Džejn Birkin je žena koja je zahvaljujući svojoj lepoti i istačnom stilu postala modna ikona. Iza fasade "it" devojke krila se velika nesigurnost i manjak samopouzdanja, otkrivaju njeni objavljeni dnevnici.
Bitansko-francuska glumica iza sebe je ostavila večnu modnu inspiraciju, muzičke albume, filmove, a i kultna torba je nazvana po njoj. Džejn Birkin sada ima 73 godine, a upravo je objavila dve knjige svojih dnevnika, „Munkey Diaries“ i „Post-scriptum“. Dnevnike je je redovno pisala od jedanaeste godine.
„Mislim da sam niko i ništa. Da barem imam lice Nastasje Kinski ili talent i hrabrost Fani Ardant. Nemam ništa interesantno da kažem“, napisala je Birkin u svoj dnevnik, dodajući da pati od mediokritetstva i manjka ličnosti, prenosi Gloria.hr.
Otkrila je da je imala vernog prijatelja koji je gotovo svake večeri odlazio s njom u krevet pružajući joj osećaj sigurnosti. U pitanju je plišani majmunčić Munki, koji joj je u detinjstvu poklonio ujak. Svaku objavu u dnevniku započinjala je upravo rečima „dragi Munki“.
Pročitajte još:
Džejn sebe naziva „nesigurnom ženom s manjkom ličnosti“, ali je i kao takva postigla više nego što mnogi drugi sanjaju. U svakom slučaju, više nego što je ona sama sanjala odrastajući u posleratnom Londonu u porodici glumice Džudi Kampbel i vojnika britanske mornarice Dejvida Birkina. Džudi je bila pozorišna glumica, muza slavnog dramskog pisca Noela Kauarda, koja se odrekla se karijere nakon što je upoznala vojnika, koji je u Drugom svetskom ratu pokazao veliku hrabrost kao tajni agent u Francuskoj. Venčali su se 1943 godine, a tri godine kasnije rodila se Džejn.
Dali su joj ime po junakinji tada popularnog stripa koji je izlazio u tabloidu „The Daily Mirror“. Džejn je imala sestru Lindu i brata Endrua,a njihov otac bio je strog. Nju je poslao na školovanje u internat na ostrvu Vajt, gde se nije najbolje osećala.
„Počeću da vrištim. Volela bih da sam kod kuće. Srećom, odlazim za nekoliko dana, jedva čekam da vidim tatu i mamu. Svi su dragi prema meni, ali ja im odgovaram prkosno. Osećam se grozno zbog toga. Celu noć sam plakala u kapelici, sve sam učinila pogrešno“, napisala je devojčica Birkin u dnevnik tokom školskih dana. Dodala da je druge devojke zadirkuju zbog malih grudi.
„Govore mi da sam dečko, a ne devojčica. Moram, moram, moram poboljšati grudi “ ispovedila se mlada Džejn svojem majmunčiću Mankiju.
Sa šesnaest godina njen se plan nije ostvario, i dalje su joj grudi bile male, ali to joj više nije bilo toliko bitno jer je otkrila magični noćni život Londona, koji je sredinom šezdesetih bio najzabavni grad na svetu. Dok je preko dana i dalje nosila školsku uniformu, uveče bi se uvukla u uske farmerke, dok bi na lice stavila izazovnu šminku.
Upravo na jednom od tih zabava, koju je u popularnom klubu Ad Lib organizirao filmski redatelj Roman Polanski, upoznala je Džona Barija. On je tada imao 30 godina, a uživao je u slavi koju je stekao radeći muziku za filmove o Džejmsu Bondu, pa je na zabave dolazio u Jaguaru, a 17-godišnja Džejn nije mogla da veruje kada je između svih atraktivnih devojaka odabrao baš nju.
„Puno je stariji od mene, to je divno“, napisala je Birkin nakon prve zajedničke večeri.
Nije joj smetalo što on iza sebe ima jedan propali brak, a ni to što su se njeni roditelji protivili toj vezi. Kad ju je zaprosio, pristala je bez razmišljanja i s 18 godina otišla pred oltar. Prvi meseci su bili idilični, ali vrlo brzo je shvatila da njih dvoje ipak nemaju toliko toga zajedničkog.
„Odjednom sam puna energije, koju on nema. Jadnik. Govori mi da budem tiha, pa zatim plačem i osećam se glupo“, žalila se Birkin u svojem dnevniku, priznavši da su problemi nastali i u krevetu.
„Imam 19 godina i osećam se tako staro. Jedno vođenje ljubavi, samo jedno, učinilo bi me tako srećnom, ali on nema vremena“, pisala je.
Ni rođenje njihove ćerke Kejt nije puno promenilo situaciju pa se par na obostranu radost razveo 1968. Do tada je Džejn već započela glumačku karijeru, koja je doduše najpoznatija bila po golišavom pojavljivanju u filmu “Povećanje” Mikelanđela Antonionija, a nakon propasti braka odlučila je sreću da potraži u Francuskoj. Nije baš najbolje govorila francuski, ali je otišla u Pariz na audiciju za dramu “Slogan”, u kojoj joj je partner trebao biti osamnaest godina stariji proslavljeni glazbenik Serž Gejnzbur.
„Nije previše lep. Hladan je i distanciran, ali ne ponaša se kao neprijatelj“, zapisala je Džejn prve utiske susreta s muškarcem koji će postati ljubav njenog života.
Led između njih dvoje počeo se topiti na večeri koju je za ekipu organizirao reditelj Pjer Grimblat, a u jednom trenutku njih dvoje su ostali sami za stolom.
„Očekivala sam arogantnog muškarca i iznenadila se koliko je šarmantan. Odvukla sam ga na plesni podijum i iznenadila se kad je sramežljivo rekao da ne zna da pleše. Sve vreme mi je gazio po nogama, što je bilo tako romantično“, prisetila se glumica njihove prve večeri, koja ipak nije završila na plesnom podijumu.
Serž ju je odveo u ruski noćni klub, gde je organizovao da joj violinisti sviraju na ulici, zatim je u drugom noćnom klubu pred njom na pozornici pevao uz Big Džo Tarnera, tamnoputog muzičara poznatog po nadimku Boss of the Blues, a jutro su dočekali u hotelu. Nakon što je on zaspao, ona se iskrala i otišla da kupi singl ploču s pesmom njihovog prvog plesa, koju mu je zatim, pre povratka u svoj hotel, stavila između nožnih prstiju.
„Bila je to jedna od najromantičnijih večeri u mom životu“, rekla je Birkin.
Gejzbur je, za razliku od njenog prvog muža, bio pun energije i beskrajno romantičan. Noć pre nego što se trebalo da se vrati u Englesku uz sveće je plakao i obećavao joj beskrajnu ljubav. Stoga nije bilo nimalo čudno što se nekoliko meseci kasnije vratila prihvativši ulogu u novom francuskom filmu. Ovaj put je došla s ćerkom Kejt, spremna da da šansu novoj porodici.
Njen novi suprug bio je sin ruskih imigranata koji je ne preterano elegantan izgled, s grubim crtama lica i velikim nosom, nadoknađivao britkim konverzacijama i neodoljivim šarmom, a već je iza sebe imao dva propala braka, kao i burnu vezu s glumicom Brižit Bardo. Ništa to nije smetalo engleskoj glumici, koja je uživala u njegovom društvu te su uskoro postali najpopularniji par noćnog života Pariza.
Nije joj smetalo ni kad joj je predložio da zajedno snime “Je t’aime… moi non plus”. Pesmu je napisao s bivšom ljubavnicom Bardo, ali ga je ona molila da je ne objavi kako joj ne bi uništio karijeru. Diva francuskog novog talasa bila je itekako svesna da će duet dvoje ljubavnika koji pričaju o seksualnom aspektu svoje veze, a sve začinjeno sugestivnim ženskim uzdasima, izazvati brojne kontroverze. Birkin nije imala tih strahova i zaljubljeni par se 1969. predstavio svetu zavodljivom pop-pesmom, koja je bila zabranjena na američkim radio-stanicama i britanskom BBC-ju, ali je ipak dospela na vrhove top-lista.
„Kada sam je pustila roditeljima, strateški bih podigla iglu na gramofonu svaki put kad bi došao red na moje uzdahe. Nisu razumeli tekst pa im se sve to činilo kao jedna nevina, slatka pop-pesma. Tek nakon što im je moj brat pustio celu pesmu, shvatili su o čemu je reč. Ponosna sam na njih jer me tata uvek branio pred prijateljima, a mama je do zadnjeg dana tvrdila da je to najlepša pesma na svetu“ rekla je Birkin o pesmi koja je danas uvek pri vrhu izbora za najsenzualniju pesmu svih vremena.
Uz Serža je potpuno procvetala. Prvi put u životu se osećala voljenom. Dok se ranije skrivala iza šminke i provokativne odeće, koja je isticala njenu vitku liniju, uz njega je dobila dovoljno samopouzdanja da vidi svoju lepotu i pronađe svoj glas. Zajedno su snimali pesme, ali i glumili u filmovima, što ih je dovelo i u bivšu Jugoslaviju.
„Prvi film, ‘Romansa konjokradice’, snimali smo u Iloku. S nama su bili moj brat Endru i kći Kejt, kojoj su tada bile četiri godine. Jednu od glavnih uloga imao je Jul Brajner, kojega sam volela pre Serža. Posle snimanja pitali su nas bismo li želeli da učestvujemo u jednom partizanskom filmu i tako smo osam nedelja proveli snimajući “Devetnaest devojaka i jedan mornar” redatelja Milutina Kosovca. Ideja je bila u tome da se nemačke jedinice zaustave dok zadivljeni vojnici gledaju mlade devojke kako izlaze iz jezera u kojem su se kupale. Za to vreme partizani prilaze sleđa i raspale po njima… Snimali smo u okolici Slanoga i pozvala sam Seržove roditelje da dođu u Dubrovnik, što mi je posebno drago jer je on tada poslednji put video oca“ prisetila se Džejn, koja je u Hrvatskoj ostala trudna, pa je njihovu ljubav krunisala ćerka Šarlot, rođena 21. jula 1971., danas takođe poznata muzičarka i glumica.
Porodični ih život nije promenio. I dalje su puno putovali i uživali u noćnim provodima. Po pariškim klubovima bili su poznati kao jedan od najsimpatičnijih parova, koji je u sekundi mogao od anđeoskih poljubaca doći do jezivih svađa. Prepirke su bile burne, kao što su i pomirenja bila strastvena, a jedna od najpoznatijih je bila ona kada je Džejn nakon svađe izjurila iz kluba i skočila s mosta u Senu. Naravno, pre toga se uverila da je on prati i da će je izvući iz reke, pa je zapravo jedini problem bio taj što joj se u vodi skupila košulja s potpisom Yves Saint Laurenta.
„Znam da većini ljudi moj život sa Seržom izgleda čudno, ali nama je tada bilo najnormalnije da se vratimo se u šest ujutro kući, probudimo decu, napravimo im doručak i onda odemo da spavamo. Pokupili bismo ih poslepodne iz škole, odveli na igranje u park i na večeru u restoran, a nakon toga bi oni otišli na spavanje, a mi krenuli u noćni život. Tako je izgledao naš uobičajeni dan. Je li to bio najbolji mogući život? Ne znam. Jesmo li bili dobri roditelji? Ne znam. Znam da je bilo tako i da to ne mogu da promenim“, rekla je u svoju odbranu.
Ipak veza nije uvek bila idilična. Gejzbur je bio izuzetno dominantan i nije se zamarao stvarima koje mu nisu bile bitne. Kada je Šarlot prerasla svoju kolevku, toliko da su joj noge virile iz nje, odbio je da kupi novi krevetić rekavši da je to nepotreban trošak. Ujedno je Džejn sazrevala, više nije bila naivna dvadesetogodišnjakinja zaslepljena pariškim svetlima, a on je ostao isti – šarmantan i inteligentan muškarac, koji je svako veče neumereno pio, ali se zato kupao samo jednom mesečno. Kada je jedne noći osetio probadanje u grudima, odmah su posumnjali na srčani udar, a ona je prvo insistirala da opere noge, dok je on je razmišljao kako da javi u redakciju magazina France-Soir da pred bolnicu pošalju fotografa.
„Više nisam ista. Odbijam njegovu snažnu ljubav, naređenja, superiornost“, napisala je krajem sedamdesetih u svoj dnevnik.
Utehu je pronašla u naručju filmskog redatelja Žaka Doilona, šesnaest godina mlađeg od Serža, s kojim je 1979. snimala film “La Fille prodigue”.
„Želim kuću punu sunca, decu koja se igraju u dvorištu, bez zabrana i naređenja“, objasnila je u dnevniku razlog zbog kojeg je odlučila da napusti Serža i ode s Doilonom. Pevač je gorko prihvatio njenu odluku, poručivši joj da je “on u usponu, a ona na zalasku karijere”. Serž je nakon njihovog raskida napisao neke od svojih najlepših pesama, ali je i njena filmska karijera procvetala, a paralelno je postajala i sve cenjenija pevačica.
U vezi s Doilonom je 1982. dobila ćerku Lu, danas popularnu glumicu. Ubrzo se i pomirila sa Seržom, pa su se svi družili, a on ju je svih godina, iako je bio u vezi s glumicom Karolin fon Paulus, pokušavao suptilno nagovoriti da mu se vrati. Možda bi se ona na to s vremenom i odlučila, ali je muzičara, strastvenog pušača, kojem ni pet kutija cigareta dnevno nije bilo dovoljno, 2. marta 1991. pogodio srčani udar.
„Krenula sam prema bolnici, ali bilo je prekasno. Već je bio mrtav. Na ulice je izašlo više od 20 hiljada Parižana kako bi mu odali počast. Ispred bolnice su počeli tiho da pevaju njegove pesme. Bilo je veličanstveno i tužno“, prisetila se Birkin, koja mu je za oproštaj ostavila Makija, omiljenog plišanog majmunčića. Položila ga je u njegov kovčeg kako bi čuvao Serža u zagrobnom životu.
Godinu dana kasnije raspala se i njena veza s Doilonom. Oboje su shvatili da je Seržova senka preveliki teret za njihovu ljubav pa su umesto gorkih svađa odabrali prijateljski razlaz. Kolika je bila njena tuga za Seržom pokazala je time što se početkom devedesetih povukla iz sveta filma i muzike, posvetivši se humanitarnom radu, pa je 1994. posetila i okupirano Sarajevo.
„Oduvek sam želela da putujem i pišem, ali to nisam mogla dok sam bila u vezama“, govorila je tada Birkin, koja je zabavu pronašla i kao baka.
Uživala je da se brine se o petoro unučadi u svom letnjikovcu u Bretanji, tek povremeno prihvatajući uloge u filmovima i snimajući albume u pauzama između porodičnih obaveza.
Čak ni borba s leukemijom, koju je dobila pre petnaestak godina, a danas je u remisiji, nije poremetila njen vedar duh. Zato ju je potpuno slomio najtužniji dan u životu – kada je umrla njena najstarija ćerka Kejz. Iako se u tinejdžerskim danima borila s zavisnošću od droge i alkohola, Kejt je vremenom postala cenjena fotografkinja, ali iza uspeha se skrivala i višegodišnja borba s depresijom. Preminula je 11. decembra 2013., kada je pala s četvrtog sprata svoje zgrade u Parizu, za šta se pretpostavlja da je bilo samoubistvo. Majčina tuga je bila toliko jaka da čak nije mogla da je ispovedi ni svom dnevniku.
„Kada je Kejt umrla, potpuno sam izgubila majčinsko samopouzdanje. Nisam znala šta da uradim. Ali, znala sam da više ne mogu da pišem. Kako bih uopšte mogla nastaviti“, izjavila je Birkin, koja je nakon ćerine smrti odustala od dnevničkih zapisa.
Tada je postala svesna svoje smrtnosti, ali i onoga što će za sobom da ostavi:
„‘Je t’aime… moi non plus’ je samo jedna od hiljade sjajnih Seržovih pesama. Ali, znam da je to pesma uz koju će me sahraniti. Kad odem, na vestima će prikazivati moje fotografije uz zvukove ‘Je t’aime… moi non plus’. I nemam ništa protiv toga“.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
