Ne želim da sam zaglavljena. Želim da idem dalje, ustanem i odrastem...
Eni Lord je autorka britanskog izdanja magazina Vogue i napisala je intimni tekst o svom iskustvu koji prenosimo.
„Pokušala sam da nateram sebe da mi se više ne sviđa Brajan (od sada ću kopirati podcast The Girls Bathroom i početi da zovem sve momke koje pomenem – Brajan). Bacila sam se na posao. Pre nego što sam zaspala, u glavi sam imala fantazije u kojima se kajao zbog odluke da okonča stvari. U jednoj od njih, bila sam u klubu, naslonjena na šank, nosila sam narandžastu heklanu haljinu s prorezima koju sam videla na internetu. Ušao je i prišao mi, a ja sam bila zaista zabavna i šarmantna. Hteo je da me poljubi, ali onda je taj drugi momak, moj dečko, prišao i rekao: „Izvini, prekidam li nešto?“ a ja sam rekla: „Ne, nikako.“ To bi Brajana zaista povredilo, naravno, jer bi on želeo da mi bude „nešto“.
Ponavljala sam kao papagaj mim Keke Palmer – „Mrzim što ovo kažem, nadam se da ne zvučim smešno, ne znam ko je ovaj čovek. Mislim, mogao bi da hoda ulicom, ne bih, ne bih znala ništa“ – kada bi mu neko pomenuo ime. Manifestovala sam loše stvari koje su mu se dešavale, poput veštice koja baca čini ili Lili Alen u videu Smile.
Ali to je sve nestalo kroz prozor kada sam ga videla kako izlazi iz bioskopa prošle nedelje. Nismo pričali kao obično. Umesto toga, stegnuto smo se nasmešili i udaljili se jedno od drugog. Nije bilo onako kako sam planirala da naletim na njega, sav naduven od gumenih bombona, crvenih očiju od velikog ekrana, ali bilo mi je lepo da ga vidim, a kada me je pitao o životu, nisam se pravila važna ili lagala. Samo sam rekla da sam dobro, i onda mi je rekao kako je njegov tata došao u posetu i kako je bilo neprijatno kada su otišli u restoran jer se njegov tata jako naljutio što je njihov sto barski. Onda sam Brajanu ispričala teoriju mog ujaka da ga u restoranima stavljaju da sedi pozadi jer je star.
U stvari, bilo je lepo. Bilo je stvarno lepo.
Nekoliko dana kasnije, bila sam sa prijateljicom u sauni u okviru njene teretane. Bilo je dovoljno vruće da su se stranice moje knjige zgužvale i znoj se kotrljao preko mojih usana.
„I dalje mi se sviđa Brajan“, rekla sam odjednom.
Klimnula je glavom kao da je u redu što se tako osećam, a njena nonšalancija me je naterala da se zapitam zašto mi je to tako teško da priznam. Pretpostavljam da je tako zato što je, u velikoj skali odnosa, ono što se dogodilo između nas bilo objektivno vrlo kratko – premala stvar za tugovanje.
Takođe nisam želela da u svoj mozak ubacujem bivšeg kao nekog unutrašnjeg sudiju mojih postupaka. Kao da je tamo i gleda i smeje se dok stojim na trotoaru u noćnom izlasku, sa otvorenom torbom i svim mojim kartama svuda i haljinom koja se diže, i misli: „Znao sam da nije vredna toga.“
Ne želim da sam zaglavljena. Želim da idem dalje, ustanem i odrastem, kao u pesmi Arijane Grande, a ne Lane Del Rej.
Ništa nije previše malo da bismo se osećali užasno. I šta je uopšte malo? Čak i ako je veza kratka ili neobavezna, ona ipak može nešto da znači. Mnogo ljudi mi se dopadalo, ali sa njima uopšte nisam osećala onu sigurnost kao sa njim. Pomisao na mene i njega imala je smisla u mojoj glavi. Razumljivo je da me je jako pogodilo što nam nije nišlo.
Nakon što sam drugarici priznala svoja osećanja, bila sam mnogo bolje. To me je nateralo da shvatim da je nemoguće da mi se emocije promene. Možete prihvatiti da ćete biti srećniji bez te osobe, da sada nije pravo vreme, da je neko ili ste oboje uradili nešto pogrešno, ali ne možete da pristanete na to da zaista odustanete od njih. Samo treba sačekati.
U stvari, postoji samo jedan način da ubrzate proces, a to je da nastavite da živite svoj život na način koji vas čini srećnim. Napustite zabavu kada prestane da bude zabavno, ležite na travi i gledajte u nebo dok oblaci ne počnu da se savijaju i pretvaraju u oblike za koje ne možete da verujete da su nastali slučajno, sedite ljudima u krilu i mazite ih u javnosti iako bi trebalo da budete samosvesni. I samo živeći, doći ćete do tačke u kojoj je ta osoba mnogo manje bitna nego što je nekada bila.
Sećam se, dok sam prolazila kroz raskid, nečega što je moja mama rekla, a što je zaista pomoglo. Rekla sam joj da ne mogu da sprečim sebe da mislim da ćemo bivši i ja jednog dana ponovo biti zajedno, a ona mi je rekla da samo dozvolim sebi da to mislim.
„Sve dok ne misliš da će se to dogoditi sledeće nedelje ili tako nešto. Ako zamišljaš za nekoliko godina, to je u redu, jer velike su šanse, da kada budeš tamo, nećeš više osećati ništa prema njemu, tako da se nećeš razočarati što on ne želi, izvini – možda ne želi da se pomirite“, rekla je.
Problem je što ću čekati sve te godine i još uvek želim Brajana. Ipak tako i dalje mislim jer, trenutno, još nisam ta kojoj više nije stalo. Ona će doći jednog dana. A kada to učini, možda se neću sećati da sam se ikada ovako osećala.“
***
Bonus video: Tamara je srpska hirurškinja u Brazilu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
