Otkrila nam je i anegdotu sa crvenog tepiha Kanskog festivala.
Kada je 2004. godine izabrana za prvu pratilju Mis Srbije i Crne Gore, Jelena Mandić je sve očarala lepotom. Naredne godine, predstavljala nas je na izboru za Mis Universe u Bangkoku, glavnom gradu Tajlanda.
S obzirom na to da je tada apsolutno opravdala očekivanja svoje mentorke Vesne da Vinče, Jelena je nagrađena stipendijom za postiplomske studije u Francuskoj na čuvenom fakultetu Ceram u Kanu. Tako je posle magistarskih studija na Megatrendu, na odseku turizam, usavršavanje nastavila na Azurnoj obali.
#related-news_0
Studije u Kanu i preseljenje u grad glamura
Iako nije planirala da ostane u Francuskoj, harizmatična Jelena i dan-danas živi u Kanu, poznatoj svetskoj destinaciji glamura gde se svakog proleća okupljaju holivudske zvezde. Jelena danas radi kao agent za nekretnine, a pokrenula je i svoj brend „Uriell“, unikatni nakit koji sama izrađuje od specijalnog stakla, a da bi ostvarila tu svoju veliku strast, prošla je mukotrpan put.
Kako izgleda život Srpkinje na Azurnoj obali i koliko se Kan razlikuje od Beograda, otkrila nam je na početku razgovora.
Kako kaže, čar življenja i u jednom i u drugom gradu je velika upravo zbog toga što se razlikuju.
„Jednako su mi potrebni. Kan je mali u odnosu na Beograd, a pošto živim u samom srcu Kana, automobil gotovo da i ne koristim, osim kada idem do Monaka, Antiba, Sen Tropea, ili nekog drugog mesta u okolini. Sve što je potrebno obavljam peške i ujedno se na taj način i rekreiram“, započinje svoju priču Jelena.
Prema njenim rečima, u Kanu su leta izuzetno dinamična i tada ima najviše posla.
„To je period kada je prodaja mog nakita najaktuelnija. Tada ima puno ekskluzivnih dešavanja i potrebe za angažovanjem dugih haljina, za red carpet. U to vreme mi najčešće i dolaze gosti“, priča ona i dodaje da je s druge strane, zima na Azurnoj obali veoma prijatna.
„Tada se najviše bavim sportom, posebnom skijanjem, budući da je prvi ski centar udaljen malo više od oko sat vremena vožnje kolima“.
Za razliku od uglavnom mirnog Kana, Beograd je stalno dinamičan i užurban.
„Kad god se vratim u Beograd, čini mi se da se u njemu stalno nešto novo i zanimljivo dešava. Grad u kome se nove ideje i projekti lako rađaju, ali ponekad malo teže ostvaruju. Rekla bih grad u kome su građani talentovani majstori dobre improvizacije i organizacije. U meni budi inspiraciju za nove poduhvate. Grad u kome svako ima svoje mišljenje i stav, gde ljudi i kad se ne smeju, uvek su spremni da vam pomognu i podele sa vama ljubav“, priča Jelena i otkriva da je duh Beograda „zarobio“ srca mnogih njenih prijatelja iz inostranstva.
„Oni se uvek rado vraćaju u našu prestonicu“, otkriva nam.
U Beogradu je mezimica
Kako kaže, kad god dođe u Beograd da poseti porodicu, svi se utrkuju ko će više da je obraduje omiljenom hranom.
„U Beogradu sam mažena i pažena, za razliku od Kana gde sam samostalna i apsolutno organizovana. Iako su kola u Beogradu nephodna, koristim svaku priliku, kada mi to vreme dozvoljava, da pešačim ulicama. Najviše volim da se uvlačim u neke možda i zaboravljene ulice starog grada, posmatram i uživam u različitosti arhitekture“, kaže ona i primećuje da se naš glavni grad brže menja u odnosu na Kan“, rekla nam je ona.
Prema njenim rečima, Beograd je najlepši u septembru.
Kako nam je otkrila, kada je došla u Kan na postiplomske studije, uopšte nije planirala da ostane na duže staze.
„Imala sam pomalo strah, jer nisam znala nikoga, ali se ispostavilo da mi je taj grad energetski legao savršeno, jer sam za kratko vreme upoznala svet u malom. Ubrzo su mi se otvorila sva vrata na koja sam pokucala, sada mislim da je to zahvaljujući velikoj želji i spremnosti da učim, saznam i prihvatim nešto novo“, kaže ona i dodaje da su studenti u tom periodu bili internacionalni i vrlo otvoreni za komunikaciju i druženje“, kaže Jelena.
I danas je sa mnogima u kontaktu putem društvenih mreža, iako se većina njih vratila u svoje zemlje.
Razlika između srpskog i francuskog obrazovnog sistema
Početak studija u Francuskoj za nju je, kako kaže, bio blagi šok.
„Navikla sam bila na potpuno drugačiji obrazovani sistem kod nas. Uči se pretežno iz knjige koju je napisao profesor kod koga se polaže ispit, dobiješ tri pitanja i ako ne znaš jedno od ta tri nije dovoljno za polaganje ispita. U Francuskoj je važan pre svega timski rad. Prvi ispit je bio zasnovan na mojoj ideji, kako bih datu temu rešila. U početku mi je bilo naporno da pređem iz individualizma na timski rad, ali posle izvesnog perioda sve je bilo logično“, priznaje ona.
U društvu holivudskih zvezda na crvenom tepihu
Kako kaže, njeno upoznavanje sa Kanom je bilo vrlo interesantno.
„Upoznala sam ljude iz sveta filma, mode, umetnosti i mnoge poznate zvezde o kojima sam pre toga mogla samo da čitam u novinama i gledam na televiziji, jer tada socijalne mreže nisu bile zastupljene u ovoj meri. Pored svetski poznatih ličnosti upoznala sam po meni još mnogo zanimljivije ljude, po obrazovanju i po njihovim tvorevinama, idejama, delima i nagradama, od kojih sam puno naučila“, iskrena je bivša misica.
Jelena posećuje Kanski filmski festivala, a nama je otkrila ko je od holivudskih zvezda prijatno iznenadio.
„Mnogi su me prijatno iznenadili zbog svoje jednostavnosti, neki zbog potpune ludosti, jer su zabavni u tom svom ludilu. Izdvojila bih Džerdarda Batlera i Džona Kjuzaka.“
Prisetila se i jedne zanimljive anegdote sa crvenog tepiha.
„To je jedno od mojih prvih iskustava na crvenom tepihu. U slobodno vreme sam radila za jednu modnu agenciju u Nici, koja me je angažovala za pojavljivanje na sceni sa tadašnjim misterom Francuske. Pošto sam ja već imala saradnju sa tom agencijom, poznavala sam neke od fotografa koji su bili angažovani na crvenom tepihu, a oni su toliko bili oduševljeni kad su me videli, da su počeli da uzvikuju moje ime da bih pogledala u tom pravcu zbog fotografisanja. Cela ideja je bila da se ustvari ispromoviše mister Francuske, a ja da budem u drugom planu. Kako je nastala euforija oko mog fotografisanja, njemu su pokazali da se pomeri od mene, kako bi me samu slikali. Naravno, pomerio se, ali i iznervirao. Na kraju mi je dao karte za premijeru, rekao da ima pametnija posla. Verovatno se osetio zanemarenim, pa je otišao. Meni je to bilo smešno i odlučila sam da odgledam film. Odlično sam se provela“.
Kako je došla na ideju da pokrene svoj brend
„Ideja o kreiranju nakita rodila se prilikom jedne posete ostrvu Murano u Italiji i umetničkom ateljeu čuvenog mastera stakla Luke Bubaka. Njegova umetnička dela prvi put sam videla na internetu, istražujući škole za duvanje stakla. Staklo me je oduvek fasciniralo, još sam za vreme studija iz hobija za drage ljude oslikavala čaše raznim motivima, pretežno inspirisane prirodom, vrlo često uz naše hrišćanske simbole i obeležja. Međutim, kada sam videla lepotu predmeta izrađenih u Murano ateljeima uživo, to je bila ljubav na prvi pogled. Kontaktirala sam Bubakovog asistenta, kako bih saznala uslove za upis i pohađanje časova, vezano za lampwork tehniku, koju i danas koristim za izradu staklenih perli. Uputio me je na časove pripreme kod drugih mastera stakla, kako bih kod Bubaka došla sa predznanjem i spretnošću, jer on prihvata da edukuje samo umetnike sa iskustvom“, priča nam Jelena i dodaje da je to nije obeshrabrilo:
„Kada imate želju, svi zadaci i prepreke se brže rešavaju. Nakon stečenih uslova otišla sam na Murano ostrva, gde sam započela avanturu iz radoznalosti, ne sluteći da će to iz velike ljubavi prerasti u strast i postati moj svakodnevni posao, koji će me ispunjavati. Pohađala sam školu dve godine sa različitim renomiranim umetnicima, koji su dolazili sa raznih strana sveta kako u Italiju u Murano tako i u Provansu. Bila sam vrlo nestrpljiva u izučavanju novih tehnika“, kaže Jelena koja danas dizajnira unikatne ogrlice od ovog specijalnog stakla.
„Staklo je veoma moćno i toliko tehnika postoji u toku kreiranja različitih oblika perli, predmeta, mini i velikih skulptura, da nam je potreban, ponekad pomislim, čitav život da bismo sve to savladali“, opisuje ona.
Priznaje da joj je u početku sve bio izazov.
„Prvo sam se pitala da li ću ikada moći da izradim bilo kakvu perlu. Izazov su mi bili i stakleni predmeti životinja i raznih drugih motiva. Moje napredovanje je išlo brzo, uz dosta uloženog truda, i uz prirodni talenat, na koji je odreagovala moja prva profesorka u Provansi Kler Bagma. Za rad sa staklom je neophodna koncentracija, u smislu da tačno osetite kada je potrebno da zadržite dah, da bi detalji na perli, ili skulpturi bili urađeni perfektno“, priča nam Jelena.
Kako izgleda proces izrade unikatnog nakita?
„Proces pravljena staklenih perli odvija se pri temperaturi od 900 stepeni Celzijusa, gde u plamenu kreiram i dekorišem svaku perlu pojedinačno. Kada postignem željeni oblik i na njoj uradim dekoraciju, perle stavljam u specijalnu peć za staklo, gde se postepeno hlade do sobne temperature. Zatim, svaku perlu čistim i slažem u određeni niz sa preostalim perlama koje sam kreirala za određenu ogrlicu, narukvicu, minđušu, broš ili neki drugi dekorativni predmet“, kaže nam ona i dodaje da kreiranje jedne ogrlice može da traje dva dana, a ponekad i više.
„U zavisnosti od same tehnike, vrste stakla, a veliku ulogu igra i inspiracija“, kaže Jelena i ističe da njen nakit nose žene koje žele da budu originalne.
Lepota kao blagoslov
Jelena, inače, u Kanu ima još jedan, formalniji posao, u svetu nekretnina.
„Tim poslom sam slučajno počela da se bavim posle završenih studija u Francuskoj. Kao i za poslove u mnogim drugim sferama, najbitnija je preporuka i poverenje. U poslednje tri godine sve se pretežno odvija putem interneta“, otkriva nam bivša misica.
Pitam je da li joj je lepota bila teret ili odskočna daska u životu.
„Uvek je to mač sa dve oštrice, kako na poslovnom, tako i privatnom planu, ali mislim da je meni uglavnom pomagala. Mislim da je od naše fizičke lepote bitnija lepota naše aure i naša unutrašnja lepota“, smatra Jelena.
Učešće na izboru za mis za nju je bilo velika prekretnica u životu.
„Mnogo sam kroz tu titulu naučila, pre svega o sebi.Taj period mi je ostao u divnom sećanju i to je jedinstven događaj. Toj tituli u Francuskoj se pristupa sa mnogo jačim značajem nego na našim prostorima. Ne znam zašto je to tako, ali meni je donela samo pozitivne stvari u životu“, evocira lepe uspomene Jelena.
Borba s predrasudama
Za kraj je pitam da li je teško biti Srpkinja za Zapadu, sa kakvim se predrasudama susreće.
„Uglavom su predrasude uvek vezane za uobraženost. Neki ljudi su mi ponekad govorili da sam previše direktna. A, razlog je, kako kažu, to što kažem šta mislim, a to se ovde na Zapadu ne radi baš često, više indirektno. Možda nekad želim da prodrmam one koji veruju u sve što su čuli i videli u medijima, jer su možda najveće predrasude uvek bile vezane za našu Srbiju i nas Srbe“, kaže Jelena i dodaje da ju je to u početku mnogo pogađalo:
„Trudila sam se da svima objasnim ko smo mi zaista. Mnogo stranaca je na moj poziv dolazilo u Srbiju, u Beograd i gotovo su svi promenili prvobitnu ideju o nama. Verovatno neke, koji me ne poznaju dovoljno, i dalje zbunjujem pričom koja je drugačija od očekivanih šablona i to je počelo da mi se dopada. Volim zdrave diskusije, najdraže mi je kada uspem da probudim neke uspavane duše, jer oni su živeli potpuno uljuljkano poslednjih 50 godina, nisu imali sankcije i bombardovanje, a mnogi od njih i ne znaju da su nas bombardovali dok im ne kažete, ili ne pokažete direktno na licu mesta. Ljude sam uvek delila samo na dobre i loše“, zaključuje bivša misica.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
