Dok jurim svoje snove.
Dok jurim svoje snove, moj studentski džep me, nimalo nežno, podseća da mora od nečega i da se živi. Zbog toga sam novinar u pokušaju danju, a uveče stojim s ajncerom u ruci i po 100 puta za osam sati kažem „Ćao, izvolite“.
Radim u jednom kafe restoranu koji živi od stalnih gostiju. Znači, tu ne možeš da kažeš nepristojnom starijem gospodinu da izađe napolje, jer je on stalan gost i donosi prihode (a doći će i sutra, pa bi bilo neprijatno). To takođe znači da se, čim osoba uđe u lokal, između sebe kladimo šta će da naruči jer već znamo napamet tri kombinacije koje vrti u krug.
Ima sjajnih dana, kada su ljudi divni, vreme brzo prolazi i na kraju dobiješ fin bakšiš koji nadomešćuje buđavu dnevnicu. Nažalost ima i mnogo dana, kada u sebi psujem svakoga ko uđe u lokal, moram da budem fina prema preterano nekulturnim ljudima, ostajem sat vremena duže (naravno neplaćeno), vreme nikako da prođe i bakšiš bude prilično jadan.
Tek kada sam počela da radim u kafiću shvatila sam koliko ljudi imaju slobodnog vremena. U lokal gde radim dolaze isti gosti, svakoga dana. Nekada i po više puta dnevno vidim osobu za koju znam da ima porodicu kući i ne mogu da se ne zapitam – hoćeš li otići više dokona osobo.
Osim dokonih, evo kakve goste ne volimo.
Šank goste
Ako nije očigledno da te volimo – ne sedaj za šank. Ništa gore od toga kad nam osoba koju ne poznajemo (ili poznajemo i ne volimo) sedne za šank. Šank je mesto gde ogovaramo, smejemo se, bacamo glupe fore, nekad se i posvađamo i sve je to samo za uši bliskih osoba.
Onda se desi da neki ćutljivko sedne za šank, ne progovara reč i napravi neprijatnu atmosferu. Druga opcija je, da se na šanku zacementira žena koja NE PRESTAJE DA PRIČA. O sebi, svom detetu, onom putovanju kad joj je divlja koza prešla put i ostalim situacijama koje vas apsolutno ne zanimaju, ali morate da se smeškate. Skloni mi se sa šanka.
Goste koji menjaju jelovnik
Radim u lokalu u kojem „sve može“ i mi konobari to apsolutno preziremo. Naši gosti često vole da prave sopstveni jelovnik.
Na primer – hoće da naruči „svinjske medaljone u pikant sosu“, ali „ako može, umesto svinjetine da budu pileća krilca, ne podnosim pikant sos, tako da bih ja Cezar dresing preko, vidim da ovde piše pomfrit kao prilog, ali ja bih tvrdo kuvani pirinač sa pečurkama i čili sos, jer bih ipak da bude ljutkasto… je l’ nije problem?“ Moj mozak u tim trenucima: „Ma bože sačuvaj, kako problem?! Da nećete i noge da vam izmasiram ili počeškam leđa uz to? Idi osobo kući pa tako izvoljevaj.“ Moj jezik u tim trenucima: „Nije problem, stiže.“
Neodlučne goste
Jedna od omiljenih stvari mi je kada me posle 15 minuta izučavanja menija (koji već dobro znaju) pozovu da naruče i onda se preda mnom dogovaraju šta će.
Mozak: Ma samo vi polako gospodo, ja najviše volim da stojim pet minuta kao sluškinja dok se domunđavate međusobno i čekam vašu komandu, dok me još tri stola čekaju da ih uslužim.
Jezik: „Hoćete da dođem za pet minuta, dok odlučite?“
„Ma ne, evo znamo“
*naravno da ne znaju, nastavljam da čekam*
„Velikodušne“ goste
Situacija kad ne znam da li da se valjam od smeha ili plačem od muke je kad neko dođe do šanka da plati i to izgleda ovako: „Vaš račun je 495 dinara.“
*Daje novčanicu od 500 i namiguje* „Evo, u redu je“
Majke ti? A ja baš krenula da razbijam kasicu prasicu i tražim pet dinara da ti vratim.
Bakšiš kultura je osrednja u Srbiji. Najbolji bakšiš ostavljaju ljudi koji su radili, ili koji rade kao konobari, jer znaju koliko znači, a svi ostali su pravilo „10 odsto“ zaboravili.
O da, još jedna predivna situacija je kad neko slavi rođendan kod nas. Dovede gomilu prijatelja, svi naručuju kao da su mu u kuću došli, a ja sam lična služavka. Menjaju porudžbine, četiri sata ne prestaju da me cimaju, ispunjavam želje svih koji su došli i češkam leđa po potrebi. Na kraju, naprave ceh od 9.030 dinara i ostave 70 dinara bakšiša. E tad, se ljubazno zahvalim i od sveg srca mu poželim stomačni virus pre nego što uspe da stigne do kuće.
Neuviđavne goste
Ne moraš da ostaviš nikakav bakšiš, budi neodlučan sat vremena i na kraju izmenu porudžbinu kako god želiš – samo idi kući pre zatvaranja.
Ako nešto mrzimo to je kad neko dođe pola sata pre kraja radnog vremena i ostane iako je radno vreme prošlo. Na sve to – u mom „sve može“ lokalu gosti bez trunke blama, griže saveti ili saosećanja, dođu do šanka i posle mog pitanja za poslednju turu – pitaju za još jedno piće. Iako smo taman seli (posle osam i po sati na nogama), sve naplatili, zatvorili kasu i spremili se da idemo kućama – njega to ne zanima, on hoće još jedno točeno. Naravno, uvek ga dobije.
Ono što nikako da dobije je poruka koju mu šaljem telepatski – kreni kući!
Nekulturne goste
Svima uvek priđem sa osmehom na licu – ćaos, izvolite.
„Meni ćeš doneti kafu“, bez i da me pogleda.
Moj mozak: „Pre toga ću ti doneti Bonton.“
Prvo, kaže se „ćao“. Drugo, volim da mislim da nisam niža kasta i da je okej da me pogledaš kad razgovaramo. Treće, u jednom lokalu ima najmanje deset vrsta kafe glupa ženo, a ja još uvek ne čitam misli.
Decu kao goste
Ima li šta lepše kad majka dovede svoje čedo koje je tek prohodalo u kafić i budu tu tri sata dok se ja saplićem o jadno dete? Ima. Da ne dođu uopšte.
Volim decu i divim se mamama, ali prosto nije prirodno da dete bude mirno tri sata. Posle prvog soka od jabuke na slamčicu klinci počnu da jurcaju kroz lokal i postaju pokretne prepreke dok nosim porudžbine na ajnceru. Kad se čuje neki tresak, majka se udostoji da pokupi svoje dete koje je trosnulo negde, i natera ga da bude mirnno narednih pet minuta. Posle te faze, dete se već jako unervozi i onda ide red plača, red skičanja. Skičanje je jedan poseban ton koji tačno gađa neki nerv u mom mozgu i često hoću i sama da zaplačem
Pored ovih sedam tipova gostiju, postoje još dva, koja, za promenu, zaista volimo.
Čiste i ne preterano gladne goste
„Jao, pa niste sve pojeli, hoćete da vam zapakujem (reci ne, reci ne, reci ne)“
„Ma ne treba, hvala“
*odnosim picu u šank*
Ukoliko je u pitanju gost kojeg znamo (čitaj: znamo da je čist, jede viljuškom i nožem, redovno se kupa i ne postoje realne šanse za trovanje) – sledi slavlje.
Ljubazne i fine goste
Ima tih nekih divnih ljudi, zbog kojih je ovaj posao sjajan. Kada nekom priđem uz „ćao, izvoli“, a on mi kaže „ćao, kako si, šta radiš“, to mi doslovno popravi ceo dan. Malo neobavezno ćaskamo i onda naruči. Kada mu donesem porudžbinu, on se zahvali – e to je predivan gost, koji može i da ne plati što se mene tiče. Takve ljude dobro zapamtimo, oni znaju kako se zovemo, šta studiramo i koliko kućnih ljubimaca imamo. Mi znamo šta vole i to im rado donosimo.
Oni uglavnom ne traže mnogo, jako su fini i uvek ljubazni prema tebi. Za takve goste nam ništa nije teško. Njima ide više plazma šejka u čašu, bolja kafa, palačinka sa više nutele itd.
I za kraj, samo da vas podsetim – budite uviđavni prema konobaru koji vas sledeći put bude uslužio, pitajte ga kakav mu je dan, kad vam donese kafu zahvalite se i ostavite bakšiš na kraju. Sledeći put kad dođete i naručite istu kafu: biće bolja.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
