Naravno da danas komplikujemo odnose — odrasle smo uz serije u kojima niko nije znao da razgovara. Učile smo da volimo kao Serena, ćutimo kao Arija i svađu rešavamo u Bler stilu. Sve što smo osećale, prvo smo videle na ekranu. I sve smo bile zaljubljene u nekoga iz IV-4 ili IV-7. Ne zato što je bio dobar, nego zato što je ličiо na nekog iz serije - ćutljiv, tajanstven i uvek je kasnio da ti odgovori na poruku.
Pre nego što smo znale šta znači „gaslighting“, znale smo da Ezra ignoriše Ariju — i da je to, valjda, romantika.
Pre nego što smo umele da kažemo „anksioznost“, znale smo da Spenser ne spava jer mora sve da kontroliše. A Serena? Serena nas je naučila da možemo imati savršen ten, najbolju drugaricu i još uvek biti lude od nesanice jer nam ipak nešto fali.
Serije koje smo gledale dok se lak sušio, dok smo se krile od mame jer je kasno, dok se prepisivao domaći — nisu bile samo razonoda. Bile su mapa emocija koje tek treba da proživimo.
Vodič za stil, ljubav i tugu. Prve instrukcije za ignorisanje poruka, idealizovanje bivših i vođenje dijaloga, naravno zasnovanih isključivo u pogledu.
Od Gossip Girl do Pretty Little Liars, od Seks i grad do Prijatelja, pa preko naših domaćih Priđi bliže i „novih klinaca“ — svaka od nas bila je makar jednom Bler na času matematike, Arija kad pročita previše u jednoj poruci, a i Mila iz kraja koja zna sve, ali ćuti kao da ništa ne zna. I da, i dalje znamo ko smo u seriji. I ponašamo se u skladu s tim, iako smo odavno prešle one tinejdž faze kad smo glumile da pijemo kapućino dok se na TV-u ljube u mraku.
Prva serija koju sam gledala od početka do kraja — bukvalno u jednom dahu — bila je Gossip Girl. I iskreno, mislim da je baš ona najviše uticala na to šta sam od života i ljubavi očekivala posle toga. Odmah sam znala da želim da me voli neko kao što Čak voli Bler. Tad nisam ni shvatala koliko je to komplikovano i koliko to može da boli, ali, iskreno, i danas stojim iza te želje.
Nije stvar u savršenstvu, nego u toj ludoj, nepredvidivoj strasti koja ti uzdrma svet — onoj koja te tera da veruješ da možeš sve, ali i da ćeš se ponekad slomiti. I baš zato što znam koliko je to ponekad haotično, i dalje mi je nekako romantično. Možda zato što smo svi mi pomalo Čak i Bler u nekoj svojoj priči.
Međutim, uvek su postojale stvari za koje sam se molila da me zaobiđu — kao to prijateljstvo između Bler i Serene. Nimalo im nisam zavidela na love-hate dinamici. Toliko drame, tajni i igara moći da bi me već sledećeg dana bolela glava.
Iako je njihova veza bila jaka i posebna, meni je pokazala koliko takvo prijateljstvo može biti iscrpljujuće kada je prepuno sumnji i rivalstva. Naučila me je, zapravo, da odlučim kakav odnos ne želim — onaj gde moraš da paziš šta kažeš, gde poverenje visi o koncu, i gde se osećaš kao da si stalno na ispitu.
Meni je bilo važno da prijateljstvo bude jednostavno i iskreno, da postoji ona prirodna podrška bez skrivenih namera. Želim da znam da, bez obzira na sve, imam nekoga ko će biti tu, bez drame i tajni.
“Seks i grad” je serija kojoj se neretko vraćam, iako bih mogla da ispišem scenarije za pola epizoda, napamet. I to je bila jedna od prvih serija u kojoj nisam mogla da pronađem lik sa kojim se potpuno poistovećujem — ali baš u tome je cela poenta.
Jer svaka od njih — Keri, Samanta, Miranda i Šarlot — kao da predstavlja neku fazu u životu, ili čak deo ličnosti koju u sebi otkrivaš tek kasnije. Kad si zaljubljena do ušiju i sve racionalno baciš niz vetar, u tebi je Keri — sa haotičnim emocijama, romantičnim nadama i garderoberom većim od stana. Kad ti je svega dosta i poželiš da pobegneš u svoju verziju karijerne nezavisnosti, javi se Miranda. Samanta se pojavi kad odlučiš da ti ne treba niko da bi se osećala celom, a Šarlot kad poveruješ u ljubav, čak i kad ti život servira potpuno suprotno.
Nijedna nije bila savršena, ali svaka je bila hrabra na svoj način. I možda ih ne volim sve podjednako svakog dana, ali u nekim trenucima — budem svaka od njih.
Generacije i generacije žena odrasle su uz Seks i grad, i to nas je oblikovalo na načine koje možda ni ne primećujemo. Nije to bila samo serija o modi, večernjim izlascima i nezaboravnim šalama — bila je to škola života, ljubavi i odnosa. Svaka od nas je tačno znala da li joj je draži Ejdan ili Zverka, Ričard ili Smit. I verujem da je baš to stvorilo stereotip dečka kakvog želimo, ali i kakvog ne želimo.
Ejdan je bio onaj „dobar momak“ — topao, pažljiv, spreman da bude oslonac, ali ponekad možda previše predvidiv i nedovoljno strastven. Zverka je, s druge strane, bio taj misteriozni buntovnik, sa slojevima koje moraš otkrivati, povučen i često teško dostižan. U tim kontrastima naučile smo da želimo i sigurnost i vatru, da nam treba neko ko će biti tu kad nam treba podrška, ali i neko ko će nam probuditi strasti i uzdrmati svet.
A šta sa Ričardom i Smitom? Ričard je taj nepredvidivi avanturista — uvek donosi uzbuđenje, ali i neizvesnost, zbog čega ponekad ostavlja ožiljke. Smit, pak, predstavlja stabilnost i sigurnost — onog muškarca koji ti pruža mir i osećaj da si zaštićena, onog sa kojim možeš da gradiš nešto trajno.
U svemu tome, serija nas je naučila da ljubav nije savršena, da je komplikovana, puna uspona i padova, ali da u toj nesavršenosti leži njena prava čar. Zato se i danas, dok koračamo kroz nove odnose i ljubavi, vraćamo tim likovima i odnosima iz prošlosti — tražeći odgovore, razumevanje, ili barem potvrdu da nismo same u svojim željama i dilemama.
Dok smo gledale Serenu i Bler ili Keri i Samantu i domaće serije poput Priđi bliže i Neki novi klinci bile su naše ogledalo — priče o prijateljstvu i odrastanju koje su nas oblikovale na svoj način.
Priđi bliže nas je učila koliko je prijateljstvo temelj svega. Pokazivala nam je kako se kroz sve uspone i padove, svađe i pomirenja, stvaraju veze koje traju. Učila nas je da je prava snaga u tome da imaš ljude pored sebe koji te razumeju, podržavaju i znaju da ti kažu istinu, čak i kada boli. Odrastanje je bilo mnogo lakše kad znaš da nisi sama.
Sa druge strane, Neki novi klinci su nas podsećali na one prve, nespretne korake u svetu ljubavi i prijateljstva. Tinejdžerske godine pune su sumnji i iskušenja, ali i neizbrisivih trenutaka koje deliš sa društvom iz škole, sa ljudima koji sa tobom rastu i menjaju se. Ta serija nas je naučila da prava ljubav često počinje u prijateljstvu i da su oni najjednostavniji trenuci, zajedno, zapravo najvredniji.
U krajnjoj liniji, te serije nisu samo pričale o ljubavi — one su nas podsećale koliko je važno imati ljude na koje možeš da se osloniš dok tražiš sebe, dok grešiš, dok se smeješ i dok plačeš. Zato i danas, kada gledamo unazad, shvatamo da su upravo ta prijateljstva i zajednički trenuci odrastanja najvredniji deo naših života.
Pretty Little Liars nas je učila da prijateljstvo nije uvek savršeno i bajkovito, ali da je baš zato toliko snažno. Arija, Spenser, Emili i Hana nisu bile samo drugarice koje su se smejale i delile tajne — one su se borile kroz mračne hodnike, neizvesnosti i izdaje, ali su uvek bile jedna drugoj oslonac. Sve se sećamo one scene kada su, uprkos svemu, odlučile da čuvaju jedna drugu od A-ove opsesije? Baš ta lojalnost nas je naučila koliko je važno imati ljude kojima možeš da veruješ, čak i kad je svet protiv tebe.
A šta reći o njihovim ljubavima? Arijine komplikovane veze, Spenserina odlučnost da voli iskreno i snažno, Emiline emotivne dileme i Hanina hrabrost da se bori za sreću — sve su to bile lekcije kako da voliš, ali i kako da se čuvaš. Naučile smo da ljubav nisu samo leptirići u stomaku i romantični trenuci, već i neizvesnost, bol i snaga da se posle svega podigneš.
PLL je za nas bila nešto više od serije — bila je svojevrsna mapa odrastanja, gde smo kroz likove učile da je prijateljstvo štit, a ljubav avantura koja zahteva hrabrost i poverenje.
Naravno, ne može se pričati o Pretty Little Liars a da se ne pomene misteriozni A. — nevidljivi neprijatelj koji je ceo svet glavnih junakinja okrenuo naglavačke. Taj lik nije samo donosio napetost i neizvesnost, već nas je naučio koliko su tajne teške, koliko moćna može biti laž i koliko je važno imati istinu i podršku u prijateljstvu.
Dok su devojke pokušavale da razotkriju ko je A., učile smo da odrastanje nije samo lepo i lako — to je borba sa sopstvenim strahovima, sumnjama, i ljudima koji ponekad žele da nas povrede tamo gde najviše boli. A. nas je podsećao da život može biti nepredvidiv i zao, ali i da snaga dolazi iz zajedništva i hrabrosti da se suprotstaviš nepoznatom.
I, iskreno, koliko god da je A. bio sablasan i zastrašujuć, bio je i podsetnik koliko je prijateljstvo u PLL seriji bilo neprocenjivo. U trenucima kada su sve posumnjale jedna u drugu, kada su tajne pretile da ih rasture, upravo je prijateljstvo bilo ta svetlost koja je držala sve na okupu.
Kada danas pogledam unazad, jasno mi je da nas nisu oblikovali samo roditelji, škole i prve simpatije — već i ove serije koje smo upijale kao lekcije. Učile smo kako se voli, kako se prašta, kako se ćuti kad treba i kako se bori kada mora. Kroz Serenu i Bler, učile smo o glamuru, ali i o rivalstvu; uz Ariju i Spenser, o tajnama i poverenju; uz Keri i Samantu, o tome koliko složne i moćne možemo biti. Čak su nas i domaće serije naučile da nije svaka ljubav prava, ali da svako prijateljstvo jeste važno.
Možda nismo znale da je Zverka emotivno nedostupan, da je A. metafora za sve one unutrašnje glasove koji nas koče i da niko ne zaslužuje da bude Serena u odnosu koji stalno boli. Ali znale smo da osećanja koja prepoznajemo na ekranu – ma koliko bila iskarikirana – postoje i u stvarnom životu. Naučile smo šta želimo, ali možda još važnije – šta više nikada nećemo pristati da trpimo.
I možda nas je sve to naučilo da više ne tražimo savršene ljubavne priče. Već prijatelje koji ostaju kad A. pošalje poruku, kada Zverka ne dođe na vreme, kad je svet konfuzan kao kraj epizode. Jer serije su nas naučile da život jeste drama — ali najbolji likovi su oni koji ostaju tu i kad se kamere ugase.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
