Andrea Rajšić bavi se naukom koja će jednog dana prvoj ljudskoj posadi koja kroči na Mars olakšati istorijsku misiju. Ona je devojka koja izučava planetarnu geologiju i trenutno je na doktorskim studijama na Univerzitetu Curtin u Australiji - a takođe je deo NASA misije "Mars Insajt". Za naš portal govorila je o položaju žena u nauci, kulturi ćutanja koja je vladala u Petnici, ali i osvajanju svemira.
„Bavim se udarima meteorita i seizmičkim zapisom koji izazivaju na Marsu. Na osnovu tog seizmičkog zapisa, možemo svašta da saznamo o površini Marsa. Ja kontretno radim numeričko modelovanje tih impakata, pošto se na Marsu nalazi jedan seizmometar“, govori Andrea za Zadovoljna.rs.
Ova briljantna naučnica oduvek je znala čime želi da se bavi – a svoj put do misije „Mars Insajt“ popločala je marljivim radom i akademskim uspesima. Sve je počelo u Petnici.
„U srednjoj školi sam bila polaznica Istraživačke stanice Petnica. Bila sam na seminaru geologije, gde sam saznala i za astronomiju. Upisala sam Rudarsko-geološki fakultet gde sam završila osnovne i master studije. Kada je trebalo da biram doktorat, znala sam da želim da se bavim planetarnom geologijom – spoj mog hobija, posmatračke astronomije, i onoga što sam studirala“, kaže Andrea.
Prekretnica u njenoj karijeri započela je jednom Fejsbuk objavom – njena starija prijateljica podelila je konkurs Univerziteta Kurtis koji je nudio poziciju kakvu je priželjkivala. Andrea je uspela da je dobije, a kaže da se zahvaljujući obrazovanju stečenom u Beogradu brzo uklopila.
Međutim, rad u akademiji, posebno u oblasti kojom i dalje dominiraju muškarci, donosi sa sobom izazove za svaku devojku.
Prepreke pred naučnicama
„Geologijom svuda u svetu, pa i ovde, dominiraju muškarci – iako ima studentkinja i profesorki, na višim pozicijama, broj žena je dosta manji“, ukazuje Andrea Rajšić.
Pandemija je razotkrila koliko su naučnice ranjive, jer je teret na njihovim plećima i dalje mnogo veći nego u slučaju muškaraca.
„Sam kovid je dosta poremetio funkcionisanje žena u akademiji – jer su morale da rade od kuće, pa je broj naučnih radova emitovanih u časopise opao za 50 odsto među ženama. Žene su kod kuće morale da se brinu o drugim stvarima, recimo o deci“, ističe Andrea.
To je problem koji u nauci istrajava – Andrea objašnjava da veliki broj žena odustaje od daljeg bavljenja naukom nakon doktorskih studija.
„Prvi razlog za to je što, kada završavaš doktorat, već si u nekim kasnim dvadesetim. To su godine kada i muškarci i žene razmišljaju o zasnivanju porodice. Ukoliko dođe do toga, najveći deo tereta spada na žena. Počevši od same trudnoće, pa dalje. Žene ne stižu da objavljuju radove, a broj objavljenih radova je ono što te kotira da dobiješ neku poziciju. Ispadaš iz konkurencije“, govori naučnica.
Takođe, sama činjenica da je muškaraca brojčano više dodatno otežava napredovanje za žene.
„Recimo, meni se nije dopao odnos koji sam imala sa mentorom na osnovnim studijama. Onda sam na masteru imala profesorku i to mi se mnogo dopalo. Zato sam odlučila da ću za doktorat da radim samo sa ženama. U svakom poslu gde dominiraju muškarci dolaziš u situaciju da postoje neke šale, neki načini komunikacije koji te automatski isključuju. Imaš dve opcije: ili da se prilagodiš tome, ili da ti ljudi sa kojima radiš organizuju sistem podrške. Ako imaš manje žena koje su zaposlene, važno je da pronađeš te žene“, priča Andrea.
Žene u nauci zato često upadaju u zamku – postaju izrazito kompetativne međusobno, smatra Andrea. Kaže da je na njenoj generaciji da to promeni.
„Ne treba da se takmičimo, već borimo protiv onoga što nam se nameće. U svakoj situaciji u kojoj možeš da podržiš koleginicu, podrži je. I treba više da se pozivamo na naučne radove žena“, savetuje.
„Duboko stojim uz hrabre Petničarke“
„Ja sam i dalje u velikom šoku. Moraju stvari da se menjaju i to ozbiljno. A kada se stvari ozbiljno menjaju, neki radikalni potezi moraju biti povučeni. Ne znam kako se tim devojkama uopšte izviniti – one su tu dolazile da uče, a izneverene su“, kaže Andrea, koja je i sama bila polaznica ustanove.
Kao što znamo, nekoliko Petničarki javno je progovorilo o seksualnom zlostavljanju koje su doživele od muškarca koji je u toj ustanovi bio autoritet. Andreu lično najviše boli što su druge osobe u poziciji moći znale za sve, a toliko godina ništa nije preduzeto.
„Razmišljala sam o tome zašto postoji kultura ćutanja. Od žrtve ne treba ništa očekivati, već od ljudi koji su u poziciji da nešto promene. Problem seksualnog zlostavljanja je problem cele države, to smo videli ove godine. Mora da se radi istovremeno na obrazovanju mladih i reedukaciji starijih koji su na poziciji moći. Oni su odrasli u nekom drugom sistemu, ali to ih ne pravda – jer se sistem menja. To što je nekom palo napamet da je nešto muvanje, a danas se to smatra seksualnim uznemiravanjem, to nije izgovor. Mora da prestane da se misli: ‘Eto šta smo mi sve preživeli, pa nas niko ništa nije pitao, mlađe generacije su mekane'“, predlaže naučnica.
Starijima umesto ismevanja poručuje da se zapitaju.
„Kad kreneš da shvataš šta je seksualno zlostavljanje, onda se i prisećaš šta se tebi dešavalo – ili šta si ti radio, ako si muškarac. To je glavni otpor seksualnoj edukaciji – ljudi ne žele da se suoče sa svojim doživljajima ili delima“, smatra.
Andrea je jasna – ako bude imala decu, ne želi da žive u svetu gde su naterani na ćute da bi bili jači.
„Želim da živim u svetu u kom, ako se nešto desi, to možeš da prijaviš – a da ti to ne oduzme 10 godina života jer moraš da skupljaš svedoke, a sud da kaže: slučaj je zastareo. Moramo da menjamo takav svet, i to će da boli – ali one kojima odgovara takav sistem“, ističe naučnica.
„Apsolutno bih otišla na Mars“
Prvi ljudski pohod na Crvenu planetu dogodiće se za vreme Andreinog života – u to je uverena. A dok prvi čovek ne kroči na površinu Marsa, sva znanja koja prikuplja lender „Mars Insajt“ su veoma dragocena.
„Prvi put imamo aktivan seizmometar na Marsu. Pomoću seizmičkih talasa možemo da saznamo više o unutrašnosti Marsa – debljinu kore, veličinu jezgra. S druge strane, svako istraživanje Marsa vodi ka tome da sutra, kada pošaljemo posadu s ljudima, znamo šta da očekujemo“, kaže Andrea.
Logično je bilo zapitati se da li bi mlada naučnica pristala da bude deo najveće avanture u modernoj istoriji čovečanstva.
„Apsolutno. Ljudi ne razumeju koliko vremena je potrebno organizovati jednu misiju – Insajt je organizovan 30 godina. Sasvim sam sigurna da onog trenutka kad se pošalje posada, da će to biti sasvim bezbedno. A i šta ćeš više od života“, zaključuje Andrea Rajšić.
***
Bonus video: Vakcina Moderna
Pratite nas i na društvenim mrežama:
