Kada je Leena Nair 2021. godine postala prva žena na čelu modne kuće Chanel, nije delovala kao očigledan izbor — i toga je bila svesna. "Zašto ja?" seća se da je pitala. Tadašnji mentor joj je tada rekao: "Nikada to više nemoj da kažeš."
U podkastu View From The Top, Leena Nair, CEO Chanela, razmatra svoj nekonvencionalni put: od Maharaštre u Indiji, preko Londona gde je vodila sektor ljudskih resursa u Unileveru, pa sve do jednog od najčuvenijih luksuznih brendova na svetu.
Kao globalna direktorka Chanela, govorila je o identitetu, riziku i otpornosti – o vožnji bicikla bosonoga do škole, uspešnom pregovaranju sa roditeljima da studira i postane inženjerka, i o tome šta ju je vožnja vozom od 48 sati naučila o odlučnosti i prilikama.
Svoj uspeh pripisuje empatiji, radoznalosti i specifičnom životnom motu.
Znaš, kada se osvrnem, vidim koliko je ljudi govorilo: „Ne, to ne može da se uradi. Ne, to je nemoguće.“ Sećam se kako sam odrastala u malom gradu u Indiji, na zapadu zemlje, i sećam se da je sve bilo stvar pregovora. Čak je i odlazak na studije inženjerstva bio pregovor, jer nije mnogo žena iz mog grada ikada studiralo inženjerstvo. Sećam se da mi je mama govorila: „O, bože, tako si ambiciozna. Ko će se oženiti s tobom?“ Jer to je bila glavna briga — kako će ova devojka ikada naći muža? I još je pritom toliko ambiciozna.
Mislim da je zaista bila potrebna velika otpornost. Često se šalim da imam debelu kožu, da me ništa ne može lako pogoditi.
Jutros sam srela neke osnivače firmi koji su mi rekli: „Toliko je teško… Previše si lepa, teško je. Previše si jaka. A onda si, eto, previše jaka.“ Kao žena, upravljati tim balansom između toga da te vole, da te poštuju, da ti se dive — ali ne previše — da te vole, ali ne previše, da te poštuju, ali ne previše, to je jako težak balans.
Zato verujem da me sve to naučilo otpornosti. Dalo mi je ogromnu odlučnost i snagu. Naučilo me da svaku priliku zgrabim obema rukama, da je nikada ne uzimam zdravo za gotovo. Kada sam išla na MBA, putovala sam na institut koji je bio na drugom kraju Indije, na istoku. Vozom je trebalo 48 sati da se stigne iz mog grada.
Za moju porodicu, to je delovalo kao da idem na drugu planetu. Bilo je jako teško uopšte otići tamo i napraviti taj korak. Ali kada sam stigla, bila sam toliko odlučna: „Dobila sam ovu priliku da studiram i daću sve od sebe.“ Nikada ne uzimam nijednu priliku zdravo za gotovo.
Mnogo puta sam morala da se podsetim da je privilegija biti prva — ali ne želim da budem poslednja. Ne želim da budem poslednja osoba koja je radila ovaj posao, poslednja koja je vodila ovu fabriku, poslednja koja je bila na čelu ovog brenda. Poslednja žena koja je to radila. Zato mi je „pomaži dok napreduješ“ postao glavni moto. Kako da osiguram da bude lakše onima koji dolaze posle mene? Jer ovo nije samo o meni — veće je od toga. Kako uvek da učinim da bude lakše?“
Šta je devojkama potrebno za uspeh
Ona je objasnila i šta je devojkama potrebno za uspeh.
„Mnogo napornog rada, znaš. Zbog mog porekla, zbog toga što sam uvek bila u manjini, uvek deo nedovoljno zastupljene grupe, znala sam kako izgleda taj put. Da bi se zaista postigla rodna ravnoteža u jednoj organizaciji, moraš da podržiš žene, moraš da sarađuješ sa muškarcima i moraš da menjaš kulturu – i sve to mora da se dešava istovremeno.
Kada kažem podržati žene, mislim na istinsku podršku ženama da izraze svoju ambiciju i osećaju samopouzdanje. Znam da mi je teško ovo da kažem, ali to je zaista izazovno. Ispričala sam ti svoju priču — dok sam odrastala, uvek su mi govorili da devojke nisu dovoljno dobre. Devojke to ne mogu. Devojke ne mogu da imaju karijeru.
I onda se odjednom očekuje da sa 22 godine imam ogromne ambicije i hrabrost. To nije lako. Potrebno je još rada da bismo podržali i muškarce i žene da razviju ambicije. U svom poslu sam čitala stotine izveštaja o proceni učinka, i gotovo bez izuzetka — i muškarci, izvinjavam se unapred što generalizujem — muškarci bi pisali: „Potpuno sam spreman da budem izvršni direktor, zašto mi već nisu dali tu poziciju? Spreman sam, imam sve veštine.“
A žene bi pisale: „Mislim da mi treba još vremena da se pripremim. Želim da se dokažem u trenutnoj ulozi. To mi je sada prioritet.“ Dakle, to je i pitanje privikavanja na to da smeš da izraziš svoju ambiciju.
Dakle, da bi se postigla prava rodna ravnoteža, moraš da podržiš žene da se osećaju dobro dok izražavaju svoju ambiciju. Znaš, i u Unileveru, kao i u mnogim drugim firmama, hodnici su puni portreta muškaraca koji su vodili kompaniju. Svakog dana kada ulaziš na posao, prolaziš kroz te hodnike, kroz te sale za sastanke — i ni jedne žene nema na portretima, nijednog ženskog uzora koji te gleda sa zida.
Zato moraš da podržiš žene da se osećaju samopouzdano i ambiciozno. Moraš da podržiš i muškarce, jer su oni često na pozicijama moći. Muškarci često ne vide rodne razlike, misle da su izazovi isti za sve. „Muškarci, žene — pa svi imaju iste probleme, zar ne?“ Dakle, moraš da uključiš muškarce u taj put promene, i moraš da menjaš kulturu.
Ali sve se menja — imenovanjem po imenovanjem. Svaki put kada nekog zapošljavaš, moraš da kažeš: „Pokaži mi uži izbor kandidata.“ Taj spisak mora da ima jednak broj talentovanih muškaraca i talentovanih žena. A zatim praviš izbor na osnovu zasluga.“
Poziv koji je sve promenio
Kada joj je stigao poziv iz Chanela, trebalo joj je devet meseci da prihvati posao.
„Život je bio dobar. Vreme za slavlje, sve ide po planu. I onda je stigao poziv iz Chanela. Bila sam zapanjena. Šokirana. Nisam mogla da verujem. Bio je to direktan poziv i ostala sam bez reči. Zašto ja? Zašto ja? Ovo se ne dešava! Izašla sam iz sobe i rekla mužu: „Zvali su me iz Chanela, ali neću ni da razmišljam o tome, jesu li ludi? Volim Unilever. Previše sam odana. Neću da odem.“ A on mi je rekao: „Jesi li ti normalna? Vrati se i odgovori na poziv!“ A ja sam odgovorila: „Ne, ne, neću to da radim.“
Iskreno, trebalo mi je devet meseci da kažem „da“. Gotovo koliko i da rodiš dete. Jednostavno nisam mogla da se oprostim od Unilevera. Imala sam ogroman osećaj lojalnosti.
U jednom trenutku, toliko sam plakala da su mi maramice stajale svuda oko mene, i opet, moj muž mi je rekao: „Draga, to nije razvod. Samo prelaziš u drugu firmu, kao što to rade hiljade ljudi svakog dana. Smiri se!“ A bilo je toliko privlačno — kako da ne prihvatim Chanel? Mislim, najlegendarniji brend. Najpraćeniji brend na svim zapadnim medijskim platformama zajedno — zamisli koliki je uticaj. Osnovala ga je legendarna Gabrielle Chanel pre sto godina — kreirala je pantalone i torbe koje se nose preko ramena da bi žene mogle da jašu konje i voze bicikl. Toliko inspirativno.
A raznovrsnost posla! Jednog jutra moda — imamo deset kolekcija godišnje, neumoljivo i brzo se smenjuju. Sledećeg dana — mi smo najveći proizvođač parfema na svetu. Drugi najveći proizvođač šminke. Pravimo satove, pravimo nakit. Svaki dan je nešto novo. Kao da vodiš više različitih kompanija u jednoj.
A vrednosti naše kuće: integritet, nezavisnost, smelost — izuzetno snažno.“
Liderstvo sa empatijom i pažnjom prema svakom pojedincu
Ono što izdvaja Leenu Nair od drugih lidera i liderki širom sveta, a tome svedoče i brojni komentari ljudi koji su radili za nju je odnos prema zaposlenima u Chanelu.
„Druga odlika mog liderstva, za koju se nadam da će ljudi tako i reći, jeste da zaista verujem u dobrotu, ljubaznost, saosećanje i empatiju. Mislim, u poslu moraš da donosiš teške odluke, ali za mene je izuzetno važno da se to radi sa saosećanjem, na pravi način, uz uvažavanje čoveka o kojem se radi. Vrlo sam posvećena tome da na sastancima čujem svaki glas, jer iskreno verujem u kolektivnu inteligenciju. Verujem da je svaki glas važan — ne samo oni koji se najglasnije čuju. Treba čuti svakoga. Različite perspektive za mene imaju ogroman značaj.
Takođe, volim da upoznajem ljude. Znam imena i lica svih — 37.000 ljudi. Još nisam stigla do svih, verovatno sam na oko 20.000, ali moj tim će ti reći — znam imena i lica. Ako si mi ispričao svoju životnu priču, ja ću je pamtiti. Nikada je neću zaboraviti. Poštovaću ono što donosiš sa sobom — tvoje vrednosti, tvoja uverenja. To mi je jako važno. A u poslovnom svetu se o ovome ne govori dovoljno. Ljudi ne cene dovoljno lidere saosećajne i empatične prirode. Nema dovoljno takvih uzora. Zato mi je važno da postavim standard liderstva koje se temelji na saosećanju i empatiji — donosiš teške odluke, ali ih donosiš odlučno i s empatijom. Razmišljaš o osobi koju će tvoja odluka direktno da pogodi.“
Poslednja stvar koja savršeno oslikava zašto je Leena Nair danas poput svetionika u mračnom moru odsustva empatije i osnovnih ljudskih vrednosti, je njen zaključak o tome kako bi volele da je pamte.
„Uh, ima tu nekoliko stvari. Jedna od njih, u koju iskreno verujem, jeste da ljudi nikada ne pamte šta ste rekli, šta ste uradili — čak i ako bih vam sada nešto rekla, verovatno se toga nećete sećati za tri ili pet dana, sve to jednostavno ispari. Ali ljudi se uvek sećaju kako ste učinili da se osećaju. To mi je stalno na umu. Uvek razmišljam o tome – kako želim da se ljudi osećaju? Šta želim da im ostane u smislu emocije?
To je jedna misao koja me vodi. A druga je slika mene sa 11 godina, kako vozim bicikl po prašnjavim ulicama. Većinu vremena sam bila bosa, verujte mi. I volela bih da ta devojčica od 11 godina bude ponosna na liderku u koju sam izrasla. Volela bih da zna da sam zaista pokušala da napravim razliku u svemu što sam radila. Da sam se istinski trudila da srušim svaku ustaljenu normu, i da sam svaku trunku uticaja i moći koju sam imala koristila da uzdignem druge, inspirišem druge, olakšam im put.
I nadam se da je ona ponosna na to ko sam postala.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
