Ivana Marinković je po zanimanju filološkinja, a za sebe kaže da se "vazda oseća kao profesor srpskog jezika i književnosti", čak iako joj na diplomi piše: doktor nauka - filološke nauke.
Ivana je ipak mnogo više od titule, a za naš portal otkriva kako izgleda biti samohrana mama koja gura karijeru bez greške, kako se stvorila ideja za agenciju za organizovanje venčanja, ali i kako koristi „vreme za sebe“ – i još mnogo toga.
„Ponekad sebe uštinem da vidim da ne sanjam i da se setim pređenog puta, da ga validiram jer jako brzo pređemo preko svojih ostvarenja, vrednujemo ih samo onda dok ka njima koračamo. Čim se popnemo na “planinicu dostignuća” koju smo zacrtali, zaboravimo sve ono što smo prošli dok smo se ka njoj kretali, a jako je važno da čitav proces u sebe integrišemo jer smo kroz njega kao ličnosti izrasli“, kaže ona.
Između maminih i tatinih želja, sa 18 godina, Ivana je nakon jednog nesupešnog prijemnom poslušala sebe i upisala Filološki, čak iako ne važi za jedan od „onih od kojih se zarađuje“.
„Kao i mnoga deca moje generacije, nisam mnogo razmišljala o tome “šta posle”, tj. šta će mi biti zanimanje. Nisam imala realan finansijski okvir i stabilan kontekst za to, ali sa 18 godina nisam uopšte razmišljala od čega ću živeti u budućnosti. Išla sam na republička takmičenja iz srpskog jezika i iz recitovanja, pisana i (iz)govorena reč je bila moja velika ljubav tako da sam upisala ono što sam najviše volela – da izučavam srpski jezik, svetsku književnost i kulturu našeg naroda. Sećam se da su me roditelji molili da upišem nešto “praktičnije” od čega može lepo da se zaradi. Tata me je vukao ka medicini, a mama ka pravima, svako iz svojih nedosanjanih želja, ali sam se još kao klinka izborila da studiram ono što volim. Pre Filološkog, probala sam da upišem glumu na FDU, ali srećom nisam primljena. Jedna dobra i mudra prijateljica mi je na studijama rekla sledeće – ako si među prvo troje u bilo kojoj struci, možeš da radiš šta god poželiš i da za to budeš dobro plaćena. Dobar majstor se uvek traži, a isto tako i vredan radnik“, ističe ona danas.
Završila si doktorske studije, zaposlena si za stalno kao naučna saradnica u Institutu za srpski jezik SANU, šta je doprinelo tome da istraješ u obrazovanju, danas kada ove titule ne donose veće prihode?
„Moj dubinski osećaj i vrednovanje obrazovanja je ono što me je vuklo ka takvoj realizaciji. Nisam ga dobila rođenjem, niti sam u kući mogla da pojmim šta znači akademsko zvanje i koji mi put predstoji. Možda je ovo slučaj sa decom iz radničkih porodica – za nas je jedini put “izbaviti se iz bede” bio – učiti školu. Mi za drugo tada nismo znali“, priča Ivana, pa objašnjava kako se ipak odlučila da istraje do najviših titula – koje u našoj zemlje ne znače i veće plate.
„Slažem se da ove titule ne donose nikakve veće prihode, a i postaju obesmišljeno naličje onoga što zaista jesu – odraz vrednosti, upornosti, inteligencije i rada. Svedoci smo toga kako je sve na prodaju, od diploma, preko društvenog položaja i funkcija, realnih zasluga, a samim tim i validiranja. Izvitoperena glad za napumpanim egom neupitno dovodi do obezvređivanja svega onoga što kroz proces obrazovanja dobijate – kulturni obrazac ponašanja, utemeljeno samopouzdanje, dubinsko znanje, ovladavanje veštinom, znanjem, kakvom stručnom oblašću. Verujem da savremenim klincima ništa od toga nije primamljivo jer je društveno vrednovanje i pozicioniranje svedeno na prikazivanje materijalnog užitka, koji nije nužno loš. Ali je obesmišljen ako postane sam sebi svrha. Za mene je proces obrazovanja jako važan u izgradnji ličnosti, u spoznaji da sam do nečega sama došla svojim zalaganjem i da sam mnogo toga naučila o sopstvenim kapacitetima dok sam prelazila taj put. On nije ni sladak niti lagodan, mnogo je tu krivljenja kičme, krvi, suza i znoja, ali vrednost koju dobijate kao ličnost kada ga prevalite, niko vam ne može oduzeti“.
A na pitanja kako se u sve ovo uklapa i titula vlasnice agencije za organizaciju venčanja i kako se rodila ideja za biznis, ali i šta misli o venčanjima u Srbiji, Ivana kaže:
„Nakon svog venčanja 2012. godine počela sam da pišem prvi wedding blog u Srbiji. Prvobitna zamisao je bila da pišem i da se kreativno ispoljavam jer me je tema sazrevanja žene i ulaska u porodične tokove jako intrigirala. U to vreme jedini siguran prihod bila je moja institutska plata, sećam se da smo u nekom trenu bili gladni i da sam odlučila da tako neću da živim i da nešto moram napraviti svojim rukama u tridesetoj godini“, otkriva ona, a onda objašnjava kako je taj put tekao:
„Trebalo je izrasti iz sebe i spoznati život i realnost u novom kontekstu. Vremenom se pokazalo da je svetu potrebna ovakva vrsta usluge, tj. organizacije i dekoracije venčanja na jednom dubljem, posvećenijem i profesionalnijem nivou. Srećna sam što smo doprli do publike i klijenata koji dele isti vrednosni sistem, svaki put kada pomislim na različitost svih ljudi koji su od 2012. prošli kroz “frajerske ruke”, shvatim da ih pored estetičnosti povezuje ista spona – vrednost koju delimo. Volim da verujem da smo frajerskim venčanjima zajedno sa još nekoliko malih firmi, pionira kreativnih događaja, pomerili bar za milimetar venčanja od estetike plastike, mašni na stolicama prekrivenim navlakama i “udri me do zore” lumperajki. Danas su to ozbiljne produkcije, zabave sa kvalitetnim zvukom i neuporedivo kreativnije proslave na kojima ljudi uživaju, raduju se, slave život i porodicu“.
Ivana je danas sklop svega, mozga, lepote, poletnosti i uspeha, a nas je zanimalo i kako je sebe zamišljala kad je bila mala.
Šalim se da sam uvek mislila da ću završiti ili kao pevačica i plesačica u kabareu ili kao profesorka, to su moje dve dihotomije koje je trebalo pomiriti. Imala sam kao mala vrlo intenzivan osećaj da treba da podučavam (ali isto tako i da pišem, plešem i pevam), da ostavim neki maleni trag iza sebe i da moj život ne prođe besmisleno i neosvešćeno. Volela bih da napišem jednu stručnu knjigu do kraja života i bar jednu pripovedačku na temu koja me životno intrigira, a za koju čekam da sazri, ali i da sama budem dovoljno zrela da je javno iznesem“, podvlači ona, a otkriva nam i deo o koji će ovom prilikom prekočiti da detaljno objasniti, ali mašta o „kući sa dvorištem, kučetom i decom kako trčkaraju dok sa partnerom spremam klopu za prijatelje“, ali ističe da „neka bude kako biti može i treba, da će biti srećna i zadovoljna u svemu što dođe i što je za individualni rast i razvoj blagotvorno“.
Ivanu smo pitali i kako uklapa singl majčinstvo u svoju karijeru, kao i ko joj je najveći oslonac na ovom putu.
„Majčinstvo mi je u svakodnevici na prvom mestu, jako mi je važan odnos koji gradim sa detetom i lična realizacija kao roditelja. Nisam do roditeljstva došla lako pa ga i ne shvatam olako. Moja svakodnevica je poprilično organizovana oko ćerkinih obaveza i potreba i to je realnost današnjih “singl” majki. Nakon razvoda mnogo mi pomaže moja mama, zahvaljujući njoj imam skuvan ručak i mogu uveče kada mi dete zaspi da odem za svoj groš i da se opustim. Vrlo sam svesna da je moja ćerka uzrasta kada sam joj još uvek potrebna tako da je karijera trenutno u drugom planu. Međutim, iskustveno znam da ta faza neće trajati doveka, da će kroz par godina ona biti mnogo samostalnija i da ću ponovo imati vreme za poslovna i kreativna interesovanja“, akcentuje ona.
Iako kaže da uopšte ne doživljava sebe kao ženu koja može sve, mi smo je pitali da nam opiše kako zamišlja modernu ženu – a ona nam je dala savet zlata vredan.
„Mnogo toga ne mogu i ne umem da uradim, ali ono što sam naučila kroz život jeste da se zbog toga ne osetim nemoćno, da tražim pomoć i da prepoznam od koga mogu da je dobijem. To je prelepa ljudska razmena, kada vi pomažete i drugi pomažu vama. Tako ljudu rastu, širi im se empatija kroz podršku, u zajednici i “plemenu” koje ih razume. Možda nam zaista fali to da se okrenemo svojoj intuiciji, da je pratimo i poštujemo dok uključujemo senzore šta je za nas, a šta nije i koji su pravi ljudi koji nam u rastu mogu pomoći. Tražite one slične sebi, sa sličnim vrednostima koji mogu da vas podrže jer im to dolazi spontano, kao i vama spram njih, tada je život neuporedivo lepši i lakši“, navodi Ivana.
A kako savetuje ćerku i šta je ono što bi najviše volela da joj usadi?
„Slabo se trudim da joj govorim i potcrtavam. Više gledam da uči primerom i onim što radim kao roditelj. Važno mi je da komuniciram istinu, da od mene dobije jednostavnost, iskrenu emociju i sagledavanje života onakvog kakav jeste. Važno mi je takođe da iz kuće ponese zdravlje. Zdravu strukturu i zdrav osećaj za sebe i ljude oko sebe. Da nauči šta je biti dobar i odgovoran čovek prema sebi i drugima. Da štiti sebe od tuđeg mraka, a i druge od svog. Da izraste u jednu odgovornu, empatičnu i slobodnu ličnost koja zna da je sloboda u izborima svakodnevice koju živi i u načinu na koji opšti sa svetom oko sebe, a ne neka iluzorna filozofska kategorija za kojom se večito traga i jurca“, podseća ona.
O zabranama i strogoći, Ivana kaže:
„Branim joj da se loše ponaša prema sebi i prema drugima. Na tome je apsolutni veto u našoj kući i jasno je pravilo – ne smeš povređivati sebe (ni psihički ni fizički), niti druge, kao ni stvari u kući ne smeš lomiti (bes se izbacuje na druge načine, a samoodbrana je druga kategorija). Prošle smo razne faze nakon razvoda i uz pomoć njenog psihologa, mog terapeuta, advokata, podrške moje primarne porodice, stajemo na stabilnu i čvrstu granu. Granice moraju da postoje, kao i posledica za ružno ponašanje. Savremena psihologija po mom mišljenju greši u davanju deci sloboda bez granica za koje nisu uzrasno spremni. Granice se vremenom popuštaju da bi u pubertetu došlo do njihovog rušenja i sazrevanja. Ne bih rekla da sam stroga, vrlo sam topla i negujuća majka puna razumevanja, ali se zna šta sme, a šta ne. Roditelj sam, a ne drugarica. Jako mi je važno da moje dete nauči da se u odgovornosti uživa i da je spremnost za preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, ponašanja i odluke osnova ljudske egzistencije“.
O životu posle razvoda i koliko je bilo teško da se donese ta odluka, Ivana naglaša da je raspad porodice nešto najbolnije što je u životu iskusila.
„Kao porodičnoj ženi, jako mi je bilo teško da donesem tu odluku. I da se suočim sa realnošću partnerskog odnosa i istinom drugog roditelja. Često pomenem to da mi je otac u isto vreme neočekivano umro od korone kada mi je bivši muž izašao iz kuće i da sam za smrt roditelja podsvesno i bila spremna, ali na raspad porodice ne. Čitav ukorenjeni narativ na Balkanu “ženske krivice”, tj. da je žena kriva ako porodica ne uspe trebalo je rasformirati i doći do toga da su za odnos podjednako odgovorne obe strane, i muškarac i žena. Nakon trogodišnjeg perioda tugovanja, ponovnog sastavljanja i intenzivnog terapeutskog rada, mogu reći da je u mom slučaju razvod bio najzdravija opcija. Mnogo je bolje za dete da raste sa zadovoljnim i srećnim roditeljima, nego u nezdravoj i isfrustriranoj sredini. I dalje mislim da je razvod poslednja opcija sve dok postoji trunka ljubavi i dok ljudi idu jedno ka drugom trudeći se da rešavaju situacije. Ništa lepše od zdravog braka u kojem se rešavaju problemi i prepreke na zreo i svestan način, ali kada odnos nije zdrav i kada ne može da ozdravi, prekid je jedina opcija“, podvlači Ivana.
Do sada smo naveli veliki deo njenih uspea, – ali većina ne zna za njen omiljeni, još iz srednje škole.
„I dan-danas svojim najvećim uspehom smatram to što sam u srednjoj školi “pobedila” svog druga, uzora u recitovanju, Jovana Čudomirovića i otišla kao regionalni predstavnik na republičko takmičenje. Šalu na stranu, Jovan je bio najbolji recitator u okrugu, sada je prodekan za nastavu na Filološkom fakultetu i docent na nacionalnoj katedri za srpski jezik i književnost i često volim da ga čikam na ovaj način. On i naša zajednička prijateljica Dina snažno su uticali na mene u formiranju kao intelektualnog bića. Od doturivanja knjiga, časopisa, ploča, odlazaka na muzičke festivale, izložbe, predstave, preko struke i nauke, imala sam zadovoljstvo da od njih, kao starijih kolega, učim sistem kako se stiče naučno znanje i obrazovanje. Važno mi je da ih pomenem jer osećam veliku zahvalnost za ovakve odnose. Svako od nas je u nekom životnom trenutku nekome mentor i treba da budemo svesni uticaja koji imamo na ljude oko sebe“, ističe ona.
A najvećim unutrašnjim uspehom smatra…
„To što sam uspela da se na konstruktivan način izvučem iz crne rupe tuge i očaja nakon razvoda, da se osvestim, zavolim i prihvatim sebe i svoj realni život, da upregnem sve svoje snage i završim doktorat i da budem svom detetu stabilna i sigurna luka. Prošla sam svojevrsne intimne krugove Pakla na kojima bi se Dante dodatno inspirisao, ali sam imala sreće da me nekoliko ljudi (na čelu sa mojim terapeutom) poput Beatriče podrže i pridrže za ruku dok sam kroz Čistilište hodala po užarenoj lavi. Tlo je i dalje vrelo, ali da li su se stopala navikla ili je samo postalo iznutra lakše, videćemo. Za sad mi se čini da smo na dobrom putu“, kaže nam ona.
Interesovalo nas je i da li Ivana ima neki hobi i kako koristi “vreme za sebe”.
„Idem dva do tri puta nedeljno na pilates kada ostavim dete u školu pre posla. To mi prija i pomaže mi da budem zdrava i prava. Sa školskim obavezama nam se životni tempo prilično promenio tako da smo sada usmerene na to da uhvatimo ritam sa školom, učenjem i novim obavezama. Ukradem vreme da popijem kafu na pauzi u najlepšem delu grada gde radim, vikendom dok mi je dete na slikanju ponesem knjigu pa čitam ili piskaram nešto za sebe. Vikendima kada sam slobodna odem u pozorište, na koncerte, družim se sa prijateljima, odem na neki fini ples da se izđuskam. Jedanput mesečno priuštim sebi i neki lep spa dan da uživam. Nedostaje mi priroda i planinarenje češće i redovnije, a volela bih kada životni tempo i egzistencijalna presija oko zarade malo popuste, da se vratim časovima pevanja i glume. Nekada sam bila jako dobra u tome pa mi je iz poštovanja prema toj devojčici, malenoj frajerki u sebi, važno da je u nekom trenu tim ispunjenjem nahranim“, zaključuje Ivana.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
