Ukusi Balija, boje Maroka i ritam Beograda. Dobro došli u Ljubicu

Na Dorćolu, iza gvozdene kapije i pod visokom fasadom koja šapuće prošlost, otvorila se Ljubica – mesto u koje ne ulazite samo da biste jeli, već da biste ga osetili. Kao neki zaklon od gradske buke, ali i ulaz u drugi svet. U stvari, više svetova.

Kada su Sergej, Đorđije i Milutin prvi put zakoračili u kuću u Ulici kneginje Ljubice broj 21, nisu znali da su pronašli upravo ono što im je nedostajalo. „Nismo imali jasnu sliku pre nego što smo naišli na ovu kuću… Tek kad nam je ponuđena vila na Dorćolu – starinska, šarmantna, sa dušom – ideja se bukvalno rodila iz prostora“, rekli su za Zadovoljnu.

Prostor im je, zapravo, ispričao ceo koncept. Njegova arhitektura, patina zidova, visoki plafoni i senke koje se prelivaju kroz prozore diktirali su stil, ton i ritam buduće Ljubice.

Rezultat? Mesto koje je istovremeno Beograd, Bali i Maroko. Vlasnici navode: „Marrakesh i Bali su bile glavne inspiracije – iako su na različitim kontinentima, imaju neverovatno sličan vibe: boje, mirisi, teksture, ritam života.“

U tom miksu, Dorćol se ne gubi – naprotiv, postaje platno. Ispod kolonijalnih lampi i pored marokanskih pločica, osluškuje se gradski žamor. U enterijeru prepoznajete sobu u kojoj biste voleli da provedete jesen, proleće, možda i život. A u bašti… u bašti vreme ne teče. Tu postoji samo sada.

„Ljubica je definitivno žensko mesto – mekano, ali snažno. Puno boja, puno cveća, sa stavom. Ne boji se da bude primećena, zna šta hoće, i nosi to sa stilom.“ poručuju autori Ljubice. Taj opis ne važi samo za prostor, već i za atmosferu – tiha elegancija sa dovoljno karaktera da vas natera da se vratite.

Hrana? Početna tačka je ukus, ali je svaki tanjir razrađen kao priča. Pitali smo vlasnike o čemu su razmišljali dok su pravili meni:  „Iskreno – prvo o ukusu. Volimo da jedemo lepo, ali i zdravo, pa je to išlo ruku pod ruku.“ Tako i izgleda: tanjiri u nežnim bojama, voće koje izgleda kao da je ubrano tik pre serviranja, tost sa poširanim jajem koji puca pod viljuškom, kolači koji mirišu kao da su direktno sa Balija.

Na meniju je sve ono što u gradu obično moraš dugo da tražiš: doručak koji se služi ceo dan, Bao buns koji se tope u ustima, mango smoothie bowls, domaći humus, matcha koja ima smisla. Hrana kao iskustvo, ali bez pretencioznosti.

„Ljubica diše ceo dan – od 9 ujutru do ponoći“, kažu vlasnici. I zaista, prepodne je mirno, svetlo i tiho, uz dobru kafu i razgovore koji se ne vode na brzinu. A posle 18h – menja se svetlo, zvuk i energija. Vino teče, glasovi rastu, a muzika postaje pozadina nečega što se možda neće završiti samo večerom.

Poseban začin tek dolazi. Na spratu Ljubice biće otvoren bar. Ne bilo kakav, već Ljubavnica. „Verovatno bi nas Ljubica bacila u tamnicu zbog toga, ali… istorija pamti žene sa stavom.“kažu osnivači.

Inspiracija nije izmišljena. Kneginja Ljubica, žena kneza Miloša, poznata je po tome što nije ćutala kad su joj tako rekli. Vladala je iz senke, odlučivala, a kada je saznala da njen muž dovodi ljubavnice u dvor – reagovala. Legenda kaže da je jednu od njih, Petriju, lično uklonila. I tu se rađa dvostruki narativ: restoran kao omaž snazi žene, bar kao igra na ivici ironije i istorije.

U tom smislu, Ljubica danas – kao prostor – nastavlja tu nit. Tim koji stoji iza Ljubice kaže da ona kao i Kneginja ima "svoju dozu drskosti – u izgledu, konceptu, muzici, bojama" „Ima stav, i to se vidi i oseća čim uđeš.“

U vremenu u kom svi žurimo, ovo je mesto koje traži da usporiš. Ne da bi bio bolji, već da bi bio prisutniji. Da pogledaš tanjir, čuješ razgovor, osetiš detalje. A baš to je ono što je i kneginja Ljubica tražila – svoje mesto, svoj glas, svoju kontrolu. U vremenu kad žene nisu birale, ona jeste.

Zato ovaj prostor nosi više od lepog enterijera. On je mali poziv da se vratiš sebi. Ili, u najmanju ruku – da zastaneš na Dorćolu, i uđeš u kuću u kojoj se živi malo tiše. Ali nikako manje snažno.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram