Kako zanimljiva navika iz prošlosti može decenijama kasnije da nam preoblikuje život
Hobi iz detinjstva, ako mu se vratimo, može da nam promeni život iz korena. Barem tako za Vogue kaže Didi Glak, čiju priču prenosimo u celosti.
„Pre godinu dana izašla sam na ručak sa jednom od svojih najstarijih prijateljica, Kirom, i zatekla sebe kako razgovaram o umetničkom klizanju. Tim sportom sam se takmičarski bavila tokom većeg dela detinjstva, ali posle previše povreda, padova, poraza i vikenda provedenih vozeći se do klizališta umesto da se družim sa prijateljima, u besu sam odustala u trećoj godini srednje škole. Sećam se da sam, kroz suze, izgovorila kako ionako nikada neću ići na Olimpijske igre, pa više nisam želela da imam ikakve veze sa tim sportom. I to je bilo to.
Kira me je pitala da li sam ikada od tada klizala, usput pominjući da je počela da pohađa časove aerial hoop-a. Kira, klasično školovana plesačica, počela je sa baletom sa pet godina i nastavila da se usavršava u Amherst Ballet-u u zapadnom Masačusetsu, kao i u Dance Theater of Harlem i Alvin Ailey. Kasnije je nastupala u aerial predstavama, radila sa Missy Elliott i Gloriom Estefan nekada davno, i na kraju prešla na to da se puno radno vreme bavi podučavanjem pilatesa. Ali ples i aerial discipline u velikoj meri su bili van njenog života kada je, sa 52 godine, odlučila da savlada obruč.
Osim što sam povremeno pomagala svojoj deci da ostanu na nogama na rođendanskim zabavama na klizalištu, nikada se nisam vratila na led. Zapravo, nikada mi led nije ni nedostajao.
Ali nedelju dana kasnije, posle malo ohrabrivanja od Kire, uputila sam se pravo na Sky Rink u Chelsea Piers-u u Njujorku, sa svojim klizaljkama iz osamdesetih, marke Klingbeil, koje su još uvek bile u mojoj L.L. Bean torbi iz osamdesetih. Bio je to moj prvi odlazak na klizanje posle otprilike 35 godina. I Kira je bila u pravu – svidelo mi se. Zaista mi se svidelo. Onako kako mi se nikada ranije nije dopadalo. Bilo je potrebno svega oko pet minuta da to postane jedino što sam želela da radim.
I tokom protekle godine to je u suštini sve što sam radila. U vrlo kratkom roku našla sam trenera, kupila sam fensi klizaljke iz 21. veka i čak nastupila u klizačkoj predstavi (uz Coldplay pesmu Adventure of a Lifetime, sasvim prikladno). Ponovo sam oživela, bila iznova inspirisana, puna nove energije i potpuno ponovo zaražena strašću klizanja.
Takođe sam postala fascinirana idejom započinjanja novog sporta ili makar novog starog sporta. I iako padovi možda nisu dobri za mene, povratak nekadašnjem hobiju zapravo je naučno dokazano izuzetno koristan za vas na mnogo načina.
Nauka o učenju
‚Fizičko kretanje proizvodi ogromnu količinu transmiterskih supstanci u mozgu‘, kaže profesor Džejms Gudvin, direktor za nauku u Brain Health Network-u i autor knjige Supercharge Your Brain. ‚Što je aktivnost izazovnija, to je veći nalet dopamina, endorfina i serotonina, koji vam pomažu da se oporavite od povreda i podižu raspoloženje.‘
To može da objasni zašto, uprkos tome što sam tokom protekle godine zbog klizanja dobila probleme sa desnom Ahilovom tetivom i pretrpela blaži potres mozga, i dalje razigrano idem na svoje treninge u šest sati ujutru. Klizanje je ‚kognitivno stimulativno‘, dodaje Gudvin, što može doprineti neuroplastičnosti, modernom terminu za održavanje mozga oštrim i potencijalno izbegavanje mentalnog opadanja.
Iako je koncept neuroplastičnosti prisutan još od 1700-ih godina, tek su nedavno naučnici počeli da veruju da je podmlađivanje moguće u bilo kom životnom dobu. Gudvin to poredi sa time da imate pun rezervoar goriva sa 25 godina i da ostatak života trošite taj rezervoar.
Učenje nove veštine može da utiče na belu masu u mozgu, snopove nervnih vlakana koji povezuju različite delove mozga i pomažu u fokusiranju i učenju. U jednoj studiji iz 2009. godine, sprovedenoj na Univerzitetu u Oksfordu, grupa mladih, zdravih odraslih osoba, od kojih niko nije znao da žonglira, podeljena je u dve grupe od po 24 osobe. Jednoj grupi su tokom šest nedelja davani nedeljni treninzi žongliranja i bilo im je naloženo da vežbaju po 30 minuta svakog dana. Obe grupe su imale snimanja mozga pre i posle tog šestonedeljnog perioda. Iako su neki iz grupe koja je učila žongliranje napredovali više od drugih, svi u toj grupi pokazali su promene u beloj masi kao rezultat učenja nove veštine.
Van domena uma, studije su takođe pokazale da započinjanje nove atletske aktivnosti poboljšava fleksibilnost, koordinaciju i ravnotežu, povećava ukupnu fizičku spremnost i pomaže u borbi protiv depresije. Lično mogu da posvedočim o svemu tome. Takođe mogu da vam kažem da je to uzbudljivo, odličan izgovor za kupovinu kul opreme i zabavan način da upoznate nove ljude. (To, naravno, ne važi samo za umetničko klizanje. Dovoljno je pogledati porast od 158,6% u učešću u pickleballu tokom poslednje tri godine kao dodatni dokaz da je isprobavanje novih stvari zabavno.)
Časovi umetničkog klizanja
Jedna od stvari koje su me najviše zapanjile kod klizanja sada, u odnosu na klizanje u detinjstvu, jeste otkriće da sam, iako objektivno nisam dobra kao kada sam bila mlada i takmičarski nastrojena, mnogo srećnija na ledu.
Upoređivala sam iskustva sa Kirom i ona je ponovila isto osećanje. ‚Jedna od oslobađajućih stvari je to što nisam u ovome da bih dobila angažman‘, kaže ona. ‚Ovo je sve isključivo zbog mog ličnog zadovoljstva. Ovo sam samo ja protiv sebe, dok osećam male pomake koji možda nisu vidljivi nekome sa strane. Imam više saosećanja prema sebi nego što sam imala kada sam bila mlađa.‘
Razumem je. Stalno govorim svom treneru da bismo, kada bi moje telo iz 16. godine imalo prikačen mozak iz 53. godine, zaista imali nešto posebno. Ali avaj, kako je čuveni Džordž Bernard Šo rekao: ‚Mudrost je uzalud potrošena na stare, a mladost je uzalud potrošena na mlade.‘
I tako sam ovde, pokušavajući da upakujem ono najbolje iz oba ekstrema u jedno sredovečno biće.
Posle godinu dana ponovo sam povratila sve svoje jednostruke skokove, aksel, pa čak i povremeni dupli salhov. Za neupućene, to i nije neka velika stvar. Olimpijci rutinski izvode četvorostruke skokove, čak i moj trener, koji se već nekoliko godina ne takmiči, može da izvede trostruki skok bez mnogo vežbanja.
Dok sam ranije više volela piruete nego skokove, sada je potpuno obrnuto. Skakanje je uzbudljivo, a okretanje me tera da mi se povraća. Sa fiziološke tačke gledišta, to ima savršenog smisla. Studije pokazuju da starije osobe češće imaju zdravstvena stanja koja izazivaju vrtoglavicu, naročito osećaj gubitka ravnoteže.
Što se tiče moje nedavno vraćene sposobnosti skakanja, Tomas C. Sudhof, direktor Südhof Lab-a na Odeljenju za fiziologiju na Stanfordu i član Naučnog savetodavnog odbora Elysium Health-a, to pripisuje implicitnom pamćenju, tj. mišićnoj memoriji, koje sam, izgleda, imala više nego što sam mislila.
‚Obično, kada govorimo o pamćenju činjenica, puta do škole ili o tome kako se vozi bicikl, opisujemo implicitna sećanja. Ne možete ih objasniti‘, kaže on. ‚Prednost implicitne memorije je u tome što ona u određenoj meri oslobađa vaš mozak. Možete da obavljate implicitno naučene zadatke bez razmišljanja o njima, što vam omogućava da radite druge stvari. U tom smislu, samo izvođenje nečega što koristi implicitnu memoriju može biti veoma opuštajuće.‘
Zaista opuštajuće. Kada sam bila mlađa, ako bih zbog povrede ili, recimo, porodičnog odmora morala da preskočim jedan dan treninga, bila sam uverena da ću svaki put morati da krenem ispočetka kada se vratim na led. Sada moj raspored često zahteva da preskočim i po nekoliko nedelja zaredom. To mi više ne izaziva ekstremnu nervozu. Da sam barem znala za implicitnu memoriju pre svih tih godina.
I ispostavlja se da povratak starom sportu može imati neke od istih koristi za izgradnju mozga kao i započinjanje potpuno novog. Koncept kognitivne rezerve sugeriše da osobe koje stalno izazivaju svoj mozak kroz nove ili ranije naučene aktivnosti mogu da izgrade rezervu koja pomaže u zaštiti od kognitivnog opadanja kasnije u životu.
Ali šta je sa fizičkim ograničenjima starenja?
‚Kratki, eksplozivni napori su teški za telo‘, kaže moj fizioterapeut Džoel Dinglasan. ‚Naše telo se sastoji od brzih i sporih mišićnih vlakana. Postoji studija koja pokazuje da je prva stvar koja nestaje kod boksera brzina. Nećete biti brzi kao nekada. Brza mišićna vlakna su prva koja se smanjuju. Dakle, kada ste stariji i vratite se svojoj uobičajenoj aktivnosti, nećete biti brzi kao pre.‘
To objašnjava zašto viđate osamdesetogodišnjake koji trče maratone, ali ih ne vidite kako sprintaju niz trotoar da bi uhvatili autobus. Ili zašto je Lester Rajt, stogodišnji veteran Drugog svetskog rata, istrčao najbržu trku na 100 metara ikada za jednog stogodišnjaka, sa vremenom od 26,34 sekunde, dok Jusejn Bolt istu distancu može da pretrči za manje od 10 sekundi. To je u redu. Nemam nikakav problem da budem Lester Rajt iz Chelsea Piers-a.
Na kraju, moj trener, mudar daleko iznad svojih godina, nedavno je započeo medicinski fakultet sa ciljem da postane neurohirurg. Ima gotovo natprirodan osećaj za to koliko daleko može da me gurne i kada treba da mi kaže da usporim. Njegova strategija je da svaki element pokušamo najviše pet puta; ako do tada ne ide, bolje je resetovati se i pokušati ponovo neki drugi dan. Takođe je veliki zagovornik pronalaženja novih načina da se ulepšaju pokreti koje već radim sa lakoćom kako bi sve ostalo sveže i zanimljivo za mene (a verovatno i za njega). Tako me je, umesto da samo radim aksel, podstakao da izvodim aksel sa obe ruke iznad glave. To je nešto što nisam ni pokušavala u tinejdžerskim godinama. Ako su metode koje on koristi u mom treningu ikakav pokazatelj, imam velika očekivanja za zdravlje mozga njegovih budućih pacijenata.
‚Ako stalno učite, to će promeniti strukturu mozga‘, kaže Gudvin. ‚Bela masa će postati složenija i rasti. A broj sinapsi će se povećavati, kako po količini tako i po složenosti, sve dok nastavite sa izazovnim elementima te aktivnosti.‘
Volela bih da vratim sve svoje duple skokove i da se takmičim u kategoriji za odrasle (to osamdesetih nije bilo toliko zastupljeno, što je još jedan razlog zašto je danas bolje baviti se umetničkim klizanjem nego tada). Ali čak i ako nikada više ne osvojim nijednu medalju ili ne savladam sve duple skokove, klizanje mi je donelo ispunjenje na mnogo više načina nego što sam mogla da zamislim kada sam bila tinejdžerka.
Kao što Kira kaže: ‚Kroz ponavljanje i tu povezanost uma i tela, možete da uradite mnogo više nego što mislite da ste sposobni. Ne znate ni koliko možete da budete sjajni.‘
Tačno – ali planiram da se sutra ujutru vratim na klizalište i to proverim.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
