Iskrena priča Beograđanke: Kako starim, samo babe na ulici vidim i pitam se da li sam i ja baba

Probudila sam se jedne noći i susrela se sobom u ogledalu.

Nisam imala naočare, a u tom ogledalu videla sam osobu koju nisam videla do te noći. Bez pomoćnih stakala primetila sam odblesak sedih i ono još strašnije – videla sam skalp svoje glave. Aaaa, gubim kosu, setila sam se reklame iz detinjstva – ali nisam se nasmejala.

Starenje je okej, ali nije smešno. Starenje je bolno.

Starenje nije ružno, ali jeste iznenađujuće.

Uz sve savremene eliksire, pomade i procedure da se proces uspori. I posebno kad nisi u mogućnosti da ih sebi priuštiš. Kad živiš u društvu u kojem imaš utisak da žene rano prestaju da se trude i „tek tako“ odjednom odustanu od života. Od svega u čemu bi jedna žena u poznim godinama mogla da uživa.

Vraćajući se u krevet setila sam se filma o bezvremenoj Adelin, tih dana gledala sam ga u prolazu – toj izmišljenoj ženi nesreća je preokrenula proces u telu i ona je prestala da stari.

Setila sam se koliko je zapravo ta fiktivna junakinja bila nesrećna jer je sto godina imala dvadeset i kusur godina, i koliko se radovala kada je konačno videla sedu.
Radovala se starosti.

Procesu koji sam počela da primećujem gotovo preko noći, i posebno noću.
Da se susrećem sa ostarelom sobom - u ogledalu, kroze sede, gubljenje kose, kroz nesanicu, žiganje i bol u leđima….
Uz estetske promene na telu, stiže i ceo spektar unutrašnjih telesnih restrikcija – neprijatnih i neminovnih.

Setila sam se priča kako baš oko 50. godine žena preko noći ostari. Legneš da spavaš, a ujutru te sevaju krsta, leđa, noge – celo telo boli te u tački koja se zove datum rođenja. Probudiš se kao baba.

Uskoro ću napuniti 50. Ali čovek se uvek oseća mlađim nego što piše. Žena oseća nealogodu u svetu kreiranom po meri mladosti.

Možda je pomenuta noć bila ta brza noć. Noć preokreta. Na putu od kupatila kroz hodnik do kreveta prošla sam pored ogledala i videla svoje noge. Nisam imala naočare, zato nisam pala.

Posle te noći moje oči počele su, poput kamere, da zumiraju posledice starenja.

U ogledalu i na ulici. U autobusu, u prodavnici. Svugde sam videla babe.

Pod dejstvom selektivne pažnje počela sam da primećujem žene – koje poslednjih dvadeset i kusur godina sebi nisu kupile nijedan komad nove odeće – verovatno od trenutka kad su shvatile da neće uspeti da iznose ni ono što već imaju u ormanu.

Gotovo svakodnevno nešto mi skrene fokus na početak mog ličnog trećeg doba.

Fizika je surova, telo se menja. Svugde vidim bore, opuštenu i nacigovanu kožu. Popucale kapilare na nogama, otromboljene butine pune celulita. Hormoni i nedostatk hormona čine čuda.

Do juče sam se pitala zašto sve žene u određenim godinama ne idu kod frizera ili idu kod istog frizera i imaju istu nefrizuru. Sad mi je stvar jasnija. Videla sam svoj skalp.

Hodam ulicom, i vidim samo žene u ravnoj obući, u “bapskim cipelama”, mokasinama i mekanim "sebago", a onda shvatim da već mesecima ne izlazim iz patika. Starenje traži udobno, razgaženo i meko. I staro.

Vidim žene čija je leđa život savio, pa se zagledam u staklo izloga, izvučem ramena i ispravim se. Gledam oko sebe i vidim ono što čeka svakog od nas. Nemoć, izdajstvo fizičkog tela kao neminovnost.

Setim se onda nasmejane bakice od 80 godina koju sam srela danas u autobusu broj 16 i koju sam htela da zagrlim. Ona bi mogla biti ja - ja bih mogla biti ona. Svaka žena mora da postane baba. Za tim je čeznula Adelin. Mi smo formatirani životnim ciklusima.

Znam žene koje bi me ubile zato što uopšte koristim reč "baba", poznajem i one koje su ponosne na to što jesu babe. Doći do baba faze znači di si uspešno završila sve prethodne životne faze.

I da si preživela.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram