Sigurno imate jednu prijateljicu, ili prijatelja, koji su nekako uvek u vezama sa istim tipom partnera. Ili moraju da ih "popravljaju" i stalno vuku napred, ili su oni ti koji čekaju da im izabranik reši sve životne probleme. Znamo i ovu situaciju: sedite na kafi s drugaricom, a ona uporno proverava gde je njen partner, a kada se nešto dogovarate, odluka ne može da se donese bez saglasnosti voljene polovine. Možda ste sve ovo i sami iskusili, a radi se o toksičnom i nezdravom obrascu ponašanja koji se u psihologiji naziva međuzavisna veza.
Anja Đorđević, asistentkinja za psihološka istraživanja na Univerzitetu u Nici i autorka bloga Psilozofija, za portal Zadovoljna.rs objašnjava šta je zapravo međuzavisna veza i zašto je pogubna po naše mentalno zdravlje.
Šta su međuzavisni odnosi – i ko im je sklon?
„Međuzavisni odnos karakteriše odnos u kojem se dve osobe koje nisu razvile bazičnu sigurnost povezuju i međusobno hrane vlastite nesigurnosti. U pitanju je odnos u kojem najčesce jedna osoba ima moć kontrole, dok druga osoba preuzima ulogu žrtve“, objašnjava.
Tipičan primer je partnerski odnos u kojem postoji problem alkoholizma i zlostavljanja, ali to je možda samo najekstremniji vid ovakvog odnosa.
„Ovaj odnos ne podrazumeva samo fizičke vidove zlostavljanja. Vrlo čest primer jesu odnosi gde jedan partner preuzima sve odgovornosti na sebe (vodi), dok se ovaj drugi odriče većine odgovornosti (biva vođen). Vrlo je značajno napomenuti da disfunkcionalnost u međuzavisnim odnosima proizilazi iz nesigurnosti obe strane u odnosu, ali i da dve nesigurne osobe stupaju u odnos kako bi izlečile vlastite nesigurnosti“, kaže Đorđević.
Sećate se Keri Bredšo i Zverke? Ne možemo da ne pomislimo na njih kada pričamo o ovom fenomenu, a takvih primera u popularnoj kulturi i životu je mnogo.
Postoje tri tipa ponašanja u vezi koji ukazuju na nezdrav odnos, kaže ona.
„Nesigurno anksiozni tip podrazumeva stalnu potrebu za kontaktom sa partnerom i manje ili više izraženu nesposobnost da provodi vreme sam i da bude bez partnera. Ove osobe stalno traže potvrdu za vlastitu vrednost i vlastite akcije od partnera“, kaže Anja Đorđević.
S druge strane, postoje i osobe koje izbegavaju intimnost i imanju manje ili više izraženu nesposobnost da grade emocionalno bliske odnose. Najzad, postoji i ambivalentni tip koji ujedinjuje ova dva aspekta ponašanja: osoba koja ima potrebu da bude bliska sa nekim, ali i izbegava kontakt kada to postane preplavljujuće.
Kako prepoznati da ste u međuzavisnom odnosu?
Da biste prepoznali ovakve tipove veze, morate se zagledati u sebe i partnere koje birate, objašnjava Anja. Ako primetite obrazac koji se ponavlja, jasno je problem postoji.
„Na primer, postoje osobe koje imaju tendenciju da biraju partnere koji će im uvek ukazivati na to da su nedovoljno dobri i da kod sebe moraju nešto da poprave. Sa druge strane, postoje osobe koje će uvek birati partnere kod kojih uvek postoji nešto za popraviti, jer imaju uverenje da su i oni sami neadekvatni ili nedovoljno dobri, te svoje zahteve prema sebi projektuju na partnera. Ili, na primer, osobe koje imaju tendenciju da biraju emocionalno nedostupne, često zauzete partnere koje ce učiniti da se osećaju kao žrtve, dok emocionalno nedostupne osobe upravo privlače partnere sa preplavljujućom potrebom za kontaktom i bliskošću kako bi učrvstili vlastite izbegavajuće obrasce“, govori ona.
Psihološkinja navodi još neke primere.
Biramo partnere za koje verujemo da im je potrebna pomoć ili spasenje ili biramo partnere za koje verujemo da će nas spasiti.
Osećamo odgovornost za partnerovo ponašanje ili se potpuno odričemo vlastite odgovornosti.
Stalno izbegavamo konfrontaciju radi održanja mira u vezi ili stalno tražimo konflikt i dramu jer nam se mir čini dosadnim.
Stalno tražimo potvrde od partnera kako bismo se osetili vrednim.
Osećamo preovlađujuć strah i nepoverenje u odnosu koji se manifestuje u vidu preteranog trazenja kontakta ili preteranog izbegavanja kontakta.
Naše raspoloženje zavisi od mišljenja i osećanja našeg partnera. Imamo konstantni osećaj zarobljenosti i neslobode u odnosu.
„Konkretno, međuzavisnost se može ispoljiti i kroz nesposobnost donošenja banalnih odnuka samostalno npr. ‘šta cemo jesti za ručak’. Zato je važno razumeti da smo je mi svi iskustili barem u ovom blažem obliku“, dodaje Anja Đorđević.
Koren svih nesigurnosti
Naša sposobnost da se osećamo sigurno u odnosima sa drugima u ljubavnom životu u najznačajnijoj meri gradi se do prve tri godine života, ukazuje Anja Đorđević. Sve potiče iz sposobnosti majke, ili primarnog staratelja, ukoliko je majka bila odsutna, da odgovori na naše potrebe.
Ali, čak i ako naše detinjstvo nije bilo najsrećnije, i kao odrasle osobe možemo da naučimo kako da se vezujemo na siguran način.
„Osobe koje su sposobne da ostvare bliskost bez da odustanu od vlastitih vrednosti, interesovanja i slobode da iskažu svoje mišljenje, ali i svoje emocije, imaju sposobnost da grade ovakve odnose. Ove osobe takođe razumeju da mi nismo nezavisna, već socijalna bica, te davanje i primanje vide kao sastavni deo svakog odnosa. Ipak, ne preuzimaju odgovornost za tuđu sreću“, objašnjava Đorđević.
Izlazak iz začaranog kruga
Međuzavisna veza pre pre svega naporna, kaže Anja Đorđević – a zbog toga je dugoročno i opasna po naše mentalno zdravlje.
„Zahteva neizmerno veliku količinu energije i odaljava nas od nas samih, otkrivanja naših potreba i vrednosti i preuzimanja odgovornosti za vlastitu sreću. Ulazak u ovakve odnose i jeste izvestan vid samokažnjavanja“, ističe.
Sa druge strane, patnja je naš najveći učitelj, podseća Đorđević.
„Bez poznavanja bola u odnosima, ne postoji ni poznavanje sreće. Svi smo mi prošli kroz neki vid iskustva disfunkcionalne međuzavisnosti. Dugoročno gledano, ovo nas može dovesti ili do vlastitog razvoja i građenja bazične sigurnosti koju nismo imali mogućnost da iskusimo kao deca, ili, nažalost, u zavisnosti od intenziteta ovakvih odnosa, čak i do psihickih oboljenja poput depresije, anksioznog poremećaja, ali i nekih oblika psihoze“, upozorava.
Đorđević navodi tri koraka ka postavljanju ličnih granica koje su presudne za zdrav odnos.
Prvi korak je prepoznavanje vlastitih emocija i intuicije.
„Izrazito je važno prepoznati kako se osećamo u nečijem okruženju. Ukoliko razumemo da nam nešto ne prija, tek tada možemo da delamo u skladu sa tim. Na primer, kada nas neki poznanik pozove na piće, treba da se zapitamo da li zaista želimo da provedemo vreme sa tom osobom. Najčešće je prva misao, ona prava misao“, govori ona.
Drugi korak je prepoznavanje vlastitih vrednosti i postavljanje prioriteta u skladu sa njima.
„Na primer, ukoliko vidimo da nam prija da provodimo vreme sami, koliko često ostavimo prostor za to? Ukoliko imamo potrebu za bliskošću, da li ćemo to iskomunicirati partneru“, poziva nas da se zapitamo.
Treći korak je komunikacija.
„Ovo je za mnoge deo koji je najteže implementirati. Često se osećamo da postavljanjem jasnih granica rečima povređujemo druge. Ukoliko imamo problem da kažemo ne, jako je značajno ne krenuti u ovaj proces preambiciozno, već početi od manjih akcija. Na primer, reći ‘ne mogu sada’, ‘možeš li me pitati ponovo kasnije’ Ili vežbati ‘ne govor’ sa osobama sa kojima imamo manje intenzivne emocionalne odnose“, zaključuje Anja Đorđević.
***
Bonus video: Svi frajeri Adrijane Lime
Pratite nas i na društvenim mrežama:
