Postoje filmovi koji nas ne napuste ni godinama kasnije. Oni koji nas pogode u srž bića. O ljubavi, gubitku, samoponištavanju, o ženskoj melanholiji, telu, čežnji, o tome da možda nikad nećemo biti baš dobro i da je to ok.
Ovih sedam filmova su upravo to: psihološki tačni, emocionalno destabilizujući, poetski, ali nikad banalni ili patetični. Nisu laki za gledanje, ali su nužni. Posebno ako ste žena. Ako ste ikada volele više nego što ste bile voljene. Ako ste osećale da gubite smisao. Ako celog života pokušavate nešto da zaboravite, a osećate da nećete uspeti.
Ovo su filmovi koji su mene obeležili i preporuka je krajnje subjektivna, ali su teme i više nego univerzalne, i možda im se zbog toga iznova vraćam.
1. Eternal Sunshine of the Spotless Mind (2004)
Michel Gondry / Charlie Kaufman
„Blessed are the forgetful, for they get the better even of their blunders.“ – Nietzsche, kroz lik Clementine
Na prvi pogled, ovaj film je romantična naučna fantastika o dvoje bivših ljubavnika koji pokušavaju da jedno drugo izbrišu iz pamćenja. Ali Eternal Sunshine je u stvari sofisticirana studija o nesvesnom mehanizmu samosabotaže i (ne)mogućnosti emocionalne dekontaminacije.
Clementine (Kate Winslet) je emocionalno impulsivna, kapriciozna, haotična. Joel (Jim Carrey, u najboljoj ulozi svoje karijere) je introvertan, pasivan, kontrolisan. Njihova ljubav je lavirint traume i pokušaja da jedno drugo poprave, spasu, zadrže. I kad odluče da se mentalno obrišu, ne zato što se ne vole, nego zato što boli, shvatamo koliko pamtimo telom, koliko nas ono vodi kroz bol čak i kada se um pravi da ne zna.
Film je podsetnik da ne postoji „tabula rasa“. Svaka žena koja je želela da „krene iz početka“ zna: ne briše se ono što si volela, ni ono što te slomilo.
2. 2046 (2004)
Wong Kar-wai
„Love is all a matter of timing. It’s no good meeting the right person too soon or too late.“
Wong Kar-wai je majstor nostalgije, ali u 2046 on dostiže apsolutni vrhunac u prikazivanju ljubavi kao bolesti vremena. Ovaj film nije nastavak, nije prequel, on je atmosfera i jezik za sebe.
Ženski likovi u ovoj priči nisu funkcije muške radnje, one su svemir za sebe: od robotkinje koja se zaljubljuje sa odlaganjem, do žene koja piše ljubavna pisma u tuđe ime. One su ogledala tuge, ali i tiha osveta svemu što ljubav ne uspeva da bude.
2046 nije vremenska odrednica. To je sudbinska petlja u kojoj zadržavamo sve ono što nije bilo izgovoreno. Ako ste ikada imali osećaj da vam je emocija prema nekome „prokleta“, da ste stigle prerano ili prekasno, ovaj film će vas progoniti.
3. Never Let Me Go (2010)
Mark Romanek / prema romanu Kazua Ishigura
„We all complete. Maybe none of us really understand what we’ve lived through, or feel we’ve had enough time.“
Distopijska, ali nikad udaljena od realnosti, ova priča o deci klonovima gajenim za doniranje organa deluje kao SF parabola, ali je u stvari tiha eksplozija o gubljenju kontrole nad sopstvenim telom, nad sopstvenim izborima, i o prihvatanju konačnosti.
Glavne junakinje, Kathy (Carey Mulligan) i Ruth (Keira Knightley), nisu heroine. One su sistemske posledice. Odrastaju znajući da će biti iskorišćene. I ipak se zaljubljuju, imaju ljubomore, iluzije, tihe radosti. Oduvek osuđene, ali i dalje sa željom da ih neko izabere.
Za žensku publiku, ova priča duboko rezonuje jer tematizuje ono što poznajemo: osećaj da je tvoje telo tuđe, da je vreme ograničeno, da život prolazi dok pokušavaš da budeš „dobra verzija sebe“. Film je tih, ali zastrašujuće moćan. I kad se završi, ostaće vam osećaj kao posle loše dijagnoze: znali ste, ali ste se nadali da nije baš to.
4. Cries and Whispers (1972)
Ingmar Bergman
„Moli se za nas koji smo ostali na ovoj mračnoj i jadnoj zemlji, pod surovim i praznim nebom.“
Cries and Whispers nije film koji gledate, to je iskustvo koje preživljavate. Priča o tri sestre koje se okupljaju oko umiruće Agnes je ujedno studija bola, ženskih odnosa i nemoći da volimo bez osvete.
Emocionalna brutalnost ovde nije dekor, ona je suština. Bergman nam ne štedi ništa: ni suze, ni mržnju, ni nežnost koja se pojavljuje kao halucinacija. Ženske figure su ovde goli nervi. Jedna je hladna i kruta, druga histerična, treća u tihoj agoniji, a sve su istinite. Svaka žena u ovom filmu je i negovateljica i mučiteljka.
Ako želite film koji ogoli šta znači biti žensko biće u kontaktu sa smrću, sa telom koje izdaje, i sa porodicom koja ne zna šta da radi sa tvojom boli, ovo je taj film.
5. Breaking the Waves (1996)
Lars von Trier
„Everyone has something they’re willing to die for. She had love.“
Von Trier zna da provocira, ali u Breaking the Waves pogađa nešto dublje: ideju da žena koja voli previše postaje svetica i luđakinja u isto vreme.
Bess (Emily Watson) je žena koju bi psiholozi opisali kao emocionalno disfunkcionalnu, crkva kao grešnicu, a svet kao naivnu. Ali ono što ona jeste, jeste ogledalo svake žene koja je želela toliko jako da učini drugoga srećnim, da je prestala da postoji za sebe.
Ovaj film je bolan, fizički, ali istinit. O tome kako žene internalizuju žrtvu, kako ljubav postaje religija, i kako svet posmatra te žene kao lude, dok one možda jedine znaju šta je iskreno.
6. The Virgin Suicides (1999)
Sofia Coppola / prema romanu Jeffreya Eugenidesa
„What we have here is a dreamer. Someone completely out of touch with reality.“
Kao što naslov kaže, ovo nije film o smrti, već o nevinosti koja nije preživela svet. Pet sestara Lisbon postaju opsesija dečaka iz komšiluka, ali ono što se nikad ne vidi, a tiče se žene, jeste unutrašnji glas, unutrašnja panika, usamljenost zatvorena u sobama sa pastel tapetama.
Sofia Coppola uspeva da napravi film koji izgleda kao reklama za niche parfem, a udara kao manifest o ženskom besu, melanholiji i nemogućnosti da se objasni svet koji očekuje da budeš nežna dok se raspadaš.
To je film o svemu što roditelji ne vide, što društvo ne ume da tumači, i što svaka mlada žena nauči da prikrije. Nije film o samoubistvu. Nego o tome kako je do njega došlo, dok su svi gledali kroz prozor.
7. Past Lives (2023)
Celine Song
„If you leave something behind, you gain something too.“
Ovo je film o paralelnim životima koje nismo živeli, o „šta bi bilo kad bi bilo“ koje ne prestaje da odzvanja, čak i kad smo sigurni da smo izabrali ispravno. Past Lives je tiha, emotivna studija o emigraciji, identitetu, jeziku, ljubavi koja nije imala šansu da postane stvarna, i zbog toga nikada nije prestala da postoji.
Nora i Hae Sung nisu ljubavnici, nisu čak ni prijatelji u klasičnom smislu. Oni su sve ono što je moglo biti – deca koja su se razdvojila, odrasli koji su se, zahvaljujući društvenim mrežama, sreli kad je već bilo kasno. I ta zakasnela bliskost, ta emocionalna napetost koju niko ne imenuje, dublja je od tipičnih filmskih romansi.
Za žene koje su emigrirale, promenile jezik, zemlju, ili su se samo one promenile, ovo je priča koja dira tiho, iznutra. Jer sve što nismo postale, živi u nama. A ponekad se čak i vrati, u obliku pogleda, rečenice, uspomene koja nije ni stigla da se dogodi.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
