Ima to nešto zbog čega me uvek rasplaču stariji ljudi.
Valjda se plašim starosti koja će me dočekati, nemoći, usamljenosti i tela koje polako odbija poslušnost. Kada pričamo o starenju, to je neki mejnstrim narativ kojem bivamo podvrgnuti svakodnevno, dok se svakim danom bližimo tom dobu i strahujemo. Međutim, ova baka mi je poterala suze na oči iz sasvim drugog razloga i naterala da starost počnem da posmatram drugačije.
Gordana je penzionisana hirurškinja koja je ceo radni vek provela u dečjoj bolnici u Tiršovoj. U to vreme biti hirurg je značilo biti muškarac, žene su retko stizale na takve ozbiljne pozicije – preispitivala se njihova sposobnost, ali i dovodiliu pitanje njihovi planovi o deci i porodici koji ugrožavaju stručnost i dostupnost. No, Gordana je uspela da se u takvoj klimi napreduj i istraje, posl mnogobrojnih konkursa u drugim bolnicama na kojima su je odbijali zato što je – žena. Kako i sama kaže, veliki uticaj je imalo to što je predsednica komisije bila žena, što je takođe bila retkost.
U jednoj od epizoda dokumentarnog serijala Zrela Srbija, Gordana nam priča o tome koliko je bilo teško raditi takav posao i baviti se porodicom, koliko je bila rastrzana, koliko joj je značila podrška i razumevanje partnera, ali i kako joj je, pred kraj radnog veka, najteže palo kada su prestali da je zovu na dežurstva: “To mi je nedostajalo, taj adrenalin”, u jednom trenutku kaže u kameru.
Čudi je kako danas roditelji zahvaljujući internetu misle da znaju sve bolje od lekara, ali i nipodaštavanje koje oseća kada kroči u svoj Dom zdravlja.
“Kada uđem kod moje doktorke, ona mene pita koliki mi je pritisak, ne pita ni kako ste, niti da me posavetuje nešto. Obraća mi se na ti. A kad joj kažem da sam lekar, ona mi kaže ‘vi ste bili lekar’.“
Osim o tretmanu u Domu zdravlja, ona priča o sveprisutnoj diskriminaciji starijih u institucijama: nemate prava na dozvoljeni minus, na kredit, na zdravstveno putno osiguranje zbog čega Gordana ne može da putuje kod sina u Ameriku.
“Jedina prava što imamo je da nam se oduzme penzija kad treba. I da možemo da glasamo. Ne postojimo, naše mišljenje se ne broji. Naše mišljenje niko ne uvažava.”
Ali nije to ono što me je pogodilo. U jednom trenutku ona kaže: “Nekad sam bila zaposlena, a danas imam vremena za ceo svet”. Oduševila me je i rasplakala njena motivacija i snaga da i dalje daje sve od sebe i da svaki dan živi. Ona vozi, posećuje svoje starije sestre, redovno odlazi na pijacu, kako kaže “da vidim šta ima i šta nema”. U svojoj zgradi organizovala je i izborila uvođenje centralnog grejanja. Računar uredno koristi, i ne samo, kao što je to njen muž radio, “za igrice”. Njena borba, hrabrost i solidarnost su razlog zbog koga bismo svi voleli da bude naša baka. Ili da makar kada mi ostarimo budemo poput nje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
