Većina parova misli da gube u raspravi u trenutku eskalacije, recimo, kada jedno zalupi vratima, ali zapravo nije tako.
Životno iskustvo kaže da se svi parovi svađaju. Konflikt je normalan, a često i zdrav za odnos. Ali istina je i da bi svako da izađe kao pobednik. A kada se raspravljate o nečemu važnom, deluje posebno teško ako izgubite.
Međutim, ako izgubite u raspravi sa partnerom, to nema veze sa tim da li ste dobili ono što ste hteli. To je trenutak kada veza pada u drugi plan u odnosu na sam problem. To je trenutak kada prestajete da sebe vidite kao tim i počinjete da stavljate sopstveni ego na prvo mesto.
Više svog partnera ne vidite kao saradnika već kao protivnika, i to je, prema rečima Šeril Groskopf, terapeutkinje za brak i porodicu, trenutak kada zaista izgubite u raspravi.
„Većina parova misli da gube u raspravi u trenutku eskalacije – kada jedno zalupi vratima, zatvori se u sebe ili izgovori nešto strašno. Ali to se zapravo dešava ranije. To je trenutak kada nervni sistem jedne osobe pređe iz pokušaja povezivanja u pokušaj samoodbrane,“ objašnjava ona za HuffPost.
To može biti suptilno kao stezanje vilice, skretanje pogleda ili izgovaranje reči „ma, šta god“ ravnim tonom. Ali šta se krije ispod toga?
„Telo je već odlučilo: ovo više nije bezbedno. To ne znači uvek strah od fizičke povrede. To znači – ne osećam se shvaćeno, poštovano ili emocionalno podržano u ovom trenutku i ne verujem da mogu da ostanem otvoren, a da ne budem povređen.’“
Kada se ta odluka dogodi, tada obično empatija prestaje, kaže Groskopf.
„Razgovor tada postaje manje usmeren na rešavanje, a više na odbranu. Ne svađate se da biste se ponovo zbližili – svađate se da biste se osećali koliko-toliko dobro. A kada oboje uđete u mod samozaštite, više niste povezani. Samo reagujete. Razgovor može da traje i dalje, ali povezanost je već nestala. To je trenutak kada većina parova zapravo izgubi u raspravi, samo što to shvate tek mnogo kasnije.“
Loše navike koje narušavaju povezanost
Čak i parovi sa najboljim namerama mogu upasti u obrasce koji tiho potkopavaju komunikaciju, kaže Groskopf.
„Te navike često na površini izgledaju smireno ili uravnoteženo, ali zapravo su potezi samoodbrane koji blokiraju pravu intimnost.“
Evo nekih od najčešćih koje primećuje:
- Pokušavate da zvučite smireno dok ste zapravo besni. „Ta vrsta lažne neutralnosti obično deluje hladno, snishodljivo ili kao da ste isključeni. To kod druge osobe stvara osećaj da je ‘luda’ što reaguje, od čega samo dodatno eskaliraju stvari.“
- Koristite terapijski jezik kao oklop. „Izjave tipa ‘osećam se nesigurno’ ili ‘ovo je moja granica’, kada zapravo mislite ‘besan sam’ ili ‘treba da prestaneš’, mogu zatvoriti razgovor pod maskom emocionalne zrelosti.“
- Ne slušate partnera iskreno. „Dozvoljavate drugoj osobi da govori, ali to zapravo ne primate u sebe, već skupljate podatke kako biste mogli da odgovorite ‘ispravno’ ili da se odbranite. Može izgledati kontrolisano, ali nije povezujuće.“
- Zahtevate povezanost pre nego što je druga osoba spremna. „Forsiranje kontakta očima, zagrljaja ili rešenja dok je neko još u režimu preživljavanja može se obiti o glavu. Ono što izgleda kao intimnost može se doživeti kao pritisak.“
Tihi signali upozorenja
Jedan od najvećih znakova upozorenja da razgovor ide ka prekidu povezanosti umesto ka rešavanju jeste kada razgovor postaje „pametniji“, ali manje zbližavajući, kaže Groskopf.
„Izgovarate sve prave reči, koristite pravi ton, možda čak i terapijski jezik, ali više zapravo ne osećate jedno drugo. Kada ste povezani, postoji izvesna mekoća. Čak i ako je napeto, i dalje se oseća to ‘mi’ ispod neslaganja. Kada to nestane, kada postane ‘ja protiv tebe’, više ne rešavate. Samo reagujete.“
Ostali znaci, kako kaže, jesu:
- Počinjete da ponavljate ono što ste već rekli, glasnije ili sporije.
- Govorite o tome šta je ispravno umesto o tome šta vas je povredilo.
- Partner potpuno splasne, isključi se ili deluje smireno na hladan način („To je često nervni sistem koji ulazi u gašenje, a ne znak zrelosti,“ objašnjava Groskopf).
- Ili vaš ton postaje zategnutiji, oštriji, kontrolisaniji, kao da nešto potiskujete.
Složeni obrasci od kojih konflikt eskalira
I kako rasprava uopšte dođe do tačke eskalacije? Najčešće je to zbog uobičajenog skupa obrazaca i ponašanja koji su, prema kliničkoj terapeutkinji Melani Preston, posebno lukavi jer u datom trenutku deluju opravdano.
„To ih čini toliko destruktivnim. Kada se parovi osećaju emotivno ugroženo, čak i ako pretnja nije fizička, ulaze u mod samoodbrane i tada razgovor spiralno eskalira.“
Preston ističe najveće krivce:
- Zauzimate odbrambeni stav: „Umesto da čujete šta je partnera povredilo, počinjete da smišljate kako da odbranite svoju nevinost. Rasprava se pretvara u zaštitu vašeg karaktera, umesto u popravljanje pukotine u odnosu.“
- Prekidate partnera dok priča: „To signalizira: ‘Ono što ja imam da kažem važnije je od onoga što ti osećaš.’ To stvara ogorčenost i zatvara ranjivost.“
- Vadite adute iz stare fioke: „Ako potežete nešto od pre nekoliko godina, kada recimo partner nije bio u pravu, ne borite se po pravilima – borite se da pobedite. To aktiviranje starih problema prebacuje energiju sa popravljanja na kažnjavanje.“
- Sarkastični ste: „Ovo su prikrivene igre moći. U trenutku kada neslaganje pređe u lične napade, ono prestaje da bude rešavanje problema i postaje kontrolisanje ili emocionalna povreda.“
- Emotivno se zatvarate i povlačite: „Kada se jedan partner isključi, drugi često paniči i eskalira. Sada ste u ciklusu jurnjave i povlačenja i oboje izlazite iz rasprave osećajući se usamljeno.“
Od tih navika konfilkt eskalira, ali se i poverenje narušava.
„Što se češće to dešava, odnos manje deluje bezbedno u ranjivim trenucima. Vremenom partner prestaje da pokreće određene teme i probleme, ne zato što je sve u redu već zato što misli da neće biti saslušan i da nije bezbedno da pokuša.“
Kako emocionalna regulacija utiče na pobedu ili poraz u raspravi
Ako je vaš nervni sistem u punom modu „bori se ili beži“, rasprava je već u problemu, kaže Preston.
„Disregulacija (telo ostaje u stalnom stanju stresa i kada ne postoji neposredna opasnost) otežava pristup empatiji, logici ili čak osnovnom pamćenju. Možda pobedite u borbi za moć, ali ako izgubite kontrolu nad emocijama, često kažete ili učinite nešto što vas košta poverenja u odnosu.“
Zbog toga je važno da parovi znaju kada je bolje napraviti pauzu ili se povući, umesto da nastave da pritiskaju tokom rasprave.
„Telo vam obično signalizira pre nego mozak,“ kaže Groskopf. „Ako odjednom ne možete jasno da razmišljate, osećate se ukočeno ili kao da srce hoće da vam iskoči iz grudi, to vaš nervni sistem kaže: ‘Ovo ne vodi ničemu korisnom.’“
Jedan od najkorisnijih signala da usporite i napravite pauzu je to kada osetite potrebu da ponovo objašnjavate sebe, samo glasnije ili sporije.
„To je često poslednji pokušaj nervnog sistema da bude shvaćen i jasan znak da je vreme za pauzu“, kaže Groskopf.
Ostali znaci mogu biti:
- Jedna osoba pokušava da govori, dok druga deluje kao da kroz nju samo gleda.
- Razgovor počinje da se ponavlja – iste tačke, drugačije formulisane, bez pomaka.
- Ne možete da se setite oko čega se zapravo svađate, samo koliko strašno to izgleda i koliko vas povređuje.
Groskopf podseća da pauza ne znači prekid veze.
„To znači zaštitu veze tako što nećete pogoršati situaciju. Ali pauza funkcioniše samo ako je jasno nazovete pauzom. Na primer, možete partneru reći: ‘Treba mi 20 minuta da se smirim, ne da odem od ovoga.’“
Šta pobeda i poraz u raspravi zapravo znače za vašu vezu
U krajnjoj liniji, kada je u pitanju svađa sa partnerom, ako se borite da pobedite, više se ne borite za vezu – borite se za sebe. A u ljubavi takva pobeda često skupo košta, kaže Preston.
„Radila sam sa previše parova gde je jedan partner ‘pobedio’ u raspravi – poentirao na kraju, nadglasao onog drugog, dokazao svoj slučaj – samo da bi shvatio da je izgubio nešto mnogo važnije: poverenje partnera, emocionalnu sigurnost ili spremnost da se dalje trudi,“ objašnjava ona. „U trenutku kada počnete da tretirate konflikt kao takmičenje, već ste sve manje povezani sa partnerom. U zdravim odnosima nisu potrebni pobednici i gubitnici već timski igrači, ljudi koji mogu da kažu: ‘Ovo je teško, ali ja i dalje biram nas.’“
Preston je otkrila da su neki njeni klijenti bili u šoku jer se rasprava završila rečenicom: „Jednostavno više ne mogu ovo. Hoću da odem.“ To nisu očekivali.
„Mislili su da je to samo još jedna svađa. Ali za njihovog partnera bila je poslednja. Taj trenutak postaje kao neočekivani udarac, ne samo zato što su izgubili raspravu već zato što nisu shvatili da su pritom gubili i vezu.“
To je podsetnik da ono što jednoj osobi deluje kao „još jedan sukob“ zapravo može biti tačka pucanja za drugu.
„Ljudi ne odlaze uvek tokom najvećih sukoba, ponekad odlaze u tihom post-efektu, kada shvate da se ništa ne menja nabolje,“ kaže Preston. „Prava pobeda je kada oba partnera posle razgovora osete da su više shvaćeni. To je trenutak kada, čak i ako se ne slažete, osećate da ste još uvek na istoj strani. Jer možete ‘pobediti’ u raspravi, a ipak izgubiti osobu pored sebe.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
