilnost, snalažljivost — puno osobina koje sam dugo smatrala svojim osloncem. Atmosfera medine u Maroku mi je vratila sigurnost i podsetila me da je ono što vidim kao svoju snagu i dalje tu.
*
*
Koji aspekt svoje ženstvenosti si najviše osetila u Maroku – nežnost, snagu, slobodu, melanholiju…? Kako se to manifestovalo?
Osim snage, osetila sam slobodu i zahvalnost na slobodi.
Da li si imala trenutke u Maroku kada si osetila da ti ne treba telefon, plan, ni cilj? Šta si naučila iz tog osećaja?
Rekla bih da je to osećaj kome težim na svim putovanjima. Načelno plan i cilj uvek postoje, gotovo svakodnevno, ali potpuna sloboda nastaje onda kada na putu do njih odlučim da skrenem u nepoznatu ulicu koja mi je spontano privukla pažnju. Odavno znam da tada nastaju najlepše uspomene sa jedne destinacije.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
