Glumica i komičarka Delaney Rowe je za In Style pisala o mazohističkom zadovoljstvu i dubokoj važnosti nepreboljevanja bivših partnera.
Počinje sa bezazlenom radoznalošću. Onom istom koja vas nagoni da čačkate uraslu dlaku kao žicu gitare. Potreba da iskopate tog buntovnog uljeza ispod kože postaje žestoka. Što dublje kopate, koža postaje crvenija, oči vam se sve više šire, a kajanje što niste bili dosledni sa laserskom epilacijom raste. Tek kada se koža pocepa, krv razmaže, a debela dlaka konačno izbije na slobodu – tek tada ste zadovoljni. Misija je obavljena. Ali sada vas peče, imate ružnu ranu koja izgleda daleko gore nego pre nego što ste je dirnuli, verovatno će se inficirati, možda ostaviti ožiljak, a svakako narušiti vaše samopouzdanje dok nosite bikini ili izvodite striptiz koji planirate za muškarca svojih snova. (Još ga niste upoznali, ali on dolazi.)
Ovako se osećate kada čekirate bivšeg. Ja sam to nedavno uradila. Slučajno. Našla sam se u jednoj ulici u Los Anđelesu u kojoj se – verovali ili ne – nalazi baš onaj restoran u kojem on radi. Kad sam do pola nanela svež sloj karmina, osetila sam olakšanje što, srećom, nosim onu bluzu koja savršeno balansira između senzualnog i koketnog, i farmerke nekog neodređenog francuskog brenda zbog kojih mi zadnjica izgleda kao komad voća. Nadam se da je „breskvica“, ali naravno oblik varira u zavisnosti od mog nivoa fizičke aktivnosti, mesečevih mena i kakve god karmičke kazne mi trenutno sleduju. Dok sam prolazila pored, filmski ravnodušna, primetila sam da moj bivši – verovali ili ne – radi svoju uobičajenu smenu.
Plavušan. Ta prepoznatljiva griva zlatne kose, sada prošarana pramenovima sedih. Seksi. Pogubno. Njegove usne, pune i ružičaste, uvek su imale onaj izgled kao da je upravo završio neku zabranjenu seansu ljubljenja u javnom toaletu. Razgovarao je sa nekom mladom ženom. Verovatno samo gošćom koja želi sto, ili – sudeći po načinu na koji je kukovima bila okrenuta ka njegovom međunožju – željnom da postane majka njegove agresivno plavokose dece.
Pogled mi je pao na njenu zadnjicu. Breskvica, shvatila sam u trenutku. Dođavola.
Dobila sam svoju dozu. Udisala sam „papirnu kesu“ punu bivšeg, izazivajući vrtoglavicu koja je bila i dezorijentišuća i poznata. Kao kada prođete pored svoje kuće iz detinjstva i pitate se da li je kuća postala manja ili ste vi samo porasli.
Radimo te „provere“, nehajno prolazimo pored njih, dubinski kopamo po društvenim mrežama, odlazimo na rođendane zajedničkih prijatelja – ne zato što smo nužno zainteresovani da ponovo započnemo vezu, već kao mazohističku vežbu potvrđivanja našeg najvećeg straha: da osoba sa kojom ste nekada bili neraskidivo spojeni sada postoji potpuno bez vas i, moguće, da joj je čak bolje. U boljoj je formi. Zarađuje više. Uspešan je probni pacijent u novom, revolucionarnom tretmanu koji povećava dužinu i obim penisa. I kakvo olakšanje! Kada je najgori mogući ishod istinit, to je oslobađajuće. Isto kao ona tanka nada da će, kada usred noći iz paranoje naglo zavesom otvorite tuš kabinu, tamo zaista stajati maskirani uljez spreman da vas ubije – pa da sav taj paralizujući strah konačno bar vredi.
Biti iznutra rasečen zarđalim nožem u kupatilu zvuči zapanjujuće slično kao saznanje da moj bivši – nazovimo ga Havajska Košulja – izlazi sa mladom glumicom čiju lepotu moji prijatelji ne mogu ni da pokušaju da poreknu. „Slušaj…“, kažu svi oprezno, žmirkajući pred njenim zaslepljujućim osmehom na fotografiji koju im pokazujem dok im praktično držim metaforički pištolj na slepoočnici zahtevajući procenu. “Lepa je, ali ti si, ono… jedinstvenog izgleda.“ Trepnem nervozno. „Jedinstvenog izgleda.“ Prevod: „Imaš čudne zube.“
Ali ponekad, ovaj proces inspiriše nadu. Bio je tu i Topla Salata, bivši iz mojih ranih dvadesetih, koji mi je jednom ponosno doneo tiganj sa proprženim povrćem i oduševljeno izjavio: „Upravo sam otkrio kako da jedem salatu… ali toplu!“ Tokom njegove ere „revolucionarnih otkrića“ ostavio me je na Dan zaljubljenih, bled u licu i gušeći se od plača, objašnjavajući da ga zarobljava želja da, citiram, „zaskače sve što se pomera“. Kada sam, pre nekoliko godina, saznala da se taj genije ženi, osetila sam olakšanje. Taj isti čovek uspeo je da pronađe klasično lepu suprugu i da ima šarmantno venčanje u Portlandu. Vidite, za svaki lonac postoji poklopac. Čak i za Toplu Salatu, čiju suprugu ćemo nazvati Hladna Supa, jer mogu samo da pretpostavim da su se povezali preko kulinarskog čuda koje je gaspacho. I zaskakanje.
Tokom godina sam sakupila teorije o bivšima od većine muškaraca sa kojima sam izlazila. Bio je tu i Letterboxd Fetiš koji je tvrdio da je jedini način da preboliš nekoga – kroz umetnost. Najbolje, kroz film. Naočare Za Zaštitu Od Plavog Svetla, Dvojnik Džimija Bafeta, Šarmantni Frfljavi – svi su potvrdili popularnu teoriju da će muškarci zauvek biti opsednuti svojom prvom devojkom iz srednje škole. Ali filozofija Visokog Holesterola me je najviše pogodila. Dok je sekao pečenu piletinu koju sam mu spremila sa maslinovim uljem umesto putera, rekao je: „Mislim da niko nikada nikoga zaista ne preboli.“ I još potresnije od toga što sam čula te reči od čoveka kome sam upravo ispekla piletinu, bilo je to koliko sam očajnički želela da su istinite.
Možda se opirem samoj semantici. „Preboleti“ nekoga podrazumeva osvajanje, odbacivanje, a na kraju i zamenu. Osloboditi se veze znači i razdvojiti se od verzije sebe koja ste bili u njoj. A to je verzija koju ste možda voleli. To je drugi raskid. Dvostruga tuga.
Ono što volim je koliko jasno mogu da vizualizujem „ogledalo facu“ mog poslednjeg dečka i koliko bi me zabavljalo da ga posmatram dok se sprema. Kako mogu da prizovem miris muškarca sa kojim sam izgubila nevinost i drhtaj koji mi taj miris i dalje šalje niz kičmu. Kako moja mlađa braća i dalje rutinski pitaju za onog bivšeg koji ih je naučio kako da naprave tvrđavu od jorgana i kako me to navede da se zapitam kakav bi otac on bio. Taj slatki osećaj utehe kada – samo malo – još uvek niste preboleli.
Nemam nikakvu želju za bilo kojim od tih muškaraca. Samo povremeno, privatno uživanje u tome da mi nedostaju. Posmatranje njihovih novih života. Mržnja prožeta nežnošću. Da im se divim kao ukrasnoj, „mobilnoj“ konstrukciji sazdanoj od bivših koja visi iznad mene. Polako se okreće i hvata svetlost“, piše u svom eseju Delaney Rowe.
