Hanina gluma nas podseća da se velike i važne teme mogu izneti bez vikanja, s merom, ona guta scenu u jednostavnom kostimu, bez šminke, grandiozne scenografije, suvišnih rekvizita, njeno glavno oruđe je lice, intonacija, sposobnost da bude ta žena koju glumi.
Pozorište ima moć da nas izmesti, popravi, zamisli. Priče koje se prebacuju preko četvrtog zida mogu da nas rastuže, zasmeju, ali i da nam u onaj jedan deo grla zabiju knedlu. I iako je svaka predstava ozbiljan grupni rad u kom svaki dekorater i scenski radnik ima svoju ulogu, a dramaturg i reditelj vode igru, glumci su ti koji se pred nama ogoljavaju.
Prvi put sam gledala Hanu Selimović na sceni u predstavi Ateljea 212 „64“ i kapa dole ženo. U moru životnih šmiranata i raznih „predstava“ koje nemo gledamo u svojoj svakodnevici, Hanina gluma nas podseća da se velike i važne teme mogu izneti bez vikanja, s merom, ona guta scenu u jednostavnom kostimu, bez šminke, grandiozne scenografije, suvišnih rekvizita, njeno glavno oruđe je lice, intonacija, sposobnost da bude ta žena koju glumi, Eva. Verujem da Hana nije nimalo nalik Evi, ali meni je to sinoć skoro puna dva sata bila ista osoba.
Eva je žena koja ne može da zatrudni prirodnim putem, pokušava već godinama. Eva sa svojim partnerom Danijelom (Miloš Timotijević) odlazi kod doktora i ulazi u proces veštačke oplodnje. Eva i Danijel su vaše komšije, bilo koji par koji poznajete. Možda znate i da nemaju dete, a žele ga, pa pretpostavljate kroz šta prolaze, već ste ih smestili u određenu fioku u svojoj glavi. Predstava „64“ će vam olabaviti šrafove te fioke i uveriti vas da ne znate ništa.
Očekivanja! Ta velika reč kojom mučimo sami sebe, ali nas njom progone i rodbina, prijatelji, šefovi, deca. Najgora su ona koja imamo od sebe samih, i znate šta? Često su baš ta očekivanja najmanje realna, najveća ali i najkomičnija. Hana Selimović uspeva da zasmeje jednostavnom mimikom, mikro pokretom, tihim glasom. Ona izgovara te maestralno napisane rečenice o očekivanjima svom muškarcu, majci, prijateljici, komšiji, sebi u bradu tako da u jednom trenutku pomisliš – bože koliko nesnosna žena, ali je istovremeno voliš svake sekunde. Meni je jako drago što se Hana u jednoj sceni i sama zasmejala, nekako mi je super da se smeje baš Hana, a ne Eva. I tu nisam mogla da ne pomislim na nešto čega nije trebalo da se setim tu, na tom mestu, a što ima veze sa Haninim privatnim životom. Sve što treba o njoj da znam, videla sam na toj sceni koju je „pojela“. Par sekundi kad nam je okrenula leđa da bi ugušila napad smeha, to je super, ne zato što publika jedva čeka takve eskapade, već jer vidiš da se glumac zaigrao, da zaista uživa u svom poslu i da je njegov talenat sve što treba da vidiš. A ja sam mislila – dobro je, Hana se smeje. Bilo me je sramota što to mislim. Ona nosi predstavu skoro dva sata i njen lik nije, kako je jednom rekla, „privlačan nakit muškog lika“.
Dramaturškinja Tena Štivičić otvorila je ovom predstavom širok spektar pitanja koja se tiču toga kako smo danas „namešteni“ u porodičnim odnosima, državnom sistemu, položaj žene jeste centralna potka „64“, ali tu je i način komunikacije među partnerima i šta je ono što podrazumevamo u toj komunikaciji, a šta zapravo izgovaramo. Ovo je predstava koju je režirala žena, čiji je tekst napisala žena i u kojoj žena igra glavnu ulogu, ali je važno da je gledaju i muškarci. Uostalom, gledala sam oko sebe, muškarci u publici su se iskreno smejali.
Gledajte Hanu Selimović, unuku Meše Selimovića, mladu ženu ogromnog talenta, ali je i slušajte.
„Ja sam stidljivija nego što bi trebalo kada je reč o televizijskim gostovanjima, ali imam i odgovornost u tom smislu što osećam nelagodu kada gledam neke žene koje na televiziji govore o nezi, kremama ili garderobi. Ja se uvek pitam ko to sve gleda, razmišljam o razlikama među ženama koje gledaju taj program i o tome šta je okej da mi njima ponudimo. Na koji način bi te žene trebalo da neguju svoju samostalnost, svoju pamet, svoj život ako nisu u egzistencijalnoj prilici da žive taj život koji im se dopada na televiziji. Zato volim da imam povod da govorim o stvarima za koje verujem da imaju smisla. Za mene je to pitanje pristojnosti.“
Ta pristojnost umalo da me zaustavi da ovo napišem jer doživljaj treba da ostane ličan, ali evo već dva dana se prisećam ruskog teatra, studija režije tamo, u Moskvi, studija režije ovde pod vođstvom Branka Pleše, pa onda razočaranja u neka srpska pozorišta, reditelje i glumce i biću ipak nepristojna – hvala Hana što si me vratila u pozorište.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
