Tačno nedelju dana nakon što sam se porodila, moja devet godina mlađa sestra je umrla.
Nisam verovala da čovek može u isto vreme da bude najsrećniji i natužniji na svetu i da se te dve emocije u njemu šetaju paralelno, skoro nedodirujući se.
Mojoj sestri dijagnostifikovana je leukemija prvih dana januara – otišla je na proveru krvne slike zato što je primetila neke modrice po telu, a iste večeri su je iz privatne klinike poslali u Urgentni centar, gde su joj uzeli uzorak koštane srži i potvrdili leukemiju na koju su sumnjali. Doktori su je pustili iz bolnice za Božić, uz mere opreza i mogućnost da se vidi samo sa jednom osobom po izboru – ona je izabrala mene. U tom trenutku ja sam bila u 39. nedelji trudnoće.
Odvezili smo je u bolnicu na početak veoma agresivne terapije sa kojom je trebalo početi što pre po rečima lekara. Doktori su nas uveravali da je procenat potpunog izlečenja – dakle da se za 5 godina bolest ne vrati – u njenom slučaju 75% i da joj sve ide u prilog: godine, zdravlje i činjenica da je tako rano otkrivena bolest.
Osim modrica koje su joj izlazile, kada je primljena u bolnicu ona je – ako nju pitate – bila savršeno zdrava. Njoj ništa nije falilo. Lekarima nije bilo jasno kako je uopšte stajala na nogama, a ona je igrala, radovala se, živela kao i svaka dvadesetogodišnjakinja.
Počela je terapija a sa njom i mučnine, glavobolje, malaksalost. Rekli su joj da će da izgubi kosu, to joj je najmanje smetalo. Pitala sam je da li želi periku, rekla je da je to besmisleno, pošto ispod ionako nema kosu. Htela je samo neke lude minđuše i marame jer joj je bilo hladno na glavi koju je do skoro pokrivala večito neukroćena griva.
Ubrzo sam i ja primljena u bolnicu da se porodim. Razgovarale smo preko video poziva, razmenjivale fotografije bolničke hrane i dopisivale se o osoblju i cimerkama sa kojima smo delile sobe. Ona je imala roze a ja ljubičaste zidove u sobi.
Čim su mi dali telefon posle porođaja, zvala sam prvo muža a zatim nju. Tu iz porođajnog boksa gledala sam na malom ekranu njeno prelepo lice niz koje su tekle suze. Svojoj sestričini Luni napisala je pesmu tog jutra. Odbrojavala je dane do izlaska iz bolnice, koji je bio planiran za nedelju dana nakon mog, i stalno tražila da joj šaljem bebine fotografije.
Poslednji put kada smo se čule zvala me je jer je bila u strašnim bolovima koje nikakvi lekovi nisu mogli da umanje. Mislili smo da je to od terapije koju su joj dali i za koju su najavili da može da boli. Tešila sam je govoreći joj da će brzo sve prestati da boli i da će za godinu dana, kada budemo slavile Lunin prvi rođendan, sve ovo prepričavati kao košmar koji je iza nas. Nekoliko sati posle tog poziva, zbog i dalje nepoznatih posledica bolesti ili terapije, njeno stanje se pogoršalo.
Provela sam tu noć u suzama i u strahu. Muž me je tešio objašnjavajući da je na najbezbednijem mestu u Srbiji: “Ako je negde bezbedna, to je Klinički centar”. Probala sam ujutru da je zovem, videvši da je nedostupna – pomislila sam da spava i da su lekovi konačno počeli da deluju. Sedela sam u fotelji držeći u naručju predivnu uspavanu bebu koja je na mene delovala kao bensedin. Prišao mi je muž, uzeo bebu i spustio je u krevetac a onda mi rekao da su zvali iz bolnice i da je Dostana preminula.
Vrištala sam, udarala rukama po podu, po prozorima, arlaukala sam. Ceo taj dan provela sam govoreći: “To nije stvarno”. Mislila sam da je nemoguće, jer sam taj najmračniji scenario milion puta vrtela kroz glavu, i nikad se nije obistinio. Od kada je bila mala, od njenog prvog zacenjivanja od plakanja – mislila sam da će umreti. Kada bi kasnila iz škole ja sam mislila da su je ukrali ili da ju je udario auto. A kada bi me pozvala telefonom u pola noći, noge bi mi se odsekle svaki put, iako je ona samo htela da se čujemo.
Kada smo saznali da je bolesna, tih dvadesetak dana januara, provela sam stalno potiskujući najmračnije slike koje je moj mozak stvarao. Iznad bebinog kreveca okačila sam uramljenu fotografiju plaže na kojoj se nalazi jedna roze stolica. Tu njenu fotografiju mi je poklonila za rođendan. Inače je stajala na drugom mestu u kući, ali sam je stavila iznad kreveca, pomislivši “možda je to jedina stvar koju će moja ćerka imati od moje sestre”.
Pozajmila sam njen profesionalni fotoaparat i dok sam fotografisala bebu prošla mi je misao kroz glavu: “Da li će je ikada ona fotografisati ovim aparatom”. Svaki put kada bi moj mozak izmišljao te rečenice udarila bih se po glavi, da ga kaznim. Ali to ga nije zaustavilo. Strahovi nisu prestajali iako su nas lekari stalno uveravali da će ona sa ovime da se izbori.
Devet godina starija, uvek sam bila mnogo zrelija i odgovornija – zbog čega se od mene očekivalo da vodim računa o njoj. Naša mama umrla je kada je Dostana imala 16 godina, a jedna od poslednjih poruka koju mi je poslala bila je: “Samo te molim da za Doxy imaš više živaca jer si ti njen jedini oslonac”. Osećam se da sam ih obe izneverila iako sam svesna da ništa nije moglo da se uradi. Da ja ništa nisam mogla da uradim da je spasim.
Prvih dana nakon što je umrla nisam htela da izađem iz kuće. Muž bi odlazio do radnje a kada bi se zadržao duže nego što sam mislila da treba, zvala bih ga panično telefonom da vidim da li je sve u redu. Počela sam da proveravam da li beba diše, makar to značilo da je prodrmam i probudim. Prvi put sam izašla iz kuće da bih otišla na sahranu. Beba je imala 13 dana.
U šteku smo imali dohranu za slučaj da izgubim mleko. Doktori su odobrili da uzmem lekove za smirenje, ali meni nisu bili potrebni. Patronažna sestra mi je rekla da je to zbog dojenja i oksitocina koji se luči. Moje dete, ono tako malo, već me leči i spašava, pomislila sam.
Iako je ovo moje prvo dete, uvek sam prema sestri imala osećaj da je moja beba. Dovoljno sam bila starija da joj menjam pelene, da je kupam sa mamom, da je hranim. Široki povoj naučila sam na njoj. Sve u vezi sa mojom ćerkom me podseća na moju sestru. Često je dojim i plačem. Ne mogu da se zaustavim. Srećna sam i volim je najviše, ali me istovremeno probadaju grudi od bola koji osećam, od tuge koja nikada neće proći. Ove dve emocije kohabitiraju u meni, paralelno. U stvarnosti srećne situacije su okidač za tugu, ali u duši – ove dve emocije postoje zasebno i nezavisno. Jedna ne remeti ovu drugu.
Ljudi mi kažu “Srećom, imaš Lunu, imaš na koga da se fokusiraš, zbog čega da budeš srećna”. Ja sam i srećna i tužna. I mama i sestra. I to se nikada neće promeniti.
Kada sam zatrudnela počela sam da vodim dnevnik, kao neka vrsta spomenara, pisama mom detetu koje ću joj dati jednog dana kada poraste. Da razume i da upozna trudnu i mlađu mene. Na prvim stranama tog dnevnika obećala sam ćerki, da je neću nikada opterećivati svojom tugom zbog gubitka ljudi koje ona nikada nije ni stigla da upozna. Tada sam mislila na mamu. Sada nemam pojma kako ću to obećanje ispuniti.
U ćerkinoj radosnici se zaustavljam na prvim pitanjima – “Ko je došao da me vidi?”. Moja sestra, odbrojavala je dane do izlaska iz bolnice samo planirajući kako će prvo doći kod mene. Svoju sestričinu nikad nije upoznala ali su zato pokloni koje je naručivala dok je bila u bolnici, počeli da stižu. Uhvatila bih sebe da ćerku pokrivam samo ćebencetom koji je dobila od moje sestre, da razmišljam da sklonim sve igračke osim braon mede, koji je, isto tako – stigao od moje sestre. Da joj dajem cucle koje joj je ona kupila, iako su za veće bebe. Čak sam želela da nešto bebino spakujem u sestrin kovčeg. Morbidnost te ideje me otrezni i shvatam da je ta želja da ih povežem neostvariva.
Mislila sam da makar znam šta me čeka, kako će sve izgledati. Da će iskustvo gubitka majke samo pet godina ranije dati neke mehanizme da se lakše suočim sa smrću sestre. Jedino što je isto su faze tugovanja kroz koje prolazim a koje dobro poznajem i prepoznajem. Prolaze ih svi koji izgube nekoga ili nešto – samo što ja to radim držeći jednomesečnu bebu u rukama. Viđam se sa terapeutkinjom onlajn. Pišem. Moj Instagram je red radosti i bebinih slika, red Dostaninih. Preko dana se smejem i pevam vesele pesme koje izmišljam dok menjam pelene a uveče otvaram flašu vina bez koje retko uspem da zaspim i ridam udarajući glavom o pod. Onda uplakana zaspim pa sutradan nastavim dalje pevajući. I tako već 46 dana.
Na zidu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu moje sestra je napisala stihove Smoke Mardeljana: “nisam nezreo, al’ jesam dete veselo, volim život iako mi je mnogo puta preseo.” Volim život, iako mi je ovaj put preseo.
***
Zabranjeno preuzimanje teksta, njegovih delova i fotografija bez dozvole redakcije i autorke.
***
Bonus video: Joga za zauzete mame
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: