Nije tajna da je danas sve veće. Bilo da su u pitanju kuće, televizori ili automobili - u poređenju s decenijama unazad, stvari su postale predimenzionirane. To uključuje i porcije hrane i obime struka.
U 2024. godini, 43 odsto Amerikanaca je klasifikovano kao gojazno, u poređenju sa samo 13 odsto šezdesetih godina prošlog veka.
Stručnjaci krive povećan unos ultraprerađene hrane i obroka sa više kalorija, upozoravajući da gojaznost može dovesti do čitavog niza zdravstvenih problema, uključujući srčane bolesti, dijabetes, visok krvni pritisak, povišen holesterol, bolesti jetre, apneju u snu i određene vrste raka.
Sada je nutricionistkinja iz Kalifornije, Otom Bejts, iznela svoje mišljenje o uzrocima epidemije gojaznosti, navodeći četiri razloga zbog kojih su ljudi nekada bili mršaviji, iako su manje vežbali ili nisu imali pristup pametnim satovima i fitnes pratećim uređajima poput Apple Watcha i Fitbita.
Kaže da ju je na istraživanje ovog fenomena podstakao nedavni YouTube klip koji je postavio pitanje: „Zašto smo bili tako mršavi 1960-ih?“
Nutricionistkinja je rekla: „To je opravdano pitanje jer smo 60-ih imali stopu gojaznosti u Americi od oko 13 odsto. Da bismo to uporedili sa sadašnjicom – u 2025. stopa gojaznosti je skoro 43 odsto – i sve to je pomalo neverovatno, jer nisu ni 60-ih ljudi bili poznati po zdravim prehrambenim navikama. Pa zašto smo onda imali toliko niži procenat telesne masti tada?“
Iako je lako gledati na prošlost kroz ružičaste naočare, naučnici kažu da je nepobitna činjenica da smo nekada zaista bili mršaviji.
Prvi razlog: Pad konzumacije domaće, sveže hrane
Nekada su domaći, sveže pripremljeni obroci bili pravilo, a ne izuzetak.
Tradicionalno su sadržali: neku vrstu kvalitetnog proteina, voće, hleb, povrće i verovatno mleko.
Otom Bejts objašnjava da se isti ovaj hranljivi obrazac primenjivao i na školske užine dece, pa su i deca tada imala uravnoteženiju ishranu nego danas.
Na osnovu istraživanja o tome šta su ljudi jeli 1960-ih, Bejts navodi da su popularna jela uključivala: pečenu piletinu, mesne rolate, goveđi gulaš, biftek i krompir.
Brza hrana se gotovo i ne pominje, dok su današnje porcije ekstremno povećane – kalorične vrednosti popularnih burgera i pomfrita dostižu i 2.000 kalorija po obroku.
Prednosti domaće kuhinje
Bejts ističe da domaće pripremljeni obroci donose brojne benefite, uključujući:
manji unos šećera
više proteina
veći unos povrća
Jedna studija sa Univerziteta Džons Hopkins pokazala je da ljudi koji često kuvaju kod kuće unose manje ugljenih hidrata, šećera i masti u poređenju sa onima koji ređe kuvaju.
Drugi razlog: Eksplozija ultraprerađene hrane
Zatim, gospođa Bejts navodi da je još jedan razlog zašto je današnje društvo gojaznije nego ikada – eksplozija ultraprerađene hrane.
Ultraprerađena hrana (UPF) je termin koji obuhvata sve proizvode sa dugom listom sastojaka ili one koji sadrže veštačke aditive kao što su boje, zaslađivači i konzervansi koji produžavaju rok trajanja.
Gotova jela, sladoled i kečap su neki od najpopularnijih primera hrane koja spada pod UPF, danas gotovo sinonim za namirnice sa vrlo malo nutritivne vrednosti.
Ova kategorija se razlikuje od „obične“ prerađene hrane, koja se modifikuje kako bi duže trajala ili imala bolji ukus – poput sušenog mesa, sira ili svežeg hleba.
Objašnjavajući zašto je ultraprerađena hrana loša, Bejts kaže: „Ultraprerađivanje je sledeći nivo obrade koji zaista smanjuje osećaj sitosti – jedete, a ne osećate se siti, pa vam je potrebno još hrane. To su uglavnom proizvodi sa sastojcima koje ne prepoznajete, često sadrže dugačku listu sastojaka koje ne biste mogli jednostavno kupiti u prodavnici i pripremiti kod kuće.“
Neke studije su pokazale da nas ova hrana može naterati da jedemo i do 800 kalorija više dnevno, jer ne zadovoljava apetit.
Nutricionistkinja savetuje da se ovakvi proizvodi zamene zdravijim alternativama – umesto pakovanih grickalica sa dodatim sastojcima, uzimati voće, povrće, orašaste plodove i semenke.
Treći razlog: Ljudi su ranije bili „slučajno aktivniji“
Bejts navodi da su ljudi 1960-ih bili mnogo aktivniji, ali neplanski.
„Veliki deo radne snage tada je imao fizički zahtevnije poslove. Nisu ni praktikovali organizovane vežbe – jednostavno su se više kretali tokom dana. Moj tata je uvek govorio da ga je bilo sramota jer je njegov otac tada bio ‘zaluđen zdravljem’ i trčao, a drugovi su ga zadirkivali – jer je fizička aktivnost bila sastavni deo svakodnevnog posla. Tadašnji dani su podrazumevali kretanje, za razliku od današnjeg sedenja ispred računara i putovanja kolima.“
Bejts ističe da su ljudi postali više vezani za kuću i ekrane i fizička aktivnost se smanjila.
Za one koji rade za računarom, Bejts preporučuje da se nekoliko puta u toku dana ustaje i hoda.
Takođe preporučuje 3 do 4 dana fizičke aktivnosti nedeljno, kao što je trening snage.
Četvrti razlog: Nedostatak sna
Na kraju, Bejts ističe nedostatak sna kao još jedan važan faktor koji doprinosi epidemiji gojaznosti.
Danas prosečan Amerikanac spava oko 7 sati i 10 minuta. Međutim, šezdesetih godina prosečno trajanje sna je bilo oko 8,5 sati.
Komentarišući ovu promenu, Bejts kaže: „Manjak sna je snažno povezan sa gojaznošću i povećanjem telesne mase. Nedostatak sna povećava nivo hormona gladi, pa ćete sutradan imati mnogo jači apetit. Takođe povećava želju za slatkišima i većim porcijama hrane.“
Nutricionistkinja krivi tehnologiju za narušavanje kvaliteta sna, zbog mnoštva večernjih distrakcija kao što su laptopovi, televizori i telefoni.
„Moramo ponovo sebi da uvedemo vreme za spavanje, jer sada postoji previše iskušenja – da ostanemo budni uz Netfliks ili skrolujemo po telefonu. Moramo da postavimo granice za vreme kada idemo na spavanje“, zaključuje ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
