"Stvari koje su bile normalne klincima naših godina, nas dve to nismo imale."
Dok sam se približavala adresi na kojoj se nalazi novobeogradska streljana pokušavala sam da shvatim da li se nalazi u podrumu neke zgrade i onda sam videla nešto što podseća na atomsko sklonište. Iako deluje pomalo zapušteno, taj objekat je iznedrio neke od najvećih talenata u streljaštvu.
Čim sam ušla unutra dočekale su me Zorana Arunović, naša najbolja strelkinja i njena sestra Jelena, koja je ujedno i njen trener. Njih dve se aktivno spremaju za Evropsko prvenstvo koje se održava u martu, pa su mi odmah dale do znanja da nemamo vremena za gubljenje.
Sele smo za sto i otvorile razgovor pričom o njihovom detinjstvu. Zorana mi je objasnila kako nije imala klasično odrastanje.
„Naše detinjstvo se dosta razlikovalo jer smo dve osobe koje su želele da budu deo profesionalnog sporta i morale smo da napravimo neke ustupke koje naši vršnjaci nisu morali. Propustila sam osamnaestih rođendana koliko hoćeš, propustila sam ekskurzije u srednjoj školi, propustile smo jedan veliki deo života, odnosno odrastanja. Stvari koje su bile normalne klincima naših godina, nas dve to nismo imale. Nema žurke zato što sutra imaš u osam sati takmičenje. Naravno bilo je i onih koji su mogli da usklade to, ja nisam umela. U onome što radim želim da budem vrhunska. Mislim da sam zbog toga žrtvovala neke stvari i to je skroz ok.“
Jelena nema utisak kao da je propustila neke velike stvari.
„Ja recimo nemam utisak da sam nešto žrtvovala. U ovom sportu ponese vas prva medalja, druga medalja, hoćete još, hoćete više, vidite gde je prostor za napredak i krenete tome da se predajete potpuno. Navučete se na osvajanje medalja. Ja radim ovo da bismo osvojili medalje. Radim i opsesivno razmišljam. Ne znam trenera koji nije opsednut tim. U tom jurcanju, kad vidite da vam je dostižno – želite sve i stalno gledate kako da poboljšate nešto, kako da idete dva koraka ispred svih.“
Ipak, postoji jedna stvar o kojoj bi volela da je razmišljala ranije.
„Žalim što nisam u jednom momentu malo povukla ručnu i rekla – a porodica? Samo za tim žalim, što sam propustila momenat za zasnivanje porodice. Žao mi je što nisam razmišljala o tome. Jedino za tim možda mogu da žalim. Kada su u pitanju ostale stvari ja nemam za čime da žalim – impresivna sportska i trenerska karijera, meni su mnoga vrata otvorena, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Napravili ste neki brend od načina na koji radite i to je ostvarenje onoga što sam želela kada sam postala trener.“
Već na početku sam osetila njihovu strast koje imaju prema ovom sportu. Sestrama Arunović streljana nije druga kuća, već jedna jedina.
„U jednom trenutku shvatiš da živiš u jednom začaranom krugu, kao u jednom mehuru u kom se samo stvari koje su vezane za sport dešavaju i dok trepneš prošlo je 15 godina. Ja se i dan danas jako živopisno sećam svog prvog treninga. U jednom trenutku samo shvatiš da ti je sve ostalo u drugom planu. I ja žalim za istom stvari. Kada sam bila klinka malo drugačije sam zamišljala svoj život. Mislila sam da ću sa 23 imati porodicu, dvoje ili troje dece, nisam uopšte zamišljala da postoji život posle 23. godine. Provela sam puno godina u ovom sportu i u nekom trenutku shvatim da je ipak trebalo raditi na nekim drugim stvarima, imati neke druge prioritete. Međutim, sport te toliko povuče da je stvarno neophodno da ti neko u jednom trenutku kaže – Hej, stani. Imaš i drugu stranu ličnosti a ne samo sportsku. Jako je bitan balans, treba biti investiran u sport ali treba i imati jednu zdravu dozu jednog razvijanja sebe kroz neke sruge aspekte. Imala sam momente kada sam htela da odustanem, ali Jelena je uvek bila ta koja bi rekla – ajde polako, ja sam uz tebe, ja ću sad da budem ta koja će da gura, mislim da imamo još uvek nešto u sebi“, kaže Zorana.
Još od prvog stiska ruke pri upoznavanju, stekla sam utisak da su njih dve jake žene koje znaju šta hoće, ali to ovde ne nailazi uvek na odobravanje, kaže mi Jelena.
„Naša zemlja ne gleda blagonaklono na žene koje znaju šta hoće. Uvek bude – ona je isfrustrirana, ona je ovakva, onakva, da ne kažem kakve su to sad gluposti. Nije još uvek okruženje spremno da prihvati ženu koja je ambiciozna, svesna svojih kvaliteta, ženu koja neće da spušta sebe na neki niži nivo da bi se sagovornik bolje osećao, koja će da glumi da je glupa i neobrazovana. Govorim o sebi, ja na te kompromise nikad nisam bila spremna i doživljavala sam te staklene plafone koje ne mogu da probijem. Ali sam ostala dosledna sebi. Znam ko sam, znam koliko želim uspehe i ne vidim ništa sporno u tome. Usavršavala sam se i još uvek se usavršavam, to je moj izbor ne da bi me neko voleo nego da bih ja bila vrhunski trener.“
Poznato je da su žene u streljaštvu mnogo bolje od muškaraca.
„Žene vladaju u streljaštvu, dominiraju u odnosu na muškarce. Lepo je to što zbog agende 20 30 koja podrazumeva rodnu ravnopravnost na nivou Međunarodnog olimpijskog komiteta, nama su se izjednačili programi. Sada imate isti broj učesnika ženskog i muškog pola na Olimpijskim igrama. Tako da je to izrodilo jednu jako lepu stvar – to su ti miks parovi gde muškarci i žene nastupaju zajedno. Mi smo sad došli u situaciju da zajedno treniramo i da sebi kreiramo okruženje u kom mi možemo da budemo bolji“, objašnjava mi Jelena.
Zanimalo me je šta Zorana radi u stresnim situacijama, kako kontroliše svoje emocije, glavu, ruke.
„Vreme užasno brzo prolazi, te nema vremena ni za meditacije ni za vežbe disanja u toku takmičenja. Želiš da daš najbolje od sebe. Ako pričamo o pripremama za Olimpijske igre, finalna priprema počinje
dva meseca pred takmičenje. Tada gasiš telefon, i ne dozvoljavaš da svakave gluposti dođu do tebe. Ideš i odbacuješ stvari koje eventualno mogu da ugroze tvoj mir. Zatvaraš sve rupe i treniraš, radiš sve ono što ti je potrebno da svakog dana budeš na svom maksimumu. Meditacija je zapravo određivanje svih ovih stvari na način na koji ti želiš da radiš. Dešava se iks nepredviđenih stvari, ali to je sastavni deo života.“
Spontanost je nepoznanica u njihovim životima. Rutina i disciplina su broj jedan.
„Ne sećam se kada sam poslednji put bila spontana u poslednjih 15 godina. Ja imam tri meseca unapred
isplanirano, svaki dan – kada se šta radi u koje vreme… Sve je lepo dok se pobeđuje ali kada se krene sa lošim rezultatima tada ume da bude jako intenzivno i sva nezadovoljstva, koja su neprimetna kada stvari idu dobro izađu na površinu. Sve može da se prođe lakše kada su rezultati dobri. Meni je jako drago što je Jelena tu uz mene u tim momentima kada ja šiznem, onda je ona tu da gura za obe i da me vuče kada mi je teško.“
Konekcija između sestara je neverovatna, one dopunjuju jedna drugu, i to se sigurno odražava i na rezultate koje prave.
„U tom smislu je još dragocenije imati nekoga ko ti je član porodice i kom možeš da veruješ. Uvek je MI. Njoj je bitno da se ja osećam kao da nisam sama u svemu, nego da je i ona uvek tu da mi pomogne,“ zaključuje Zorana.
„Dragocene smo jedna drugoj baš“, iskrena je Jelena.
***
Bonus video: Borba protiv nasilja nad ženama: Somborske šnajderke
Pratite nas i na društvenim mrežama:
