Zašto žene proživljavaju "panične godine", a muškarci "sindrom Petra Pana" - jako je prisutna, ali nedovoljno obrađena tema. Novinarka Nel Frizel pokušala je da je ilustruje na svom primeru.
Novinarka i autorka knjige „Panične godine“ Nel Frizel je za britanski Independent prenela deo iz svoje knjige koja se bavi problemom srednjih godina, takozvanih paničnih godina, kad je vreme za osnivanje porodice. U njemu objašnjava zašto je razmišljanje o tome uglavnom na ženama, a muškarcima ta tema uglavnom nije interesantna i često je prepuštaju slučaju.
Prenosimo vam taj deo Neline knjige.
„Nikad nismo imali naziv za vrtlog hormona, socijalna očekivanja, želju za majčinstvom i anksioznost vezanu za vreme plodnosti koja se poput voza zaleti u žene krajem dvadesetih i tokom tridesetih godina.
Za razliku od adolescencije ili krize srednjih godina, mi ovo razdoblje nikada nismo definisali imenom, niti se pozabavili transformacijom koja se tokom njega događa u ljudima. Imamo pubertet i menopauzu, ali šta je s onim delom u sredini? Vreme u kojem se zagledate u konačnu prirodu svoje plodnosti i zapitate se: želim li imati dete i ako da, kada, kako, zašto i s kim?
Ovo razdoblje promena – fiziološkog obračuna koji nas vuče od karijere, ležernog druženja i nebrige naše mladosti u sledeću eru života koja je obeležena predanošću, odgovornošću i mogućim roditeljstvom – može pogoditi bilo kada, od dvadesetih, pa sve do četrdesetih godina.
Kad pogodi – pogodi. A ako se dogodi, napokon ćete spoznati da ste u godinama koje ja volim nazivati ‘paničnim godinama’.
Moje panične godine započele su u 28. godini. Izašla sam iz dugogodišnje veze, postala tehnološki višak, provodila sam vikende slaveći tuđe rođendane i venčanja i gledajući rastuće stomake koji se pojavljuju ispod majica mojih prijateljica.
Tri godine kasnije, upoznala sam čoveka s ramenima poput skele i bradom poput treseta.
Imala sam 31 godinu, bila sam zaljubljena, radila sam kao freelance novinar i najviše truda ulagala da se setim na vreme da platim porez. Ali, panične godine ne završavaju samo seksom ili zajedničkim peškirima. Kao i milioni heteroseksualnih muškaraca, moj partner nije bio spreman, a možda nije ni želeo, da ima dete.
Prema najnovijim podacima Zavoda za nacionalnu statistiku, prosečna dob majki u Engleskoj i Velsu porasla je na 30,7 godina u 2019, dok je prosečna dob očeva ostala nepromenjena na 33,6.
Oh, kakvu su priču mogle ispričati te tri godine. Inače, obe su brojke rekordno visoke. Čini se da većina nas čeka ili odgađa rađanje dece. I razlog je sasvim razumljiv.
Klimatska kriza, globalna pandemija, opasno prenapregnuta i nedovoljno finansirana zdravstvena zaštita, zdravstvena i socijalna pomoć su smanjene do golih kostiju, pristup abortusu, želja za ličnom slobodom, kontracepcija – postoji puno dobrih razloga da trenutno nemate dece.
Prema članku ‘Divno iskustvo ili zastrašujuć izbor’, istraživanje muških razloga za to što nemaju decu, objavljeno u časopisu Reproductive Biomedicine & Society Online, 2019. godine, od strane švedskih akademika, kaže da ‘u većini zapadnih zemalja postoje trendovi pada plodnosti i odloženog roditeljstva poslednjih decenija’.
Zavod za nacionalnu statistiku otkrio je da je u Velikoj Britaniji manje rođenih u 2020. u poređenju s 2019. Ali zašto postoji ta razlika u polu i roditeljstvu prvi put? Šta muškarci rade u te gotovo tri godine kad u proseku očevi postaju očevi? Mogu vam reći šta smo mi radili: svađali se.
Onog dana kad sam upoznala Nika, čovek kojeg sam jedva poznavala nas je svakog nezavisno pitao da li ćemo se jednog dana venčati i imati decu. Evo ga. Pitanje. Veliko pitanje.
Samo pitanje koje je moju zamišljenu budućnost pretvorilo u prašinu. Pitanje se, kao i uvek, postavljalo kao da to nije ništa bitnije od raspitivanja volite li više čaj ili kafu.
Pošto sam odlučila da budem iskrena, rekla sam da mi brak nije tako bitan, ali da bih volela da upoznam nekog s kim bih imala dete. Nik je rekao da mu zapravo nije stalo da toga da se venča ili ima decu. Godinama kasnije pitala sam ga o tome šta je odgovorio i zašto se taj njegov odgovor činio kao da mu je to potpuno nebitno.
„Jednostavno nisam razmišljao o bebama. Sve godine koje si ti provela razmišljajući o tome, ja jednostavno nisam. Pretpostavljam da to potvrđuje ženski argument da su muškarci nekako ohrabreni da ne razmišljaju o svojoj plodnosti. Jednostavno nisam razmišljao o tome. A ni sad nešto ne razmišljam“, odgovorio mi je.
Da ga je tada neko pitao želi li biti u srećnoj vezi, rekao bi da želi, nastavio je.
„Ali mislim da to nije sinonim za venčanje i decu. Osoba koja postavlja to pitanje verovatno misli da su to sinonimi, ali nisu. Nisam iz konzervativne porodice, znam da ljubavna veza ne uključuje nužno brak i bebe“, objasnio je.
Svi vi koji ste se uvek zamišljali jednog dana kao roditelji, šta radite kad osoba u koju se zaljubite ne želi da ima decu? Zašto se za heteroseksualne muškarce pretpostavlja da nerado ili barem oklevaju da postanu očevi?
Je li to istina? I, ako je tako, da li je uvek tako bilo ili je moderna kapitalistička kultura ohrabrujuća prema muškarcima s kompleksom Petra Pana, koji žive kao tinejdžeri što je duže moguće, a pritom prebacujući teret plodnosti, kontracepcije i odluke o rađanju dece na one koji imaju matericu? Teško je reći.
Kako su rekli autori švedske studije ‘stavovi drugih muškaraca (čitaj: heteroseksualnih, plodnih, zdravih i u kulturološki prikladnom dobu za oca) zanemaruju se u istraživanjima, kao i u medijskim prikazima (Peterson, 2014)’.
Dakle, čini se da kao i s toliko drugih stvari koje utiču na plodnost, porodicu i žensko zdravlje, ovom pitanju još nije dato vreme, finansiranje ili pažnja koju zaslužuje.
Ali možda kad bismo o plodnosti muškaraca počeli iskrenije da razgovaramo, ako bismo razgovarali o uticaju godina na stopu začeća i kvalitet sperme, ‘večni dečaci’ s idejom da se trudnoća događa samo u materici, a ne zahvaljujući i spermi, bi možda počeli da razmišljaju o tome žele li jednog dana da budu očevi i imali bi dostupne informacije o svojim mogućnostima.
Kad bismo imali adekvatno, čak i obvezno porodiljsko odsustvo za očeve i govorili o plodnosti muškaraca kao nečemu konačnom, dragocenom i ponekad ugroženom – baš kao što to činimo sa ženama – tada bi se razlike između stavova žena i muškaraca o roditeljstvu mogle promeniti.
Tada bismo mogli da se nađemo na pravom putu prema reproduktivnoj jednakosti – koja bi uključivala i jednake plate između muškaraca i žena, jednaku obavezu brige za decu i jednake mogućnosti u napredovanju na poslu. Možda bismo čak mogli da ujednačimo roditeljske obaveze i odlučimo da podizanje dece bude zajednički trud, a ne prepušteno ženama“, navodi autorka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
