Koral Mizrahi, izraelska glumica koja danas živi u Beogradu, prošla je dug i izazovan put – od odbijanja na audicijima i prvih koraka na sceni, života u Njujorku i ljubavi koja ju je dovela u Srbiju, do teške borbe s bolešću.
Koral Mizrahi je mlada glumica koja je proživela pravu filmsku priču. Poznata je po ulogama u serijama „The Ark“ i „Shutafim“, a od sledeće godine ćemo je gledati i u ostvarenju „The Pendragon Cycle“.
Rođena je u Izraelu, školovala se Njujorku, a zbog ljubavi se preselila u Beograd. Prošla je kroz teške trenutke i pobedila opaku bolest, a o svemu tome je pričala za naš portal.
Koral je oduvek znala da želi da se bavi glumom, iako je njen put bio sve samo ne lak.
„Mlada sam počela, jer sam oduvek znala čime želim da se bavim. Bilo je teško, posebno odbijanja na audicijama. Još tada sam angažovala agenta i išla sam na audicije, ali sam dosta bila zaštićena od strane porodice i prijatelja, tako da jesam imala sreće. Drago mi je što sam rano počela, jer mi je to dalo sigurnost da sam izabrala pravo zanimanje i da sam mogla da se fokusiram na uspeh“, kaže ona.
Prve glumačke korake napravila je u rodnom Tel Avivu i to sa samo 13 godina. Nikada nije sumnjala da bi radila bilo šta drugo, a objasnila je i zašto:
„Želela sam da budem glumica od kad sam progovorila. To je neosporan deo mene, koji moram da pratim. Da ne vodim život jednog pripovedača, to bi bilo u suprotnosti sa celim mojim bićem i bila bih vrlo neispunjena. Skoro sam pričala sa ocem. On kaže da glumci rade taj posao samo zbog aplauza. Ja se uopšte ne slažem. Ja sam glumica jer život od trenutka do trenutka u nekom nestvarnom svetu mene čini živom više nego ikad. To je moj kiseonik“.
U potrazi za najboljim obrazovanjem i novim izazovima, sa 21 godinom preselila se u Njujork. Tamo je stekla dragoceno iskustvo, prijatelje, ali i ljubav.
„Poželela sam promenu, nešto drugo da probam. Bila sam, kao i danas, vrlo posvećena glumi i želela sam da dobijem najbolje obrazovanje. Njujork mi je delovao kao prava adresa i iz ove perspektive mi je drago što je to bio moj izbor. Od kad sam završila fakultet, imala sam sreće da budem deo mnogo projekata širom sveta i uživala sam u svakom od njih. Njujork zauzima veliko mesto u mom srcu i vreme koje sam provela na Akademiji dramskih umetnosti je vrlo jedinstveno i magično iskustvo. Tad sam toliko napredovala, i lično i profesionalno. To je takođe mesto gde sam upoznala muža, tako da mi je taj period izuzetno drag“, priča nam ona.
Njihova ljubavna priča počela je sasvim filmski – prvi poljubac dogodio se na sceni dok su igrali ljubavnike.
„Boris i ja smo se upoznali u Njujorku na fakultetu. Imali smo mnogo zajedničkih scena i vežbi, što nas je zbližilo. Zanimljivo je da nam je prvi poljubac bio na sceni. Igrali smo ljubavnike pre nego što smo to postali“, otkriva nam ona.
A kako izgleda veza s glumcem?
„Mnogi moji prijatelji kažu da ne bi bili u vezi sa glumcem, ali za mene je to odličan spoj. Ne postoji nikakva konkurencija između nas, jer ne ciljamo na iste uloge. Samo se podržavamo i podstičemo da se glumački razvijamo. Trudimo se da otkrivamo poslovne prilike jedno za drugo. Smatram da je to predivna stvar koju imam u životu. Znam da mogu da mu se poverim. Da mu kažem kad sumnjam u sebe, a da će on moći da me razume i podrži na najdubljem nivou, jer suštinski problemi su nam isti. Za nas, sve funkcioniše savršeno“, ističe Koral.
Život je Borisa i Koral kasnije doveo u Srbiju, gde je ova Izraelka pronašla novi dom. Iako je navikla na promene, dolazak u Beograd bio je posebna avantura, pogotovo zbog jezika.
„Oduvek me je fascinirala Evropa i dolazila sam ovde kao dete. Bila sam u Grčkoj, Češkoj, Francuskoj, Engleskoj, Švajcarskoj i Portugalu. Pre preseljenja u Beograd, nisam uopšte bila na Balkanu. Preselila sam se zbog supruga Borisa Lukmana. Kad smo odlazili iz Amerike, razmišljali smo gde da se nastanimo. Želela sam Evropu, on je hteo da bude sa porodicom, pa je odluka bila logična. I dan danas sam zahvalna na njoj“, rekla je ona.
Kako joj je to bio drugi put da menja zemlju, nije joj bilo teško da se navikne na novi način života u Beogradu. Ipak, jedna stvar joj je umnogome otežala dolazak u Srbiju.
„Jedino na šta se nisam navikla je jezik pošto mi je srpski težak. Kad sam se doselila, bilo mi je baš teško. Nije mi palo na pamet da će me nepoznavanje jezika toliko opteretiti. Prvih nekoliko meseci sam se služila rukama da se sporazumem u prodavnici. Bilo je smešno, ali efikasno. Shvatila sam da ima nekoliko sličnih reči u srpskom i hebrejskom: pupak – pupik, burek – burekas.
Međutim, 2020. godina donela joj je najteži životni izazov – borbu s rakom. Simptomi su se isprva činili nepovezani, ali ubrzo je postalo jasno da je situacija ozbiljna.
„Imala sam mnogo simptoma koji mi nisu imali smisla, kao ni mnogim lekarima. Tek kad su mi dali prave testove, dobili smo odgovor. Gubila sam kosu, nisam mogla da dišem, posebno kad se penjem uz stepenice ili kad hodam uzbrdo. Nije mi prijao alkohol jer sam imala osećaj da gorim iznutra, tako da nisam pila godinu dana. Bolele su me ruke i ramena jer sam imala velike tumore u grudima koji su mi gurali ramena iznutra. Kad sam dobila dijagnozu, sve je bilo jasnije. To je bila najgora stvar koja mi se desila u životu“, podvlači ona.
Dijagnoza je stigla u novembru 2020, usred pandemije.
„Živela sam sa simptomima koji su mi bili čudni i neobjašnjivi. U tom trenutku sam radila kao producentkinja na web-seriji, bila sam vrlo zauzeta, pa sam ignorisala simptome i govorila sebi da ću se time pozabaviti kasnije“, priča ona.
Međutim, postojala je jedna stvar koju nije mogla da ignoriše – izraslinu u grlu.
„Imala sam izraslinu koja je rasla iz mojih grudi kroz grlo i tad sam već mogla da je osetim. To je bio jedan od tumora u mojim grudima. Imala sam ih dva, oba veličine pesnice. Sećam se da je bio petak kad sam pozvala doktorku. Rekla mi je da odmah odem u hitnu pomoć. Tada mi je bilo jasno da kad odem u bolnicu, ne vraćam se kući. I bilo je tako. Uradili su biopsiju i zadržali me nedelju dana na posmatranju. Postojala je mogućnost da će mi tumori zatvoriti disajne puteve i da neću moći da udahnem. Posle nedelju dana sam se vratila u Izrael i odmah počela hemoterapiju“, navodi Koral.
U svojoj borbi je pobedila i danas živi u Beogradu gde je pronašla sreću i mir.
„Ovde osećam da sam kod kuće. Srbija je prelepa. Osećam se vrlo živo i sve me ovde ispunjava optimizmom. Dočekana sam raširenih ruku. Zaljubila sam se u ljude i ovu kulturu. Hrana je naravno fantastična, a ja sam rođena u Izraelu gde su ponosni na svoju kuhinju. Srpska hrana je puna duše i uvek osećam da je pravljena sa puno ljubavi. U Americi su brzu hranu podigli gotovo na umetnički nivo, ali to nije hrana koju volim. Ja volim da od hrane i obroka da napravim događaj. Hrana je za društvo, za zbližavanje ljudi“, zaključuje Koral.
Njena priča nije samo svedočanstvo o upornosti i ljubavi prema životu već i o snazi pronalaženja sreće u svakom trenutku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
