Dan zaljubljenih proslavlja se 14. februara širom sveta, i mada će vam u Srbiji mnogi skrenuti pažnju na to da je danas zapravo Sveti Trifun, većina će voljenoj osobi ipak pokloniti neki znak pažnje, makar i simboličan. Ovo su stihovi koje možete da iskoristite kao inspiraciju za najlepšu ljubavnu poruku kojom ćete danas nekog obradovati.
Ikona – Miroslav Antić
Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.
Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri
daleko
u nepovrat.
Možda smo zato i rođeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.
A posle
da jedno drugome
malo lepog dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.
Nikada neću zbog tebe
ići da ločem rum,
ni da sročim za večnost
najbolju pesmu kraj čaše.
Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I nemoj da mi mašeš.
Ni ja neću da mašem.
Očiju tvojih da nije – Vasko Popa
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Što te nema – Aleksa Šantić
Кad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Кroz grudi mi želja l’jeće:
„Što te nema, što te nema?“
Кad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Кroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?“
Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?“
I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema“…
Naša tajna – Desanka Maksimović
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih,
kadgod bolelo.
Neći im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
Trag – Miloš Crnjanski
Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova…
