Štikle su bile ultimativni mačo simbol dok ih žene nisu "ukrale"

Kad se već i dalje toliko mučimo da bismo sebi bile lepše, zgodnije i napumpanog samopouzdanja, red bi bio da znamo i kome su štikle inicijalno bile namenjene. Zato sam posle one "bosonoga Skadarlija" epizode počela malo da istražujem. Bolje da nisam, jer istorija kaže da žene nose visoke štikle jer su idioti. Ali 'ajmo od početka.

Visoke potpetice izvorno nisu bile namenjene ženama. Zapravo crveni đon fenomenalnih Christian Louboutin salonki je inspirisan francuskim dvorom i najvećim trendseterom 17. veka - Lujem XIV. On je progurao zakon po kom su samo članovi njegovog dvora mogli da nose cipele na štiklu sa crvenim đonom. Tako su svi slojevi društva lakše prepoznavali privilegovane, što priznaćete zvuči dosta slično gospođama koje danas furaju Louboutin.

Trend visokih potpetica je tako iz Francuske počeo da se širi Evropom, ali samo među muškarcima aristokratama. Obućari imaju nezgodan zadatak da modeluju cipelu koja zapravo nikada nije bila predviđena za hodanje. Pa za šta su bile predviđene, zapitaš se. Tu moramo da premotamo unazad vek ispred i zađemo među persijku vojsku u štiklama, čija konjica treba da porazi Osmanlije. Obuća sa visokom potpeticom nije bila deo strategije "zbuniti protivnika" već je trebalo da unapredi njihovu veštinu borbe. "Kada bi se vojnik na konju podigao na sedlu, štikle bi mu pružile oslonac da bi mogao da odapne strelu i gađa preciznije", objašnjava Elizabet Semelhak iz Bata muzeja obuće u Torontu.

Onda je egzotičan persijski stil stigao do Evrope, ali tu su ga prigrlili bogati i uticajni muškarci koji su štikle počeli da nose da bi delovali muževnije i da bi više podsećali na ratnike. Bez zezanja. Visina štikle je u Evropi odjednom porasla, dodat je skup crveni đon koji je asocirao na rat i jako brzo evropski trendseteri su dobili svoj omiljeni modni detalj.

Žene su počele da kopiraju muškarce polovinom 17. veka. Hit cipele jesu bile nepraktične za stizanje od tačke A do tačke B, ali bogata aristokratija i nije bila baš poznata po preznojavanju na blatnjavim putevima tadašnje Evrope.

Zašto su onda muškarci prestali da nose visoke štikle ako su već bile toliko moderne i muževne? I zašto nisu prestale da ih nose i žene? Društvo je sa prosvetiteljstvom prigrlilo racionalnost i odbacilo ideju da su privilegije važnije od obrazovanja. Muškarci su se tako odrekli želje da budu lepo i zanosno obučeni, a umesto toga su težili jednostavnosti, praktičnosti. U skladu s tim su počeli da se oblače kao da će u svojim velelepnim kućama zaista početi nešto da rade, naravno, uz pomoć posluge.

Na kraju 18. veka dolazi do Velikog muškog odricanja, fenomena muškog odricanja od ukrasa, šarene garderobe, visokih štikli, đinđuva i skupih materijala. Muška odeća postaje svedena i asketska, a sve što je do tada bilo moderno ostavlja se u nasleđe ženama. Muškarci počinju da se edukuju, a žene ostaju emotivne, sentimentalne, glavna premisa je da ne treba da uče i da im obrazovanje ne treba. Važno je samo dobro sa udati. Šta im ostaje? Da budu picnute, sređene, nakinđurene i da nose visoke štikle.

U kom trenutku je ova vrsta obuće postala seksi modni detalj? Elizabet Semelhak iz Muzeja obuće veruje da je pornografija sredinom 19. veka štikle uzdigla na taj pijedestal i da su modeli sa eksplicitnih viktorijanskih razglednica koji su bili goli, ali sa obaveznim potpeticama, zaslužni što je tako ostalo do danas.

I eto na šta ću misliti sledeći put kada krenem u šoping ili neke nove večeri dok budem gacala bosa s vrtoglavim prokletinjama u rukama.