Skoro kao kad neko otvara dušu na kauču.
„Pre neki dan dođe mušterija i ja, uobičajeno, pitam šta radi, kako je. Kaže – rasađuje cveće na terasi. Ostanem u šoku. Evo ne mogu da se setim kad mi je neko pre toga slično kazao. Uglavnom neka negativa i kukanje“, počinje priču frizerka Neda iz Niša, nezvanična psihoterapeutkinja, kako kaže za sebe.
Kaže i da nikako nije jedina jer je priroda njenog posla takva da se skoro svaka koleginica, htela – ne htela, makar povremeno nađe u svojevrsnoj ulozi terapeuta.
„Makar ništa ne kazala, ja slušam ono što mušterija priča, kao kad neko otvara dušu na kauču. Najgore je kad mušterija ostane bez nekog, kad joj neko blizak premine. Imam toliko iskustva da znam da ne smem da se igram tuđim emocijama. I sto puta bih nešto posavetovala, ali ko zna kako će taj posle onako ranjiv da protumači. Jedino uspem da kažem ono osnovno, biće bolje, biće lakše vremenom, da pozove nekog stručnog da popriča ako treba…“
Neda je primetila i da je često ono što mušterija priča samo monolog, da se od nje i ne očekuje neka reakcija, već samo želja da – sasluša.
„Fali nam pažnje svima, fali nam u bliskom okruženju da nas neko stvarno čuje i onda se čovek, kad ode na frizuru, opusti i isprazni. I tačno vidim kad neko priča samo da bi olakšao dušu, a ne da bi čuo neki savet. Recimo, devojka se žali na dečka jer je potpuno nezainteresovan za sve, ona vuče sve na svojoj grbači, trebalo je da se venčaju, ali on oteže i tako, dok se ona izrazgovara sama sa sobom, kao da shvati šta treba da radi.“
Jako nezgodno bude kad se žena žali jer je u fazi teškog razvoda, ako joj je dete bolesno, ako je pod velikim stresom.
„Ljudi su u velikom problemu generalno. I ako nisu toliki problem pare, zdravlje, brak i slično, nekako kao da svi imaju neku nezadrživu potrebu da se stalno žale. Te ovo ne valja, te ono ne ide, makar to bile sitnice od skidanja kamenca sa zuba, pa ne može da se nađe odgovarajući termin, ili nešto ozbiljnije poput dobijanja otkaza. Kao da nam se uvuklo pod kožu da se stalno žalimo, a i ne gledamo da li nas onaj s druge strane sluša, šta on misli o tome, zašto mu uopšte to pričamo. I lakše je valjda frizeru se požaliti nego ići na zvaničnu terapiju jer je to onda, pretpostavljam, priznavanje da imaš problem. Ovako je sve nezvanično.“
A ko će nju da pita posle posla kako je nakon što je čula ko zna koliko životnih nedoumica i peripetija?
„Radim skoro po ceo dan i bude tu uvek i šale i lepih razgovora, uglavnom imam moje stare mušterije i one imaju poverenja u mene, ali ovaj posao ume da iscrpi. Sam po sebi je zahtevan, na nogama si ceo dan, a taj psihički deo ume da doda teret na pleća.“
Kako vreme ide, Neda kaže da je sve lakše, zna već unapred i šta da kaže i šta može da očekuje, ali…
„Nekad se i meni skupi sve. Kad sam u PMS-u, jedva se suzdržim da ne puknem ili se rasplačem zbog neke sitnice, a znam da ne smem to sebi da dozvolim.“
Poslednjih par godina dosta joj pomaže što je počela da trenira.
„To me baš vrati u balans, ispraznim se lepo, i svoje i tuđe brige ostavim za sobom kad se iskačem i onda ispočetka, sve lakše ide. Ovaj posao jeste specifičan, ali je super jer ulepšavaš i usrećuješ druge, a posebno kad je više onakvih mušterija koje kažu nešto malo o svom cveću, opuste se i puste i tebe da radiš što voliš.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
