Monikino blago s buvljaka: Fešn komade plaća 300 dinara

Monika Husar Foto:Aleksandar Tokin

Monika Husar jedna je od onih žena koje uvek privuku pažnju atraktivnim modnim kombinacijama - na fensi premijeri nosi unikatnu večernju haljinu uklopljenu s modernim nakitom, u šetnju gradom kreće u savršenom mantilu koji ne postoji u domaćim prodavnicama... A kad je zaintrigirani pitate za stajling, za razliku od trendseterki koje će pokušati da vas impresioniraju brendovima i cenama, Monika vam objasni da je u pitanju kreacija naše poznate dizajnerke kupljena - na buvljaku za 300 dinara.

U razgovoru za Zadovoljna.rs, Monika Husar, vlasnica PR agencije, otkriva nam kako je otkrila modno blago na buvljacima i u second hand radnjama i predstavlja neke od svojih omiljenih prolećnih stajlinga.

Prvi put u second handu: Majko mila, kad se nisam onesvestila!

„Već u ranom detinjstvu susrela sam se sa modnom industrijom. Mama i tetka radile su u ‘Beku’, jedna u računovodstvu, druga u proizvodnji, te sam često svraćala u fabriku i odatle odnosila tekstilne restlove, koristeći ih za šivenje haljina lutkama, uglavnom Barbikama. U to vreme, sredinom osamdesetih, ‘Beko’ je radio za ‘Lee Cooper’ i druge internacionalno poznate modne kompanije, a mama je povremeno dobijala poklon vaučere za kupovinu garderobe u njihovim radnjama, pa smo porodično odlazili u šoping i vraćali se ‘namontirani’ po poslednjoj Jugo modi. Kasnije, devedesetih, poklon vaučeri su postali ‘masni papiri’, kako smo ih mama i ja zvale, koje su radnice propalog ‘Beka’ dobijale u zamenu za neisplaćene plate. Sećam se da sam 1994. nakupovala gomilu stvari (uglavnom Levis farkmerke i Lee Cooper košulje) jer je ‘Beko’ u svojim radnjama imao neke zaostale kontigente neisporučene kooperantske robe, kojima su isplatili višegodišnji mukotrpan rad svojih (uglavnom) radnica“, priseća se Monika .

U srednjoj školi je, kaže, počela da pretražuje ormane, prvo mamine, potom tetkine, a onda i bakine.

„Tad me je fascinirala moda ’70. Volela sam i tatine mladalačke košulje, i u tom tinejdž periodu srednjoškolskog buntovništva, tražila sam i svoj modni stil (relativno neuspešno). Period fakulteta i prvih poslova (rane 2000) je možda moj najgori period što se mode tiče. Zbunjivao me je taj prelaz iz fakultetskog boli-me-uvo-šta-sam-obukla u mlada poslovna žena style. Na mom prvom pravom poslu, na BK televiziji, frizirali su me i oblačili kao zrelu ženu, a imala sam samo 20 godina. Kad vidim fotke iz tog perioda, shvatam koliko nisam imala pojma šta mi prija i u čemu se osećam skladno“, smeje se.

A onda je svoj stil pronašla u originalnim kombinacijama novih i starih, polovnih stvari.

„Prvi komad garderobe iz second-hand radnje kupila sam pre 7, 8 godina – do tada sam izbegavala da nosim polovnu odeću, najviše zbog socijala atmosfere u nekadašnjim second-hand šopovima (to se danas donekle promenilo pa radnje izgledaju normalno). Koleginica sa kojom delim kancelariju je redovno na posao dolazila sa sjajnim komadima, veoma jeftino plaćenim. Moj posao PR-a već tada je počeo da uključuje stalno prisustvo na važnim događajima, crvenim tepisima, poslovnim sastancima, a moj skroman budžet radnice u kulturi nije dozvoljavao redovne šopinge. Da bih izbegla da se na svakom otvaranju festivala pojavljujem u jednoj te istoj haljini, reskirala sam i ušla sam u second-hand. Majko mila, kad se nisam onesvestila! Šta sam sve tamo našla – vrlo kvalitetne komade… I dan danas, redovno tražim, i redovno ih nalazim. U međuvremenu sam otišla i korak dalje, te povremeno kupujem stvari i na buvljaku u Pančevu (Pančevo ima dva buvljaka, a ja posećujem onaj „stari“, improvizovani, koji radi samo nedeljom). U početku sam na buvljak odlazila zbog knjiga, ploča, slika i ponekog nakita. Danas kupujem i garderobu, posebno retro, koju iznesu starije žene iz svojih ormana, kako bi zaradile neku dodatnu kintu za penzionerski život. Ima i onih koji donose iz inostranstva, pa se povremeno nađu i ozbiljni vintage dizajnerski komadi „, otkriva nam Monika.

Samo jedno nikad ne uzima na buvljacima. „Volim novu i kvalitetnu obuću, i dalje sam spremna da za nju izdvojim veće sume novca“.

Saveti za početnice: Čučnete, zasučete rukave i zaronite

Ukoliko niste skloni ovoj vrsti „iskopavanja“ kul krpica – Monika je prava osoba od koje možete da pokupite „cake“.

Kako prepoznati šta je kul i kvalitetno?

Nekom, ko je zainteresovan za modu, ili za neki određeni modni stil/period, nije teško da u moru garderobe, koja je najčešće samo nabacana na neku prostirku na zemlji, prepozna ono što ga/je zanima. Recimo, ja po materijalu i desenu odmah prepoznajem ’80-te, čak i kad rukav samo proviruje iz zgužvane gomile. Isto tako, u moru drugih košulja, primetim onu Mirjane Marić. Mama je obožavala njene kreacije, i ima ih i dan danas. Ako na buvljaku tragate za dizajnerskim komadima, to ide malo teže – potrebno je da čučnete, zasučete rukave i zaronite. Veliku ulogu igra i iskustvo višegodišnjih redovnih odlazaka na buvljak. Idem svake nedelje, rano ujutru, bez obzira na vremenske prilike, i sad već znam većinu ‘redovnih’ prodavaca/čica. I oni mene prepoznaju, pa često dobijem i jeftinije. Moj savet za početnike/ce je da ne idete preterano doterani/e, jer cena zavisi isključivo od procene prodavaca. Ako procene da imate novca i da vam je stalo do mode, haljina će vas koštati u startu 1.000 rsd, umesto 200, nakit 400 rsd umesto 100, i tako dalje. Ja imam neki cenovni limit – za haljine ne dajem više od 300 dinara, osim ako nisu neke baš retke i kvalitetne; za košulje i suknje maksimalno 200, nakit 100-200. Najviše novca izdvojim za knjige, tu ne postoji unapred planirani budžet. Cenkanje je, inače, na buvljaku obavezno!

Kad obično ideš i na koji buvljak?

Najčešće posećujem stari buvljak u Pančevu, on radi samo nedeljom. Poslednjih godina obišla sam i neke internacionalne buvljake, a svraćam i u seknd-hend radnje gde god da odem, ako imam vremena. Kupovala sam na buvljacima u Lisabonu, Parizu, Bordou, Berlinu…Pre nego što otputujem negde, uvek pravim plan šta ću obići. Na toj listi nalaze se muzeji, galerije, arhitekstonski i istorijski spomenici, prirodne znamenitosti, a od pre par godina, i buvljaci. Na buvljak se ide rano, između 6 i 8 ujutru, zavisi od godišnjeg doba.

Šta kažeš ljudima kad se oduševe i pitaju te gde si kupila?

Kažem istinu, za mene je to jako važno, a uz to je i zabavno pratiti reakcije drugih. Kao etički vegetarijanac, ne kupujem krzno i kožu, a zagovaram i slow fashion. Kupovina polovne garderobe utiče i na smanjenje zagađenja (modna industrija ogroman je zagađivač). U situaciji u kojoj nismo uvek u mogućnosti da drastično smanjimo kupovinu garderobe (javni i/ili specifičan posao), moguće je značajno doprineti ekologiji kupovinom polovne. Garderobu koju iznosim, s obzirom da je čuvam i pažljivo nosim, uvek dajem drugima – mami, rođacima, nepoznatim devojkama kojima je potrebna jer tek počinju poslove, Crvenom krstu. Volim da mislim da sam joj produžila život.

I omiljeno s kojim se ja susrećem, ne samo u vezi s buvljakom nego i second handom: Je l ti nije bljak da nosiš nešto što je neko već nosio?

Nije mi bljak! Bljak mi je da bacam pare na xy haljina od 300 ili 500 evra koje ću obući jednom, na nekoj premijeri. Bljak mi je da umesto u putovanja ili nečeg zaista smislenog, ulažem u punjenje ormana. Bljak mi je da kupim novu bundu, ili kožnu jaknu, od odrane i ubijene životinje. Mnogo toga mi je bljak, ali ovo svakako nije. Polovnu garderobu koja može da se opere na visokoj temepraturi perem u mašini za veš, pre toga dezinfikujem ako je moguće. Ono što ne može u mašinu i na dezinfekciju, nosim na hemijsko čišćenje.