Izgubila je obe noge zbog tampona - danas je modna senzacija

Loren Vaser je zbog sindroma toksičnog šoka izgubila obe noge - ali nije se predala.

Ona je za britanski Vogue ispričala svoju potresnu i inspirativnu životnu priču.

Njenu ispovest prenosimo u celosti.

"Kao vitez u sjajnom oklopu: tako sam se osećala kada sam zatvarala Louis Vuitton Cruise reviju u San Dijegu prošlog maja. Dok je sunce zalazilo iza prelepog, brutalističkog Salk Instituta, bacajući duge senke na betonsku pistu, izašla sam u srebrnom kaputu do poda – noge su mi bile zlatne poput ranog večernjog svetla, svetlucale su ispod metalik šortsa – predvodeći put za armiju modela iza mene.

Sve u vezi revije je bilo neverovatno: odeća, ambijent, to što su me zamolili da zatvorim reviju, što sam uopšte bila tamo. Prošlo je skoro 10 godina otkako sam hitno prebačena u bolnicu, samo nekoliko sati od smrti, sa sindromom toksičnog šoka– stanjem uzrokovanim viškom bakterije stafilokokus aureus u telu, najčešće povezanom sa upotrebom tampona – što je rezultiralo, uprkos činjenici da sam koristila proizvod prema uputstvu, amputacijom obe noge - prvo desne i, konačno, pre četiri godine, leve.

U 24 godini, moj život se potpuno promenio, preko noći.

Kao dete dva modela, Pamele Kuk i Roberta Vaserburgera, koji su odrastali u Kaliforniji ranih devedesetuh, moj svet do tog trenutka je bio definisan retkom lepotom. Bila sam okružena čuvenim licima tog vremena: Stefani Simor, Sindi Kraford, Naomi Kembel. Gledajući unazad, shvatam koliko je moje detinjstvo bilo neobično, ali tada je to bilo sve što sam znala.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam počela da idem stopama svojih roditelja: dobila sam svoj prvi posao modela sa samo dva meseca, zajedno sa majkom u italijanskom Vogue-u. Ali kako sam rasla, otkrila sam i strast prema atletici – košarka je bila moja prava ljubav. Sve što sam želela, stalno su mi govorili, bilo mi je na dohvat ruke.

I tako, kada sam se jednog dana početkom oktobra 2012. probudila iz medicinski izazvane kome u bolničkoj sobi u Santa Moniki, u strašnom bolu, ne samo da sam bio neprepoznatljiva: bila sam lišena celog identiteta, lepote i tela koje me je, pomislila sam tada, učinilo mnome.

Našli su me bez svesti kod kuće, imala sam temperaturu skoro 42, bubrezi su mi otkazali. Imala sam dva srčana udara i dato mi je samo jedan posto šanse da preživim. Kada sam nedelju i po kasnije stavljena na aparat za održavanje života, bila sam puna tečnosti, imala sam 90 kg, kosa mi je bila toliko umršena da su mi glavu obrijali, a noge su mi bile crne sa gangrenom.

Tek kada sam čula da medicinska sestra govori da će morati da amputiraju mladu ženu, shvatila sam da govori o meni.

Otišala sam iz bolnice tri meseca kasnije u invalidskim kolicima i vratila se kući, šokirana, pokušavala sam da se pomirim sa svojom novom realnošću. Osam meseci sam se vozila u kupatilo i sedela na stolici pod tušem vrišteći na Boga, pitajući se zašto i kako se to dogodilo. Nisam mislila da ću ponovo biti voljena, nisam mislila da ću biti poželjna - definitivno nisam mislila da će me modni svet ikada prihvatiti.

Neko vreme, u mojim najmračnijim trenucima, imala sam suicidne misli. Morala sam da se prisilim da kopam duboko, da vidim da se lepota ne nalazi samo u fizičkom, već i u tome kako utičemo na druge i svet. Na kraju sam shvatila da je protetika moj put ka nezavisnijem životu, ali videvši ukočene udove medicinskog izgleda koji su bili dostupni, mučila sam se da shvatim kako ću od njih napraviti sebe.

Da bih krenula napred, znala sam da moram da stvorim nešto što se uklapa u moj identitet. Oduvek sam volela zlato, pa sam odlučila da od svojih nogu napravim nakit, da svesno napravim nešto što ljudi gledaju i čime su fascinirani. Rezultat je, verujem, nešto blisko umetnosti.

U međuvremenu, još uvek sam bila u agoniji: levo stopalo mi je bilo teško oštećeno i bila mi je potrebna nedeljna nega rana i više operacija. Približavala sam se tridesetoj, planirala sam da budem majka i očajnički sam želela da povratim svoj život sportistkinje, ali zbog bola sam živela u zatvoru, mrzeći svaki dan. Znala sam da nemam izbora osim da se podvrgnem drugoj amputaciji. Bilo je izuzetno teško, ali to je bila najbolja odluka za moju budućnost i za moju sreću. To je značilo da sam preuzela kontrolu.

Pokušala sam da uradim isto sa svojom karijerom. Tokom protekle decenije, od kada sam dobila sindrom toksičnog šoka, svedočila sam kako industrija polako prihvata inkluzivnost, ali nemojte se varati: morala sam da se borim za svoje mesto. Nije bilo nacrta za model kao što sam ja. Retko se neko poput mene pojavio na pisti. Morala sam da napravim sopstveni put, sopstvenu aveniju postojanja. Šetajući za Louis Vuitton osećala sam se kao da sam napravila pun krug.

Za sve to vreme, ostala sam verna jednom jednostavnom, osnovnom uverenju: da sam kao i bilo ko drugi. Mogu da nosim bilo šta; mogu da uradim bilo šta. Jedina razlika? Moje noge su od zlata. To je uverenje koje se proteže na svaki aspekt mog života – kao gej žena, mislim da svako zaslužuje da ima nekoga ko mu pristaje, zbog koga se oseća posebnim i voljenim.

Svi smo mi ljudska bića i trebalo bi da budemo prihvaćeni takvi kakvi jesmo, a ne da se diskriminišemo zbog toga koga volimo ili kako izgledamo. Verujem da ljudi otvaraju oči i shvataju da je ljubav - ljubav i da prema ljudima treba postupati jednako. Nismo u potpunosti tu, ali menjamo se. I mislim da je to važan deo.

Činjenica je da na tržištu ne postoje zaista bezbedni proizvodi za menstruaciju. Mora postojati više transparentnosti i više informacija o tome šta se može dogoditi ako koristite tampone i odgovornost bi trebalo da bude na korporacijama da to obezbede.

Uzmite reklame za tampone: vidite devojku kako trči na plaži, ali gde je upozorenje o potencijalnoj fatalnoj šteti koju proizvod može da izazove? Uvek koristim cigarete kao primer: vidite paklicu i vidite šta može da se desi, ali na vama je da birate da li ćete pušiti ili ne. Tako bi trebalo da bude i sa proizvodima za žensku higijenu.

Pitanje je kada će se briga o zdravlju žena ozbiljno shvatiti? Nadam se da će dokumentarni film koji snimam o svom iskustvu, a koji sam započela u prvim danima mog oporavka, naterati one na vlasti, ali i javnost, da sednu i obrate pažnju. Važno je da ljudi vide mračnu stvarnost kroz koju sam prošla. Nadam se da će ih moj bol i trauma naljutiti - zbog promene.

Srećom, moji dani više nisu ispunjeni time što vičem na Boga. Vratila sam svoju pokretljivost. Imam novi set izuzetno kul proteza i trenutno treniram za Njujorški maraton. Najviše uživam u malim stvarima: životu u sunčanom Los Anđelesu; šetnji moja tri psa; zaljubljenosti u moju neverovatnu devojku. Ponovo osećam vetar u kosi. Moj život je tako lep. Koliko god to zvučalo ludo, osećam se kao da sam ovakva ceo život. Ne osećam se drugačije, samo stvarno - stvarno srećno i blagosloveno", piše Loren Vaser.

***

BONUS VIDEO: Zrela Srbija: Baka Gordana