U Španiji postoji ostrvo na kom je ilegalno graditi nešto ružno - rezultat je jedno od vizuelno najlepših mesta u Evropi

Dizajnerska pravila ostrva Lanzarote nastala su kroz partnerstvo lokalnog umetnika Césara Manriquea i vlade, sa ciljem da se ostrvo razvija na način koji je istovremeno estetski promišljen i ekološki odgovoran. Naći ćete poneki veliki hotel, ali neki od njih su političare koji su odobrili gradnju mimo urbanističkih zakona koštali i zatvora.

Na prvi pogled Lanzarote deluje kao druga planeta - crna vulkanska zemlja, niske bele kuće, zeleni i plavi detalji na prozorima i horizont koji ne zaklanjaju soliteri. Ovde se vulkani ne vide negde u daljini već su stalno prisutni i deo su svakodnevnog pejzaža.

Vizionar César Manrique

Za taj utisak najzaslužniji je César Manrique, lokalni umetnik, arhitekta, ekolog i vizionar koji je šezdesetih godina shvatio da lepota ostrva može da se sačuva samo ako se razvoj kontroliše. Kada se vratio na Lanzarote nakon boravka u Njujorku, Manrique je započeo borbu protiv nekontrolisane gradnje, visokih hotela, agresivnog oglašavanja i arhitekture koja bi mogla da uništi identitet ostrva. Njegova ideja je bila da se Lanzarote razvija pametno, u skladu sa prirodom, klimom i lokalnom tradicijom.

Rezultat je jedno od vizuelno najprepoznatljivijih mesta u Evropi. Ovde gotovo da nema visokih zgrada. Svuda dominiraju niske građevine, najčešće bele. Upravo zato se sa mnogih delova ostrva i dalje vide vulkani, brda i dramatičan teren koji Lanzarote čini toliko posebnim.

Pravila ostrva Lanzarote

Jedno od najvažnijih pravila odnosi se na boju fasada. Tradicionalne kuće su bele, što nije samo estetska odluka. Bela boja reflektuje jako sunce i pomaže da unutrašnjost ostane prijatnija tokom toplih dana.

I detalji su strogo promišljeni. Prozori, vrata i drvenarija tradicionalno se farbaju u zelenu, plavu ili braon boju. Zelena se najčešće vezuje za unutrašnjost ostrva i poljoprivredu, plava za obalu i more, dok braon ostaje bliža prirodnim tonovima drveta i zemlje. Na taj način i najmanji elementi arhitekture učestvuju u širem vizuelnom jeziku ostrva.

Još jedno pravilo posebno izdvaja Lanzarote od mnogih turističkih destinacija - teren se ne ravna po svaku cenu. Gradnja mora da se prilagodi pejzažu. Kuće, putevi i javni prostori treba da prate prirodne konture terena, naročito tamo gde vulkanska zemlja, stene i lava stvaraju snažan vizuelni identitet. Priroda se ne modifikuje kako bi se napravio "lakši" građevinski prostor.

U izgradnji se, koliko god je moguće, koriste lokalni materijali - vulkanski kamen, drvo, kreč, prirodni tonovi i teksture koje već pripadaju ostrvu. Manriqueova filozofija bila je jednostavna, ali radikalna - arhitektura treba da naglasi pejzaž.

Zato na Lanzaroteu nema ni velikih reklamnih panoa koji se bore za pažnju pored puta. Bilbordi i agresivna signalizacija doživljavaju se kao vizuelno zagađenje, pa je ostrvo decenijama poznato po tome što čuva otvorene vidike.

Sličan princip važi i za infrastrukturu. Električni kablovi, telefonske instalacije i slični elementi, gde god je moguće, postavljaju se pod zemlju kako ne bi narušavali izgled ostrva. Nema šume stubova, antena i kablova koji presecaju nebo. Ono što je tehnički neophodno mora da bude što manje vidljivo.

Jameos del Agua

Jedna od najpoznatijih atrakcija je Jameos del Agua, kompleks smešten u vulkanskom tunelu nastalom erupcijom vulkana La Corona. Umesto da pećinu pretvori u klasičnu turističku atrakciju, Manrique je u nju uneo umetnost, svetlo, vodu, biljke i arhitekturu koja deluje gotovo neprimetno.

U tom prostoru nalazi se i čuveni beli bazen, jedan od najfotografisanijih na ostrvu. On nije zamišljen kao klasičan bazen za kupanje, već kao estetski element, gotovo nadrealna scena unutar vulkanskog ambijenta.

Rezervat biosfere

Naravno, ni ovo ostrvo nije potpuno izuzeto od pritiska investitora i masovnog turizma. Postoje hoteli, resorti i urbanizovanije zone, ali osnovni vizuelni identitet je i dalje isti - niska gradnja, bele fasade, kontrolisana paleta boja, odsustvo bilborda.

Lanzarote je 1993. godine proglašen UNESCO rezervatom biosfere, što dodatno potvrđuje koliko je važan balans između razvoja i očuvanja prostora.