Jeste li primetile da nekada svoje partnere tretiramo kao decu?
Jeste li primetile da nekada svoje partnere tretiramo kao decu tako što im titramo, spremamo, govorimo im šta da obuku, ali ih istovremeno i kritikujemo, podučavamo, negodujemo. S druge strane, oni mogu biti gluvi na naše kritike, odbijati naše savete i opirati se kao da su u tinejdžerskom dobu. Ako vam je sve ovo poznato, čestitamo! Postali ste mama svom partneru.
Razgovarali smo sa psihološkinjom Sarom Ivanović i ona nam je odgovorila na pitanja kako dođe do toga da žene skliznu iz uloge partnerke u ulogu majke, zbog čega se to dešava i kako se izvući.
Što je veza ozbiljnija, očekivanja su veća
Mnogi od nas svoja očekivanja postavljaju u odnosu na ono kako zamišljamo našeg idealnog partnera. Neke kriterijume svi imamo, znamo šta želimo da dobijemo od partnera i kako bi naš partner trebalo da izgleda (ne fizički), odnosno šta da ispuni.
„Obično kada ulazimo u novi odnos, naš partner zadovoljava neke naše kriterijume, ali teško da ćemo naći partnera koji zadovoljava sve. Taj početni period jeste period idealizacije i zaljubljenosti, gde mi zapravo malo žrtvujemo i svoje potrebe da bi se odnos održao, a ne uviđamo neko moguće neispunjavanje naših potreba koje se možda dešava. Kako veza postaje ozbiljnija, odnos se produbi, mi se opuštamo, a naše istinske potrebe isplivavaju na površinu i tada često nastaje konflikt”, istakla je psihološkinja Sara Ivanović.
Prema njenim rečima, a i iskustvima mnogih žena, muškarci prestaju da osvajaju svoje partnerke i često se dešava da oni shvate da ženu ‘imaju’ i ponašaju se u stilu ‘ja sam je osvojio i ona je sada moja’, a ženama tada spadaju ružičaste naočare.
„Često se dešava da žene tek tada žele da postave granice i uglavnom je teško u početku to i učiniti – ali je potrebno. Zatim se dešava to da verbalno iskazuju svoje potrebe, na šta muškarci, posebno ako je novina, ne reaguju ili ne znaju kako da zadovolje te potrebe.”
Glavni problem
„Glavni problem je najčešće komunikacija. Bitno nam je možemo da iskomuniciramo svoje potrebe sa partnerom, ali i da ispoštujemo i njegove potrebe u svemu tome.”
Kako ističe, mi smo različite ličnosti i svako od nas ima neke želje, ali da bi se održao odnos, potrebno je naći kompromis da bi u odnosu bila zadovoljna i jedna i druga strana.
„Ja kao žena moram shvatiti koje su moje potrebe primarne, a koje i nisu toliko, te koje zarad odnosa ne moram da zadovoljim u potpunosti.”
Šta se onda dešava?
„Kada ti prezentuješ svoje potrebe i trudiš se da te čuje, a on te ne čuje, te se ponavljaš – tada mnogi muškarci uglavnom svoje partnerke počnu da doživljavaju kao mame. Zatim, to konstantno ukazivanje na potrebe koje on ne čuje i ne registruje, definiše kao zvocanje”, ističe naša sagovornica.
Tu opet jeste najbitnija komunikacija i postavljanja granica jer, ukoliko nam je ta potreba toliko važna, onda to treba i da iskažemo i da to bude naša postavljena granica koju vezujemo za tu potrebu.
„Nužno je da se kroz odnos komunicira o osećanjima i potrebama. A muškarci često traže ženske osobe pored sebe koje imaju karakteristike njihovih majki, zato što im je to poznato kada su bili mali – koliko god to frojdovski i bizarno zvučalo.”
U kom trenutku se sklizne u nezadovoljstvo
U nezadovoljstvo se sklizne u momentu kada prestane idealizacija, a u međuvremenu nije rečeno šta ko želi od odnosa i kakve su mu potrebe.
„Pošto sada pričamo iz ženskog ugla, u svemu tome žena počne da bude nezadovoljna odnosom i tipične su misli poput: ‘Aha, više se ne trudiš oko mene’, ‘više mi ne pokazuješ pažnju’, ‘više ne radiš to i to’, ‘sve što si radio do sada ne radiš više’ i to rezultuje sa ‘ja se više ne osećam cenjeno’. ‘S obzirom na to da sam ja ta koja brine za tebe i o tebi’ – uglavnom tada preuzimamo tu ulogu i dajemo sebi za pravo, uglavnom nesvesno, da im budemo mame.”
Žene često zbog ljubavi prema muškarcu koji u početku zadovoljava njihove potrebe zapravo počnu jako da se trude da brinu o njemu i da sva njihova ljubav bude usmerena na brigu – što je nešto karakteristično za mame. A kada mi toliko brinemo, a naše potrebe više nisu zadovoljene – javlja se konflikt.
Kako se izvući?
„Ključno za dobar odnos, pored postavljanja granica, jeste da komuniciranje, osim što mora da postoji, ono mora da bude i kvalitetno. Jedino tako se te potrebe i čuju, te neko ima sluha, uvažava ih i poštuje ih. A sa druge strane, i mi treba da imamo sluha za njihove potrebe i to treba da bude dogovor o uvažavanju i zajedničkom pristupu pitanju: ‘kako ćemo da rešimo ovu situaciju?’”
Koliko je značajno i šta ženama smeta, važno je i da muškarac iskomunicira ukoliko mu nešto smeta ili da mu možda ne odgovara ta uloga mame.
Žene, zagledajte se u sebe
Osim što treba sa svojim partnerom da razgovarate o tome šta želite, bitno je da same sa sobom shvatimo šta nam je potrebno, a šta je ono što dobijamo.
„Treba da shvatimo da u nekom momentu, ako naše potrebe nisu zadovoljene, skroz je u redu otići iz odnosa – posebno ako su te potrebe nama ključne. Činjenica je da se s godinama potrebe menjaju i često mi, kada su osećanja u pitanju, a koja su jako bitna, nekada na račun njih i idealizacije, zanemarujemo naše ključne potrebe koje su u tom trenutku ugrožene.”
Psihološkinja ističe da se tada javljaju i misli poput: ‘on je dobar, ja znam da on može, znam kakav je bio’ i tome sl. Iako te misli zaista jesu istinite, mora da postoji i motivacija da se one i obistine.
Isto tako, bilo kakva promena u nekom odnosu mora biti motivisana i sa jedne i sa druge strane. Obe strane treba da rade na tome da žena ne bude i mama svom partneru, jer je to odnos, veza, a toj relaciji mama-sin koja se javlja u partnerskim odnosima – tu nema mesta.
„U svakoj relaciji postoje dve strane i za formiranje su odgovorne i jedna i druga strana. Oboje imaju funkciju u tome što je odnos prerastao u takvu relaciju, a samo zajedničkim snagama možete iz nje i izaći”, poručila je Sara Ivanović.
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
