Čudo arhitekture: Bajkovita vila nikla iz fabrike cementa

Godine 1973. arhitekta Rikardo Bofil je naišao na napuštenu fabriku cementa. Rešio je da taj industrijski kompleks sa više od 30 silosa, podzemnim prostorijama i ogromnim halama za mašine pretvori u sedište svoje firme „Taller de Arquitectura“.

Delimično ruinirana, napuštena fabrika je bila prepuna nadrealnih detalja – stepenica koje su se uzdizale ali nisu vodile nigde, moćnih konstrukcija od armiranog betona koje nisu ništa držale, delovima gvožđa koji su visili, ogromnim praznim prostorom koji je delovao magično. Proces transformacije je počeo rušenjem jednog dela kompleksa, ali tako da segmenti ostanu vidljivi i da se dobije utisak „vajanog“ betona.

Kada su različiti delovi prostora bili definisani, pošto je uklonjen sav cement, a zelenilo dobilo svoje mesto, počeo je proces prilagođavanja. Ostalo je osam silosa koji su postali kancelarije, a tu su i laboratorija, arhiva, biblioteka, soba za projekcije i ogroman prostor koji zovu „Katedrala“, u kom se odigravaju izložbe, koncerti i čitav niz malih svečanosti. Kompleks je uronjen u zelenu oazu ispunjenu eukaplitusima, palmama, maslinama, čempresima. „La Fabrica“ je dokaz da maštovit arhitekta može adaptirati svaki prostor i naći mu novu funkciju bez obzira koliko je ona različita od prvobitne. Danas sama kuća ima 500 metara kvadratnih, a kompleks 3.100 plus vrtove.

Zamolili smo glavnog arhitektu Rikarda Bofila da nam otkrije kako je izgledala fabrika kada je prvi put video i koliko im je trebalo vremena da je transformišu u kuću iz bajke.

„Bila je to napuštena fabrika cementa u starom industrijskom delu sela Sant Just Desvern, osam kilometara od centra Barselone. U njoj su bili silosi puni cementa okruženi drugim objektima različitih dimenzija i oblika. Trebalo nam je tri godine napornog rada da je obnovimo i transformišemo u ofise i kuću za život“, kaže Bofil.

On je bio inspirisan tradicionalnom katalonskom industrijskom arhitekturom s početka 20. veka i njegovo remek delo je ujedno omaž tom periodu. Najteže mu je bilo da izabere i uništi stare delove koji ga nisu zanimali u adaptaciji i da izbaci cement iz silosa.

Gledajući fotografije, nameće se pitanje kako je postignut takav sklad između biljaka koje kao da izranjaju iz betona.

„Na nekoliko zemljanih nasipa izlovanih od cementa, posadili smo mnogo drveća, a oko silosa biljke puzavice, koje kao zavese čine toplijim te delove“, kaže Bofil koji danas u Fabrici živi sa porodicom i gostima koji mu često dolaze.

Na kraju, pokušao je da nam dočara kakav je život u ovom izolovanom raju.

„Sada je jako lepo raditi i živeti u Fabrici. Atmosfera podseća na manastir – tišina, pesma ptica i čist vazduh su savršeni da se čovek koncentriše na posao“, zaključio je.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram