Fotografije Slima Aaronsa su svojevrsna vremenska kapsula kroz koju možemo zaviriti u pozlaćen život najistaknutijih, ali i najtajanstvenijih ljudi druge polovine 20. veka. Njegovi portreti džet-seta u trenucima zabave i dokolice na najekskluzivnijim lokacijamai kadrovi uhvaćeni kao ukradeni trenuci vremena i dalje oblikuju influensere iz sveta mode, dizajna i marketinga.
Džordž Aarons, kog su svi zvali Slim, radio je kao fotograf za časopise od 1940-ih do 1990-ih, među kojima su bili tada najprestižniji Life i Holiday, Town & Country i Travel + Leisure, a povremeno i Vanity Fair.
Na osunčanim portretima posleratnog blagostanja zabeležio je lajfstajl elite, boema i trendsetera. Decenijama kasnije te iste slike iz jednog drugog doba, zahvaljujući vedrom raspoloženju i gotovo fetišističkoj pažnji prema detaljima, i dalje imaju uticaj na današnje influensere iz sveta mode, dizajna i marketinga, na trendsetere koji jednostavno ne mogu da se zasite idealizovanih prikaza „dobrog života“ koje je Aarons stvorio.
A sve je počelo potpuno drugačije – na početku Drugog svetskog rata Aarons se prijavio u vojsku, postao fotograf za časopis Yank i često je prevozio reportere iz Life-a na front. Ubrzo je i sam počeo da izveštava iz teških borbi, osvojivši čitav niz medalja, uključujući i Orden purpurnog srca.
Međutim, po povratku u domovinu bio je zasićen ratom. I doneo je odluku. Od tada je fotografisao samo „atraktivne ljude koji rade atraktivne stvari na atraktivnim mestima“.
I tako je i bilo.
Dok su njegove kolege iz Life-a nastavile da prate ratna žarišta, Slim je svoj objektiv usmerio ka igralištima bogatih na Majorki, Baliju, Beverli Hilsu, Kapriju, Palm Biču, Azurnoj obali.
S nestašnim osmehom, bezbrižnog duha i sklonošću ka samoironiji, delovao je kao izgubljeni dečak. Zbog vitke figure još više je bio simpatičan novim poznanicima. Rezultat je bio da su ga bogate domaćice, moćnici i filmske zvezde koje je fotografisao stalno uzimali pod svoje.
Geri Kuper, Klark Gejbl i Alfred Hičkok postali su mu prijatelji. Holivudska dama Džejn Hauard, i sama uspešna fotografkinja, postala je njegova mentorka.
Novi prijatelji, zadovoljni time kako izgledaju na njegovim fotografijama, upoznavali su ga sa svojim moćnim i uticajnim prijateljima. I tako je to trajalo… narednih 50 godina.
Na Slimovim foofgrafijama su bili književni velikani, kraljevske ličnosti i tajkuni, umetnici. Prikazujući ove imućne, besprekorno odevene muškarce i žene u ležernom okruženju i u njihovim prirodnim odevnim izdanjima (letnje haljine, smoking jakne, lovačka oprema), pretvarao ih je u modne ikone.
Vremenom je postao poznat po živim, koloritnim portretima kojima bi dočarao ležerni šik i lični stil vladajuće klase sredine i kraja 20. veka.
Jedna Slimova prednost bila je njegova lična priča. Predstavljao se kao samotnjak, sanjar, nestaško iz Haklberi Fina, koji je odrastao kao siroče i bio otuđen od šire porodice. Uz to, onima koje je fotografisao delovao je kao jedan od njih: kao kosmopolita, svetski čovek, a po potrebi — i kao pripadnik visokog društva.
Druga prednost bio je njegov jednostavan stil rada. Na zadatke je išao s minimalnom opremom. Radio je bez bliceva ili reflektora („Više volim prirodno svetlo“, govorio je), bez asistenta (sam je nosio i opremao svoje aparate), piše Vanity Fair.
Sve što mu je bilo potrebno je da povede lepu i zgodnu pomoćnicu koja bi zaokupila pažnju njegovih subjekata, dok bi on, oslobođen pogleda, mogao da se fokusira na fotografski plen. Slim je voleo da stigne ranije i ponekad ostane do vremena za martini, dok zalazak sunca nežno obasjava pejzaž.
Njegove fotografije snimljene u podne deluju prozračno i svetlo; one u sumrak su zlatne i sjajne. Zbog svog pojednostavljenog pristupa uspevao je da stvori hemiju, da gradi poverenje kroz intimnost, dok je istovremeno koristio svoj šarmantni dar za pripovedanje.
Još jedna od Slimovih specijalnosti bila je spontanost. Fotografisao je u vreme pre stilista i brend menadžera, pre nego što su aristokrate i skorojevići imali čitave timove PR-ova i ličnih asistenata.
Po pravilu, prikazivao je ljude u odevnim kombinacijama koje su sami osmislili, na licu mesta, za samo fotografisanje.
Odeveni u sopstvenu garderobu, ukrašeni ličnim ukusom, poreklom ili svetskim postignućima, mogli su da pokažu svoje najbolje lice, da poziraju i istaknu svoj elan.
Stoga su Slimovi subjekti uvek prikazivani u svom najboljem izdanju — na žurkama, pored bazena, na letovalištima, u punoj raskoši.
Nik Folkis povodom knjige Slim Aarons: The Essential Collection, obimne kolekcije sa preko 400 fotografija, kaže da je „svet koji je zabeležio Slim Aarons stigao do nas u svoj svojoj razuzdanoj raskoši, lišen mana koje prate čak i najbolje proživljene živote.“ Fotografije, primećuje Folkis, „ne prikazuju ni opekotine od sunca ni ubode komaraca. Umesto toga, predstavljaju svet večito savršenog trenutka“.
Kao dodatni pečat tu je bila i Slimova opsesija malim dizajnerskim detaljima koji bi svakom kadru dali dodatni sloj teksture, boje, nijanse. Ukrasni jastučić. Maramica u džepu sakoa. Roze-beli dušek na naduvavanje pored bazena. Njegovo oko je sa nežnošću beležilo svaku tačku i crticu koje su prošle kroz objektiv.
Dejvid Frend, urednik u Vanity Fair-u koji je poznavao Slima, kaže i da je voleo da flertuje.
„Sećam se jednog ručka na njegovoj farmi u Katonahu, kada sam posmatrao kako se upadljivo udvara mojoj supruzi. U jednom trenutku joj je pohvalio vez na ešarpi i odmah zatim ustao od stola, popeo se uz stepenice i vratio se sa poklonom. Bila je to pamučna marama iz 1944. godine.“
Inače, u to vreme, ako ste bili dosadni industrijski magnat, angažovali ste Bachrach Studios za svoj crno-beli portret. Ali ako ste bili daleko iznad toga, Slim Aarons dolazio bi kod vas, s aparatom u ruci, na zadatku za nacionalni magazin.
Ingrid Siši, poznata umetnička i modna kritičarka, jednom je Frendu rekla da magazini imaju jednu osobinu koja je i blagoslov i prokletstvo: svoju „aktuelnost“. Nedeljne i mesečne publikacije, objasnila je, jedinstveno hvataju savremenu istoriju, stilove i trendove, ali njihova konačna vrednost je kratkotrajna, kvarljiva. Zaista, tokom većeg dela Slimove karijere njegove fotografije bile su potrošna roba — u potrošnom mediju. Njegove slike služile su kao nostalgija u realnom vremenu, retko predodređene za udžbenike iz istorije ili zidove muzeja. Ali 1974. godine izdavačka kuća Harper & Row objavila je njegovu prvu knjigu, raskošno štampanu u Milanu, pod nazivom A Wonderful Time. Tiraž je bio skroman i prodato je oko 20.000 primeraka.
Tokom 1970-ih i 80-ih, međutim, oglašavanje i potrošačka kultura probudili su kod pripadnika gotovo svakog sloja društva želju da se domognu privilegija i statusnih simbola kakvi su prikazani kroz Slimov objektiv: luksuzne robe, nameštaja u mid-century modern stilu, opuštene garderobe. Slimovi portreti nisu samo pružili čitaocima uvid u zatvorene bastione kulture i stila već su ponudili i šablon za način života kom su mogli da teže.
Neposredno pre nego što su društvene mreže doživele procvat, tokom 1990-ih i ranih 2000-ih — kada je smisao za „dobar ukus“ i vrhunski dizajn postao prvo pomama, a zatim norma — primerci knjige A Wonderful Time postali su retki kolekcionarski dragulji, prodavani na internetu za hiljade dolara. Fotografi, umetnički direktori i stilisti koji nisu uspeli da dođu do svog primerka viđani su kako listaju izbledela izdanja časopisa Holiday u prodavnici starih magazina Gallagher’s u Ist Vilidžu na Menhetnu — u potrazi za „inspiracijom Slima Aaronsa“. Slimove fotografske kopije postale su cenjene. Modna publika hrlila je na njegove izložbe.
Milijarder Mark Geti, suosnivač foto-agencije Getty Images, došao je u Aaronsovu kuću u Katonahu i, za nešto manje od milion dolara, uspeo da nagovori fotografa — tokom jednog popodneva — da mu proda čitav svoj arhiv. Ubrzo su usledile nove knjige. Snimljen je dokumentarac. Ljudi su počeli da shvataju: Slim je suštinu jednog doba koje nestaje sveo na njegov ekstrakt — svojevrsnu mapu visoke klase, koja i danas oblikuje estetske izbore sadašnjice.
Čovek koji će svoj život posvetiti dokumentovanju izgleda visoke klase druge polovine 20. veka, predstavljao se kao lutajuće siroče koje je postalo bonvivan. Očarao je poznanike, pridobio visoko društvo i na kraju dokumentovao svet koji bi možda bio izgubljen — da on nije imao oko fotografiju, da nije bilo magnetske privlačnosti njegove ličnosti i jedinstvene čari glossy časopisa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
