Kada te neko ko ti je uništio karijeru pozove na kafu, suočavanje sa starim ranama deluje neizbežno. Da li biste pristali i otišli po objašnjenje koje ste čekali 2 decenije?
Da li je žena ženi vuk ili ipak ne? Koliko je bolno gledati žene koje balansiraju posao i roditeljstvo, čak i kada ih posmatrate sa samog vrha karijerne lestvice? Priču o ovoj netrpeljivosti je podelila spisateljica i autorka brojnih romana, koja je pre 20 godina dobila otkaz – ali bez ikakvog razloga, barem je ona tako mislila.
Šeril Berk je za portal HuffPost detaljno ispričala kako je izgledao njen odlazak s posla, ali i kako je tek posle 20 godina pri slučajnom susretom s bišvom direktorkom saznala šta se zapravo dogodilo. A mi vam njenu priču prenosimo u celosti.
„Više nam nećeš biti potrebna.“
Sećam se tog poziva kao da je bio juče. Moja urednica me je nazvala rano jednog ponedeljka, 2005. godine. Njen glas je bio hladan, bez emocija, faktografski.
„Ne razumem,“ odgovorila sam na šokantnu izjavu. „Pisala sam po nekoliko članaka mesečno. Imam ugovor!“ To mi je donosilo solidna primanja na koja sam računala otkako sam napustila stalan posao kako bih se posvetila tada trogodišnjem detetu. Šta ću reći mužu? Kako ću naći drugi stabilan angažman u tako kratkom roku? Trebalo je platiti privatni vrtić, kupiti odeću i obuću za dete koje brzo raste. Kako je mogla ovo da mi uradi?
Očekivala sam izvinjenje — ili bar objašnjenje — zbog iznenadnog otkaza, ali ga nikada nisam dobila. Čak su dva moja članka odmah predata drugim autorima, a vest o mom otpuštanju preneta je kolegama, koji su mi slali mejlove kako bi rekli da im je krivo. Bilo je brutalno.
Ta žena nije bila samo moja šefica; zajedno smo odlazile na piće i večere više puta, a čak je prisustvovala mojim babinama. Nisam mogla da shvatim kako je mogla biti tako bezosećajna i surova — i, iskreno, nikada to nisam zaboravila.
Sada je prošlo skoro 20 godina, i nastavila sam dalje. Nikada nisam tražila preporuku za posao od nje, niti smo ponovo razgovarale — sve dok je nisam srela pre nekoliko nedelja dok sam šetala kroz Central Park. Naši psi su se međusobno njuškali a ona mi je uputila oprezan osmeh. Htela sam da se okrenem i pretvaram se da je ne primećujem, ali je bila brža.
„Prošlo je toliko vremena! Večnost!“ uskliknula je. „Da se vidimo na ručku i ispričamo?“
Jedva sam je prepoznala. Kosa joj je bila seda i vezana u neurednu punđu. Nije bilo ni traga glatkoj frizuri u stilu Ane Vintur, elegantnom odelu i štiklama; nosila je trenerku i patike. Oklevala sam. Nisam znala šta da kažem. Neverovatno, rana je i dalje bolela, čak i posle toliko godina.
Rekla mi je da joj se javim porukom — njen broj telefona je i dalje bio isti.
„Možda sam ga obrisala,“ odgovorila sam. Znala sam da jesam.
„Instagram onda,“ dobacila je dok ju je pas vukao dublje u park. „Volela bih da se vidimo! Molim te!“
Razmišljala sam o tome nedelju dana pre nego što sam poslala poruku. Da li stvarno želim da provedem vreme sa nekim ko je uništio moju karijeru — a da ne spominjem i moju finansijsku sigurnost — bez ikakvog upozorenja? Ko nije mario za to šta će se desiti meni, mojoj porodici, ili kakav haos je izazvala? Šta bi mogla da kaže što bi promenilo moje mišljenje o njoj?
Pretpostavljam da je znatiželja prevagnula — a rekla je i „molim te.“ Pristala sam da se nađemo u jednom kafiću. Bila je tamo pre mene, pijuckala je espreso za stolom kada sam ušla.
„Pa,“ započela je. „Kako je sve? Kako je tvoja ćerka?“
„Porasla je. Završila je fakultet.“
Klimnula je glavom. „Sećam se kad je bila beba.“
Uzdržala sam se. Ono što sam želela da kažem bilo je: „Sigurno se sećaš! To je bilo kad si me otpustila i uništila mi život!“ Umesto toga, naručila sam late i pustila je da tišinu ispuni pričom o preuređivanju stana, romanu na kojem radi, i TV seriji koju želi da ponudi Holivudu. Ništa od toga me nije iznenadilo. Ona nije bila osoba koja bi usporila — čak ni nakon što je njen magazin propao, a većina njenih kolega otišla u penziju.
Do trenutka kada su stigle naše salate, ispričala mi je sve o poslednje dve decenije svoje blistave karijere. Ono što je izostavila bili su detalji iz njenog ličnog života; burna rastava od muža. Znala sam za to preko tračeva i, iskreno, uživala u vestima o svakoj nesreći koja ju je zadesila. Zar to nije bila neka vrsta osvete?
Pružila je ruku preko stola i dotakla moju, i pomislila sam da je to ono što će sada podeliti sa mnom. Umesto toga, rekla je nešto što me potpuno iznenadilo.
„Žao mi je,“ započela je. „Mislim da tada nisam bila baš žena ženi podrška“.
Nisam bila sigurna šta je time mislila; samo da joj je glas bio blag i tužan.
„Bila je to moja odluka da ne radim s tobom,“ nastavila je. „Ničija druga. Nije bio magazin. Nisu bili šefovi. Ja.“
„Zašto?“ zahtevala sam odgovor. „Zašto bi uradila tako nešto? Šta sam pogrešno uradila?“
„Ništa. Samo si imala život kakav sam ja želela. Bila si kod kuće sa svojim detetom, a ja nisam mogla. Bila sam ljubomorna. Ogorčena. Nadam se da mi možeš oprostiti. Bilo je to drugo vreme, ali to nije izgovor. Trebalo je da budem podrška ženi koja pokušava da balansira majčinstvo i karijeru. Strašno mi je žao zbog toga.“
Želela sam da je mrzim. Želela sam da joj kažem kako su njeni postupci bacili moj život u vrtlog nesigurnosti i stresa koji je trajao više od godinu dana, pre nego što sam ponovo stala na noge. Želela sam da joj priznam da sam godinama imala ponavljajuće noćne more o tom otkazu. Ali nisam mogla. Osetila sam čudno sažaljenje prema njoj, prema osećanjima koja su je motivisala da me otpusti. Da sam bila na njenom mestu tada, da li bih se osećala slično? Da li bih bila besna na neku drugu ženu zbog pokušaja da postavi granice između posla i porodice?
„U redu je“, čula sam sebe kako govorim. „Stvari se dešavaju s razlogom, zar ne?“
Čim su te reči izašle iz mojih usta, osetila sam se bolje. Ne samo zbog toga što sam pustila gorčinu koju sam tako dugo nosila, već i zbog toga gde sam sada — ovde, u ovom trenutku.
Srećna sam. Zadovoljna sam. Svakog dana pišem nove i uzbudljive tekstove — i niko mi to ne može oduzeti. Porasla sam i sazrela, i na neki čudan način, ovaj incident odjednom više nije bio bitan. Godinama sam ovu ženu smatrala svojim arhineprijateljem, a sada je bilo oslobađajuće ne mrzeti je i ne kriviti je.
Tako da, da, oprostiću joj. To ne znači da je ono što je uradila bilo ispravno; to samo znači da sam spremna da se pomirim s bolom koji mi je nanela. Onog trenutka kada sam oprostila svom neprijatelju, osetila sam ogromno olakšanje i smirenost. Kao da sam preuzela kontrolu nad situacijom koja mi je nanosila patnju i napisala novu verziju priče. Osetila sam se osnaženo.
Nakon našeg ručka, moja bivša neprijateljica je platila račun i napisala svoj broj telefona na salveti. „Nadam se da možemo biti prijateljice,“ rekla je.
Najbolje prijateljice? Ne. Ali prijateljski poznanici, to mogu prihvatiti. To je korak bliže — za obe nas — ka isceljenju“, zaključuje ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
