Kad kažem da želim baštu, zamišljam ovih 10 slika

Kad kažem da želim baštu, ne mislim na savršeno dizajnirani prostor iz časopisa. Mislim na mesto gde ću naučiti da čekam. Da ne upravljam. Da posmatram. Mislim na komadić sveta koji raste jer sam ga dotakla, zalivala, pazila – ali ne kontrolisala.

U tom svetu ne postoje notifikacije. Postoje dani kad cvet ne otvori pupoljak jer je hladno, kad biljka umre jer sam je zaboravila zaliti, kad list požuti iz razloga koji nikad ne saznam. I sve to je u redu. U bašti se greške ne kažnjavaju. Samo se pretvaraju u đubrivo.

Biljke ne traže da budeš produktivan. Traže da budeš prisutan. Da ih pogledaš. Da ih čuješ. Da staneš.

Zato želim baštu.

Zato mi se u glavi nižu slike:

– kamenčići pod bosim stopalima dok ujutru iznosim zalivenu lavandu
– čaj od nane koji sama uberem
– zemlja pod noktima
– drveni sto u hladu masline
– pauza
– tihi razgovori
– ručak koji traje
– osećaj da si tamo gde treba da budeš

U svetu koji nas svakodnevno tera da budemo brzi, sposobni, dostupni i efikasni, bašta je jedino mesto koje ne pita “šta si postigla?”, već “da li si se danas pojavila?”.

Nega biljaka nije samo hobi. To je način da izađeš iz glave i vratiš se telu. Da umesto pitanja “šta dalje?” pitaš “šta sad?”. Da se naučiš nežnosti, strpljenju i prihvatanju onoga što ne možeš da ubrzaš.

Zato kad kažem da želim baštu – ne želim statusni simbol, ni trend, ni Pinterest kutak. Želim nešto što raste, a ne zahteva da budem savršena. Nešto što se ne kupuje gotovo, već se stvara iz dana u dan. Želim prostor u kome ću svakog jutra biti malo bliže sebi.

Možda je to samo fikus u ćošku terase. Možda je maslina u saksiji. Možda je ceo vrt. Nije važno. Bitno je ono što u meni postaje zeleno čim mu dam pažnju.

Bašta je moja verzija slobode. I ovako je zamišljam:

*

*

*

*

*

*

*

*

*

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram