Zamislite u pejzažu Azurne obale bazen toliko plav da njegovo svetlucanje hipnotiše. Pored njega Romi Šnajder u jednostavnom belom kupaćem i Alena Delona, preplanulog boga dokolice, u šortsevima sa psihodeličnim dezenom, sa cigaretom u uglu usana.
Onda se pojavljuje Džejn Birkin u heklanim haljinama, na granici nevinosti i drskosti, i Moris Rone u tamnim, gotovo agresivno muževnim košuljama, koje simbolično nagoveštavaju tragediju.
To je svet La Piscine, kultnog filma iz 1969. u kojem se priča pretapa u estetiku, a estetika postaje važnija od svega drugog. Vila iznad Sen Tropea nije samo scenografija, već mikrokosmos u kojem se erotske tenzije i neizgovorene rečenice pretaču u slike koje izgledaju kao beskonačan niz modnih editorijala. To je film u kojem se priča ne razvija rečima, već bojama, teksturama i pokretima tela.
Danas, 56 godina kasnije, zaslepljeni estetičnim prizorima nostalgije, erotike i glamura, i dalje mnogi nisu svesni koliko je ovaj film zapravo loš. Ne samo da nisu svesni, nego ga čak svrstavaju u svetske top liste najboljih filmova svih vremena, ostavljajući po strani njegovu ispraznu dramaturgiju i rediteljske promašaje. Pa kako je onda uspeo da preživi više od pola veka i da toliko utiče na modu i pop kulturu? Odgovor je jednostavan – nekad je dovoljno da nešto bude neodoljivo lepo.
Moda kao druga naracija
Pravi junak ovog filma, pored, naravno, bazena, jeste kostimograf André Courrèges, čija moda šezdesetih nije služila samo za ulepšavanje, već za pravu revoluciju.
Courrèges je zanat izučio kod Cristóbala Balenciage, gde je naučio da je prava elegancija arhitektura: kroj, linija, konstrukcija. Po izlasku iz Balenciagine kuće, otvorio je sopstveni atelje i oslobodio žensko telo balasta dekoracija. Njegove mini-haljine, pantalone za žene, trapezoidni krojevi i upotreba novih materijala definisali su modernu siluetu. Nije slučajno da ga zovu „arhitektom mode“.
U La Piscine Courrèges je uradio nešto gotovo radikalno: naizgled ništa posebno. Romi Šnajder nosi kupaće neutralnih tonova, jednostavne bele košulje, pantalone i espadrile. I upravo ta jednostavnost, kontrastovana sa njenom preplanulom kožom i fluidnim pokretima, postala je večna. Ti kupaći nisu samo garderoba, oni su proglas o novoj ženi – oslobođenoj, nezavisnoj, bez potrebe za kićenjem.
Džejn Birkin je oličenje druge strane Courrègesove filozofije: tomboy u farmerkama i belim majicama, ali i senzualna u providnim pletivima. Njena „nevina provokacija“ postaje vizuelni arhetip koji moda obožava do danas. Delon, zauzvrat, u šortsevima sa uzorcima i raskopčanim košuljama, nudi muški pandan toj slobodi: muževnost bez uniforme, elegancija bez napora.
*
Sve u filmu je zapravo modna priča, i zato nije čudo da su ti kadrovi postali inspiracija Chanelu, Dioru, Ferragamu, Tory Burch, Victoriji Beckham. Svaka generacija dizajnera pronašla je u La Piscine nepresušni moodboard leta, luksuza i slobode.
Politika tišine
Da bismo razumeli zašto je ovaj film toliko fascinantan kao kulturni dokument, moramo se osvrnuti na trenutak kada je nastao. Sniman je od avgusta do oktobra 1968, svega nekoliko meseci nakon studentskih protesta i generalnog štrajka koji su u maju te godine paralizovali Francusku. Bilo je to vreme kada je društvo ključalo: mladi su osporavali autoritete, svet se menjao, Pariz je bio ispisan grafitima slobode.
Ipak, ništa od toga nećete videti ni osetiti u univerzumu ovog filma. Njegova radnja se odvija u hermetičnoj dokolici i luksuzu koji ne mari za revoluciju. U trenutku kada Francuska detonira prvu termonuklearnu bombu i dok sovjetski tenkovi ulaze u Čehoslovačku, reditelj bira da posmatra četiri prelepa tela kako se sunčaju pored bazena i kritičari to ni dan danas ne mogu da mu oproste.
Ali to odsustvo angažmana čini film paradoksalno važnim. On postaje svedočanstvo eskapizma, dokaz da jedan deo buržoaskog društva bira da ne vidi promene, da ostane zarobljen u estetici, u večnom letu. Zato je La Piscine istovremeno i dokument i iluzija, podjednako simptom svog vremena i pokušaj da se ono zaboravi.
Nostalgija kao valuta
Ono što La Piscine prodaje publici, tada i sada, jeste osećaj da gledamo nešto što ne pripada realnosti. Njegovi kadrovi stvaraju nostalgiju za vremenom u kojem možda nikada nismo živeli, ali u kojem bismo voleli da budemo. Nostalgija je ovde valuta.
Zato se moda stalno vraća ovom filmu. Chanel u Ridli Skotovoj reklami iz 1979. koristi bazen kao metaforu večnog luksuza. Dior kroz Delonove fotografije za Eau Sauvage prodaje muževnost kao opijum. Ferragamo rekreira scene pored bazena kao garanciju glamura. Tory Burch i Victoria Beckham grade kolekcije na Šnajderinoj nonšalantnoj francuskoj eleganciji.
I tu dolazimo do suštine: ono što film nije uspeo da postigne kao umetnost, uspeo je kao estetika. La Piscine je modni resurs, neiscrpni katalog slika, čija snaga traje upravo zato što je lišen sadržaja. Njegova praznina postaje prostor u koji svaka generacija projektuje sopstvene fantazije.
Sjaj bez dubine
Kada se završi poslednji kadar, ostaje osećaj da smo videli nešto što je zavodljivo, ali isprazno. Priča o ljubomori i zločinu mogla je da bude drama o ljudskoj psihologiji, ali reditelj je snimio editorijal u pokretu. Njegovi likovi ne žive izvan kadra, njihovi dijalozi zvuče kao vežba, a njihova motivacija ostaje nedorađena.
Ali možda je upravo u tome ključ večnosti. La Piscine funkcioniše kao savršena ilustracija onoga što moda i marketing često jesu: slavljenje forme, sjaja, lepote, dok suština ostaje sporedna. Film koji je dramaturški prazan, pretvorio se u jedan od najsnažnijih vizuelnih kodova pop kulture.
Zato, više od pola veka kasnije, i dalje ga gledamo. Ne zbog priče. Ne zbog režije. Nego zato što nas i dalje zavodi kao droga – slika večnog leta, luksuza i lepote koja je toliko opojna da je kobna.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
