„Nosim pun kofer plazme, smokija i grisina.“
Ana Žigić je jedna zaista posebna devojka. Ona je upravo krenula u najtežu veslačku trku na svetu – skoro 5.000 kilometara preko Atlantika, u trajanju od 40-45 dana, okružena ajkulama i ogromnim talasima. Zanimljivo je da je ona po mami državljanka Srbije, po tati državljanka Slovenije, a u ovoj trci je deo ženske posade četverca iz Velike Britanije. Ako završi trku, biće prva sa prostora bivše Jugoslavije kojoj će to uspeti.
Ana je pred sam put za Zadovoljnu ispričala zašto se prijavila za takvu avanturu, kako se psihofizički spremala, ali i kako na sve utiče to što ima endometriozu.
Četiri devojke na čamcu moraju da se slažu
„Veslam od svoje 11. godine, ali nikada nisam razmišljala o ovakvom testu izdržljivosti. Međutim, pre skoro dve godine sam na društvenoj mreži videla poziv za posadu od naše kapitenke Viki i istog trenutka sam znala da je to nešto za šta moram da se prijavim. I do danas se nisam pokolebala, iako je bilo dosta prepreka na putu do starta“, priča Ana, koja je na Univerzitetu Bristol diplomirala pravo.
Ona priča i kakve rigorozne kontrole i testove je prošla da bi mogla da krene na takav put.
„Kao prvo sam morala da dokažem našoj Viki da sam prava osoba za ovaj poduhvat. Niko iz naše četvoročlane posade se nije poznavao pre nego što smo odgovorile na njen poziv. Morala je da bude sigurna ne samo da smo komplementarne jedna drugoj i da ćemo se dobro slagati nego i da smo sve četiri dovoljno mentalno i fizički jake za poduhvat ove vrste. Aktivno se spremamo punih 18 meseci i u čamcu i u teretanama, a i učionici. Morale smo da obavimo minimum 120 sati u čamcu u kome ćemo preveslati Atlantik, a na kraju smo dogurale do skoro 400 sati treninga. Osim toga smo morale da steknemo kvalifikacije iz prve pomoći, preživljavanja u moru, okeanske navigacije i upotrebe kratkotalasnog radija. Sve skupa samo pripreme treba još jedno puno radno vreme, a trebalo je nabaviti i opremiti čamac, raditi na promociji tima, ugovarati sponzore, prikupljati sredstva za trku i dobrotvorne svrhe, i to sve posle redovnog radnog vremena jer smo sve četiri zaposlene.“
Jedini vikend van čamca – svadba u Budvi
Što se tiče tih priprema – šta je Ana sve vežbala, a šta jela? Da li joj je bilo zabranjeno nešto od „običnih“ stvari?
„Jedino čega sam zaista morala da se odreknem je bio društveni život, a to je bilo posebno teško ove godine jer sam se u septembru venčala u Budvi. To je bio jedan od retkih vikenda koji nisam provela na čamcu ili drugom treningu. Trenirale smo šest puta nedeljno u teretani ili na mašinama za veslanje. Paralelno smo radile sa sportskim psihologom i posebnim trenerom za pravilno disanje. Nije bilo potrebe za restriktivnim dijetama, sem navikavanja na dehidriranu hranu koju ćemo jesti dok veslamo preko okeana. Vikende smo provodile na našem čamcu Sarabi, veslajući od 48 do 96 sati na smenu. Pošto nas je četiri u posadi, veslamo u smenama od po dva sata.“
Nosim pun kofer plazme, smokija i grisina
Ana otkriva i kako će trka zapravo da izgleda – da li imaju pauze, kako izgleda odlazak u WC, kako će spavati…
„Trka je duga 3.000 milja preko Atlantskog okeana od La Gomere na Kanarskim ostrvima do Antige na Karibima. Uglavnom veslamo u smenama. Dva sata odmora ne podrazumeva dva sata sna jer za to vreme moramo i da jedemo, i da se brinemo o svojoj koži koju slana voda razgrađuje. Naš toalet je kanta na palubi koju smo nazvale Tarens. Nemamo ni trenutka privatnosti i to je nešto što mora da se prihvati kad se upustite u ovakav podvig. Spavamo u kabinama koje su na pramcu i krmi čamca. Možemo se susresti sa talasima do 12 metara, raznim životinjskim svetom, nedostatkom sna i mnogim ličnim izazovima. Ješćemo dehidrirane obroke sa vodom iz desalinatora. I mnogo grickalica. Nosim pun kofer plazme, smokija i grisina.“
Priprema za svaki mogući scenario
Veliki faktor u svemu tome je psiha.
„Od samog početka radimo sa sportskim psihologom da bismo održale timsku dinamiku tokom raznih izazova i da na najbolji način podržimo jedna drugu jer će sigurno biti težih momenata za svaku od nas, bilo zajedno ili pojedinačno. Naš kurs pravilnog disanja nije samo za što efikasnije veslanje i fizički napor već i da naučimo kako da se što brže opustimo i zaspimo kad imamo priliku da se odmaramo. Sem toga smo provele jako puno vremena spremajući se za sve moguće scenarije da bismo bile psihički spremne ako se sa njima suočimo.“
A šta ako se desi napad panike usred ničega?
„Da, to se može desiti usred oluje. Znamo da je važno da smo u takvoj situaciji strpljive jedna sa drugom, da podržimo jedna drugu i da se podsećamo zašto sve ovo radimo i da će taj momenat sigurno proći. A u sve ovo smo se upustile da bismo inspirisale sledeću generaciju devojčica da počnu ili nastave da se bave sportom.“
Endometrioza dodatni izazov
Naša sagovornica priča i koliko je sve to zaista opasno i da li je veći izazov za ženu.
„Sem oluja, mučnine, ajkula, letećih riba i povreda, moramo da pazimo na gubitak trežine i razgradnju/atrofiju mišića jer ne možemo ni u jednom momentu da stojimo. Lično imam dodatan izazov da kontrolišem simptome i bol uzrokovane endometriozom. Moram da se trudim da pazim na sve aspekte puta koji su u mojoj moći da bih izbegla jači napad.“
Biću prva žena iz Srbije koja će preveslati okean
A šta su govorili Ani ljudi oko nje kad čuju za njen plan?
„Uglavnom misle da sam poludela, ali su i ponosni. Biću prva žena iz Srbije koja će preveslati okean. Neki shvataju da želim da i moj deda Boris Čukvaš, legenda srpskog vaterpola, bude ponosan na mene i nadam se da će biti u mogućnosti da me sačeka kad prođemo cilj na Antigi. Majka je uvek podržavala moju želju za avanturom i putovanjima i bila je na svakom koraku uz mene, iako u početku nije baš bila ubeđena. Imam sreće i da je moj muž sportista, takođe veslač, koji prati svoje izazove i ima strpljenja za sve sate koje sam provela pripremajući se. Naša maca je najmanje impresionirana. Da nemam prilike da par dana radim od kuće, verovatno me ne bi prepoznala.“
Inspiracija za sve devojčice
Ana kaže da je svesna da se može desiti da ne uspeju do cilja, ali više ne razmišljaju o tome. Zamišljaju sebe kako prolaze cilj sa upaljenim bakljama u luci u Antigi gde ih čeka porodica.
„Želim da svima pokažem moć sporta i kakva dostignuća pravi tim može da učini mogućim. Niko i nigde ne može biti zadovoljan brojem devojčica koje svakoga dana napuštaju sport. Treba im omogućiti mnogo bolje uslove, a i podršku medija. Zamislite koliko bi više devojčica bilo inspirisano da se bavi sportom da se ženski sportovi popularišu upola koliko i muški. Sem toga, želim da pokažem da hronične bolesti ne treba da znače kraj bavljenja sportom. Endometrioza mi možda nije uvek dozvolila da ostvarim rezultate koje sam želela, ali se nikada nisam predala i uvek sam tražila nove izazove. Isto je tako bitno da kao društvo damo šansu svima da učestvuju u sportu jer su beneficije neprocenjve.“
Ana inače živi u Londonu od svoje treće godine, ali je svake godine u Srbiji. Na Kopaoniku je naučila da skija, veslala je na Adi. Završila je pravo i magistrirala sportski menadžment jer je sport uvek bio njena najveća ljubav, a trenutno radi u sportskom marketingu.
Sada je sve stopirano zbog trke.
„I medeni mesec će morati da sačeka kraj trke, ali planiramo neko lepo putovanje, a i mnoga druga u budućnosti. Nisam od onih koje drži mesto. Ima puno sveta da se vidi i života da se živi.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
