"Niko neće prestati da ide na jogu zato što je to rekla pravoslavna crkva, ali ja nikad ne bih rekla svojim učenicima da ne treba da idu u crkvu", kaže učiteljica joge Dragana Balić, koja je nedavno ponovo došla u situaciju da "brani" jogu od onih koji je svode na religiju. U razgovoru za portal Nova.rs, Dragana govori o svom viđenju odnosa joge i pravoslavlja, ali i nerazumevanju okoline s kojim se suočavala, sektama, duhovnicima i univerzalnim vrednostima.
Grčka pravoslavna crkva nedavno je objavila da je joga „apsolutno nespojiva“ s hrišćanstvom, te da joj nije mesto u životima njenih vernika. I još jednom započela diskusiju, koja u aktuelnom trenutku, kad je joga dovoljno popularna i rasprostranjena čak i u Srbiji, baš i nema realnu podlogu. Ipak, ponovo, s jedne strane su joga učitelji, s druge sveštenici, a u emisiji „Probudi se“ Dragana Balić suočila je svoje stavove i znanje na tu temu sa Zoranom Lukovićem, direktorom Centra za antropološke studije, bivšim inspektorom beogradske policije i članom Evropske federacije za borbu protiv sekti.
„Shvatila sam da to kako su neke institucije postavile sebe kao elitu, da se čak ni mi koji se bavimo jogom ne usuđujemo da njima postavimo neka pitanja, niti da kažemo: Izvinite, ali ja sam ovde ekspert za jogu. Oni ne postavljaju pitanja, oni daju sud – zato što su sveštenici ili stručnjaci za sekte. A pitanje je koliko su zaista istraživali jogu i šta zapravo znaju o tome. Dakle, bili vi sveštenik ili ekspert za sekte, vi mene treba da pitate šta je joga, a ne da mi kažete šta je joga i tražite da ja to potvrdim. U toj emisiji, moj sagovornik je sve vreme insistirao na tome da je joga deo hinduizma i da ja to treba da priznam. To je takvo nepoštovanje“, kaže Dragana u razgovoru za portal Nova.rs.
Primećuje da se danas u Srbiji, ipak, sve manje može čuti da neko misli da je joga sekta, jer to bi „zvučalo smešno s obzirom na rasprostranjenost joge. Na kraju naš najveći sportista Novak Đoković se bavi jogom, svojevremeno se jogom bavio i Nikola Tesla“. Ipak, nije joj jasno kako se desilo da u 21. veku i dalje treba da objašnjava nekome da joga nije religija.
Dragana Balić odrasla je u Negotinu, gde je „najstrašnije što može da ti se desi da upadneš u sektu“. Seća se kako se brat njenog prijatelja ubio i u oproštajnoj poruci tu odluku vezao za sektu. Odrasla je u pravoslavnoj porodici, u atmosferi gde nije mogla ni da čuje za jogu ili meditaciju.
„Živela sam u malom gradu i nisam imala prilike da čujem ništa o tome, ali me je uvek vukla misao o mogućnostima čoveka, šta je najveća moguća ispunjenost koju čovek može da dostigne u svom životu. Imala sam osećaj da ljudi to ne žive, da bi mogli mnogo više, mnogo lepše, sa više saosećanja, ljubavi, međusobnog poštovanja. Naše generacije su u mladim godinama prolazile ratove, to je prilično uzdrmalo moju veru u to da će me sistem izgraditi tako da živim svoje maksimalne potencijale. I generalno, pitala sam se šta to sa civilizacijom nije u redu. Kroz takva razmišljanja bila sam zainteresovana za psihologiju, filozofiju, ali tek po dolasku u Beograd su mi zapravo postale dostupne veštine kao što su joga i meditacija, i tu sam našla sve odgovore koje nisam mogla naći u našoj zapadnoj filozofiji, našoj zvaničnoj zapadnoj psihologiji i našoj crkvi. Moja porodica, kao i cela familija, svi su bili privrženi crkvi. Ja sam imala 21 godinu kad sam spoznala jogu, i od bliskih osoba dočekao me je sav taj paranoičan strah koji su nam izgradili u odnosu na sve što je drugačije“, priseća se.
Prijatelji su se distancirali, porodica je bila zabrinuta.
Pročitajte još:
„Uopšte nije bilo lepo ni lako, jer ja sam u to vreme bila osobe koja želi da razvije vrline, koja želi da bude iskrena, da bude od poverenja, od savesti, da voli i prašta…. I kao takva osoba vi shvatite da na vas gledaju kao na satanistu u najmanju ruku. Na svu sreću, moja majka je vrlo srčana osoba, i bez obzira na to što je odrastala u malom gradu koji neguje odrežene vrednosti i principe, stvari oseća srcem i vrlo brzo je osetila da ja radim pravu stvar. Ali u tom prvom momentu i ona se uplašila, zašto sam ja postala vegetarijanka, čime se ja to bavim… Jednostavno, neke zvanične institucije, to nije samo crkva, prave atmosferu da su oni jedini koji zastupaju istinu. I s takvim stavom uvuku strah u ljude, a taj strah je imaginaran što je jako loše i po meni je to vrsta satanizma – da o nešto što i ne znate šta je na taj način osudite i odbacite.“
Prepreke koje su je dočekale na njenom putu su je, kaže, dodatno učvrstile.
„Bila sam označena kao krivac jer je neko sa mnom počeo da se interesuje za jogu i bukvalno su ga izvlačili kao iz neke sekte. To su bili bliski ljudi i za mene je to bila velika bol, ali sam se prolazeći kroz to učvrstila unutar sebe. Ja sam se potpuno povukla i neki period bila sama sa sobom, što u tim godinama nije lako iskustvo, ali sam zahvalna za to. Nastavila sam dalje i imam jedan zdrav pristup, kako jogi, tako i našoj crkvi“, kaže Dragana.
Kakav je tvoj odnos prema pravoslavnoj crkvi?
„Imam ogromno poštovanje za pravoslavlje, jer je ono deo naše tradicije, i zato što sam ranije bila bliža celoj toj priči, pa znam i neku lepu sliku pravoslavlja. Mislim da kroz pravoslavlje čovek može da pronađe duhovni mir, svoj duhovni put i da postane dobar čovek. I, na sreću, imam prijatelje koji tako žive i koje jako poštujem. Ali zašto ja nisam religiozan tip? Moj stav je da svaka religija neminovno uđe u stav da je njeno učenje jedino ispravno, da su „oni onakvi, a samo mi smo na pravom putu“. A to je opasno jer nas neminovno dovodi u spremnost na sukob. To nije samo u pravoslavlju, naravno, ali danas o tome govorimo jer je aktuelno. Joga je, s druge strane, vrlo univerzalna i prihvata svaki put koji nas vodi do samospoznaje, na ispravno mesto. Treba da govorimo o stvarima koje nisu u redu. Istina mora da se govori. Ali ne smemo generalizovati, moramo da imamo znanje i da imamo međusobno poštovanje da bi mogao da postoji nekakav dijalog u kojem možemo da vidimo jesmo li mi saveznici u borbi da ljudi budu bolji, plemenitiji, srećni i zadovoljni, ili smo konkurencija… Ne znam na kom bi to nivou bilo – duhovnom ili materijalnom.“
Da krenemo od duhovnog… Kakve zapravo veze joga ima s religijom, ili preciznije, s hinduizmom?
„Niko zapravo i ne zna koliko je stara joga, ali je sigurno to da je nastala i pre hinduizma. Ali to kako je nastala nije ni važno, zato što se cela savremena joga formirala u jednu vrlo naučnu i praktičnu disciplinu koja daje metode za samorazvoj. Mi koji širimo jogu na Zapadu, trudimo se da prenosimo baš taj deo joge koji je njena suština. A njena suština je da je potpuno nereligijska. Niko u jogi ne kaže da bog postoji, bog uopšte nije polazište. Polazište sam ja. Moje fizičko telo – koje su njegove potrebe? Mi smo se potpuno udaljili od tela. Pa, onda, hajde da vidim moj um – koji su moji stavovi, da li je to zaista moje mišljenje ili sam ga negde pokupila… To su stvari koje nas samo mogu da stave na jedno ispravno mesto, kao zrelu osobu koja na pravi način koristi svoj razum i svoje srce. Takav čovek ako je vernik može samo postao bliži svojoj religiji. Istina je da su joga instruktori većinom verujući, ali dolaze do toga kroz lično iskustvo ili poverenje u neke duhovnike. I mi pratimo neke divne ljude, koji se u jogi zovu gurui, zato što su oni dostigli neke nivoe svesti, vrline kojima svi mi težimo i jednostavno slušamo šta oni imaju pametno da kažu, isto kao što bih slušala nekog pravoslavnog monaha koji je dostigao određene vrline i vrlo rado bih čula na koji je to uradio. Treba slušati takve pojedince i vreme je da se stvarno vide vrline. Niste vi a priori dobri zato što se zovete tako, a mi a priori loši jer se zovemo ovako ili kako sad dolazi moderno doba, da mi pričamo kako ste vi loši zato što ste zastareli, a mi smo dobri. Istina je na delima, a to je najteže.
Kakvim delima?
„Nije poenta biti deklarisani pravoslavni hrišćanin, nije dovoljno ići u crkvu i poštovati rituale, kao što nije dovoljno biti joga instruktor i osećati dobro taj imidž, već je potrebno ići dublje. Danas ljudi posle jednog časa joge misle da su instruktori. Jednom odu u crkvu i veliki su vernici. Ali to nije problem ni pravoslavlja ni joge i ne treba da govori o celoj filozofiji. Univerzalne ljudske, duhovne vrednosti moraju svima da nam budu reper da li smo mi na pravom putu. Da vidimo kakvi smo mi ljudi, šta smo mi postigli sa tom praksom, da li ta praksa pruža ljudima utehu koja im je potrebna u ovom vremenu, da li kroz nju nalaze mir i sreću. Taj dijalog mora na taj način da se vodi. A oni sve stavljaju u satanizam ili u nju ejdž, zato što nemaju znanje. To je isto kao kad bih ja sve sveštenike smatrala pedofiličarima, zato što postoje problemi na tu temu, ili nekakvim biznismenima, pošto se i to dosta provlači. To je ono što njihovi vernici govore i ljuti su zbog tih stvari.“
Pročitajte još:
S druge strane, uprkos predrasudama koje očigledno i danas postoje, joga je postala dosta popularna, čak i kao opcija u teretanama gde se svodi na fitnes…
„Da, ima onih koji će da prihvate da je joga sekta ili religija, ali da kažu da je vežbanje okej. To je nešto najgore što možete reći nekom ko se stvarno bavi jogom, zato što nema potrebe da bežimo od svega drugog, jer joga nije ni sekta ni religija. Nije strašno da se joga praktikuje samo kao fizička disciplina. To onda bude čas koji je nešto između pilatesa i istezanja, ali da se ne lažemo – to nije joga. Mogu da je zovu fitnes joga ili kako god, ljudi će svakako imati benefite jer su ti položaji dobri za naše telo i nema tu nečeg naročito lošeg. Ali kad se joga pravilno izvodi i kad je instruktor obučen i živi jogu, u vežbanju nas joga povezuje sa sobom, isceljuje na nekom dubljem nivou i menja. Šteta je svoditi jogu na fizičko vežbanje.“
Kako izgleda biti instruktor joge u Srbiji? Sa čime se još suočavate?
„Baviti se jogom u Srbiji je donedavno značilo i stalno objašnjavanje šta je joga, u poslednje vreme mnogo manje. Joga jeste registrovana i u Ministarstvu zdravlja i u Ministarstvu sporta, tako da je to velika stvar. Ali tu i dalje postoje određeni problemi, jer ako hoćete da se vežete za Ministarstvo zdravlja i budete prijavljeni, morate da budete lekar. A ako hoćete da se vežete za Ministarstvo sporta, to je radio joga savez koji priznaje samo svoje polaznike, što je meni za jogu apsolutno nedopustivo. Ja imam ambiciju da pokušam da iznesem nešto što bi pomoglo da se te stvari srede, boriću se u tom pravcu. Ceo svet je u nekom čudnom procesu, ali mislim da je kod nas dodatno specifična situacija, tako da je bavljenje jogom u Srbiji za mene danas ipak pre svega blagoslov što poznajem veštinu kojom mogu da pomognem ljudima.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
