Vasil i Aleksa su trans momci čija se ljubav svakodnevno suočava sa različitim izazovima, problemima, osudama, diskriminacijom, težinom fizičke udaljenosti... I uvek pobeđuje.
Vasil se predstavlja kao „muškarac kojem je sticajem okolnosti pripisan ženski pol na rođenju, što ga je zarobilo u vrtlog straha, nesigurnosti i dezinformacija o putu ka njegovom pravom obliku i samom sebi“. Aleksa je „isto muškarac, kome su takođe pripisali ženski pol pri rođenju, ali se rodio malo kasnije i imao sreću da u adolescentnu fazu uđe u vrijeme u kom postoji više informacija o putu na kom je sad“.
Aleksa ima samo 19 godina, Vasil 25. Vasil je kulinarski tehničar, Aleksa student likovne akademije u Ljubljani. Vasil je iz Srbije, Aleksa iz Crne Gore. Ipak, već neko vreme koračaju zajedno dokazujući da ljubav pobija sve predrasude i nadilazi sve daljine.
„Naša priča počinje na instagramu za vrijeme karantina, gdje smo svi provodili većinu svog vremena. Iako smo se pratili i međusobno znali da postojimo, krajem marta su se zvijezde poklopile tako da odlučimo da jedno o drugom saznamo malo više. I tako svakog dana. Bili smo podrška jedno drugom, zajedno pomno pratili svaku vijest, i ušli u proces veze na daljinu ne znajući šta nam sve predstoji. Zajedno nas je držalo to što smo uz pomoć konstantnog razgovora gradili povjerenje jedno u drugo, nalazili sigurnost i uvidjeli da smo oboje jednako istrajni u tome da jednog dana budemo i fizički blizu“, priča Aleksa.
Naravno, jedno je ljubav preko neta, nešto sasvim drugo držanje za ruke u javnosti.
„Za druge trans parove u Srbiji ne znamo, ali nas ljudi često pitaju da li smo braća ili u nekom srodstvu. Ponekad osjetimo da znaju o čemu je riječ, ali neće da nagađaju ili izazivaju neprijatnosti“, priča Aleksa.
Vasil se nadovezuje: „Pogađa nas što se ljudi plaše mogućnosti da smo zajedno, kao da time činimo neki zločin. Mene pogađaju komentari ljudi koji su davali svoje mišljenje kako moja veza sa Aleksom nije pametna odluka zato što je trans, ne znajući da sam i ja takođe.“
„Svi su me podržali, osim mojih najbližih“
Vasil je, kaže, medicinsku tranziciju započeo nakon godinu dana razgovora sa psihijatrom, čime je stekao uslove da krene sa hormonskom terapijom. Socijalnu mnogo pre. Priseća se kako je u tome „dobijao podršku svih, osim od onih koji su mu najbliži“. „Uključujući porodicu i prijatelje, od kojih sam umesto podrške dobijao uvrede, nepotrebne ‘dobronamerne’ savete i odbacivanje.“
U međuvremenu je ostao i bez posla.
„Po profesiji sam kulinarski tehničar. Dugo sam radio taj posao ali se trenutno, zbog još nepromenjenih dokumenata sa mrtvim (starim) imenom, bavim sporednim poslovima gde nemam toliki kontakt sa ljudima i gde nije bitno to što piše u dokumentima. Iako bi svuda trebalo da bude tako, svestan sam da moja okolina još uvek ne razume koncept transrodnosti, pa je zbog toga informisanje ljudi o trans iskustvima veliki deo mog aktivizma“, priča Vasil.
Ističe da mu je tranzicija donela samopouzdanje i slobodu.
„Pre sam bio Vasil, samo Vasil koji nije svestan koliko je njegova osnovna potreba da nesmetano postoji u društvu velika stvar, i Vasil koji nije bio spreman na svu mržnju, strah i borbu koju će svakodnevno da bije.“
I sada su tu svakodnevne borbe, ali – sad ima i Aleksu na svojoj strani.
„Svoju socijalnu tranziciju bih obilježio momentom u kom sam počeo da nosim odjeću u kojoj se osjećam komotnije i slaže se sa mojim ličnim osjećajem roda. I dalje nisam krenuo sa procesom medicinske tranzicije. Prije sam bio zbunjeni, uplašeni, gimnazijalac duže kose poznat po crvenoj kapi i talentu za crtanje. Tranzicija mi je donela uvid u to ko sam, ko mogu da budem, šta je moje trans iskustvo i koliko beskonačno njih zapravo postoji“, kaže Aleksa.
Ljubav na daljinu
Vasil i Aleksa su se i upoznali i smuvali preko neta, a i sad njihova veza opstaje na daljinu. Pitamo ih kako to funkcioniše.
„Potrebno je mnogo komunikacije, dogovora, stvaranja rutine, navika, sati na video pozivima, poruka, slika, i stvaranje osjećaja da ste integrisani u život jedno drugog onoliko koliko vam mediji komunikacije dozvoljavaju. Funkcioniše stvaranjem osjećaja blizine i svakodnevnim učenjem da ona nije samo fizička. Funkcioniše mirenjem sa tim da ima dana kad je lako i svakodnevica i prihvataš da je vaša situacija takva kakva jeste, ali i da ima noći koje jako teško padaju. Funkcioniše uviđanjem međusobnih stilova vezivanja, davanjem potrebnih afirmacija jedno drugom ali i sebi samima. Uglavnom, funkcioniše ukoliko obije strane jednakim intenzitetom žele da tako bude“, objašnjavaju.
Naučili su da se prilagođavaju situaciji i da prevazilaze prepreke. „Složili smo se oko toga da nam sama daljina i nije toliki problem i da bismo uprkos njoj mogli da funkcionišemo, da se čitava situacija sa virusom i zatvaranjem granica nije desila. Od prvog dana smo imali želju da se vidimo, ali smo bili spriječeni nečim što je potpuno van naše kontrole, pa nam je tako samo ostalo da čekamo.“
Najveći problemi su im „loš internet i globalna pandemija“. I njih uspevaju da prevaziđu. Uglavnom. „Kupili smo novi internet, a na globalnoj pandemiji i dalje radimo“, smeškaju se.
A šta će biti sutra?
„Oboje gradimo živote u različitim državama, što ne znači da ne težimo tome da ih jednog dana gradimo u istoj, ali to nije ni Srbija ni Crna Gora“, zaključuju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
