U vreme kada smo svakodnevno zatrpani negativnim i tragičnim vestima, iz Venecije je stigla jedna lepa: Posetioci prestižnog portala o arhitekturi ArchDaily rangirali su izložbu u paviljonu Srbije kao prvu u 5 najistaknutijih na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture. Reč je o velikom priznanju globalno možda najznačajnijeg portala za arhitekturu.
Srpski paviljon na Bijenalu arhitekture u Veneciji ove godine predstavlja rad interdisciplinarnog tima autora – „Rasplitanje: Novi prostori“ (Unraveling: New Spaces) koji se odnosi na stvaranje novih prostora i prikazuje transformacije koje spajaju veštinu.
Autorski tim koji je osmislio Srpski paviljon su arhitekte Davor Ereš, Jelena Mitrović, Igor Pantić, Dušan Međedović; tekstilni dizajn Sonja Krstić i Ivana Najdanović; kinetika i napajanje energijom Petar Laušević.
Oni u razgovoru za „Novu“ objašnjavaju kako je rad nastao i koliko im priznanje ArchDaily znači.
„Reakcije posetilaca, stručne javnosti i predstavnika medija u prvim danima otvaranja Bijenala prema izložbi i temama projekta bile su sjajne. Posetioci su ukazali veliku zainteresovanost za namere izložbe koja je iz dugotrajnog procesa konceptualizacije i kreiranja forme dobila svoj početni oblik u Veneciji. Mediji su prepoznali posebnosti našeg pristupa ovogodišnjoj temi Bijenala, izdvajajući izložbu kao jednu od najzanimljivinih, uključujući prestižne i relevantne časopise i portale poput ArtReview-a, Wallpaper-a, Dezeen-a, austrijskog Der Standarda, ciriškog NZZ-a, kao i švajcarske nacionalne televizije SRF. Pored toga, kustoskinja nemačkog paviljona navela je naš paviljon kao svoj favorit u intervjuu za prestižni Arhitecture Today. Jedno od bitnijih priznanja za našu izložbu stiglo je putem rangiranja pratilaca globalno možda najznačajnijeg portala za arhitekturu ArchDaily-ja čiji su čitaoci rangirali izložbu kao prvu u 5 najistaknutijih nastupa na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture“, kažu autori.
O kakvom je rasplitanju reč u izložbenoj postavci koja predstavlja Srbiju? Kakva je veza između pletenja i arhitekutre u ovom radu?
Iskustva preuzeta iz prirode
Autori objašnjavaju da je rasplitanje u kontekstu ove izložbene postavke proces koji se direktno odvija pred očima posetilaca. Taj proces čini vidljivim i opipljivim njena ključna svojstva: materijalnost, pokretljivost, energiju i mogućnost nove, tranformabilne i regenerativne prostorne forme.
„Izložbena struktura osmišljena je kao forma u stalnom preobražaju – pokretljiva, kinetička, efemerna i cirkularna, bliska prirodnoj inteligenciji koja može da misli gradivno iz logike primarne materijalnosti, tako da gradi, razgrađuje i iznova stvara u ciklusima. Na zidove Paviljona pozicionirano je 125 motoričkih kalema u koje se materijalnost forme namotavanjem vraća u svoj primarni oblik – vuneno predivo. Veza između pletenja i arhitekture simbolizuje povratak neposrednoj lokalizaciji i rukotvornom delanju. Istovremeno pokazuje kako se ova iskustva, preuzeta od prirode, kojima je kolektivna inteligencija generacijskim prenošenjem i usavršavanjem, dala tehnički i oblikovni integritet i veštinu stvaralaštva, mogu metodološki primeniti u etičkom duhu arhitekture koja otvara nove prostore i nove mogućnosti za njihovo naseljavanje“, objašnjavaju autori.
Dok planetom divljaju ratovi, a u Srbiji traje borba za elementarna ljudska prava i goli život, postavlja se logično pitanje: Može li arhitektura promeniti svet?
„Rasplitanje ukazuje na višeslojni i kompleksni proces kreiranja prostornih formi kao nužnosti da se kolektivno, interdisciplinarno i solidarno postavimo prema krizama naših društava, postavljajući tako pre svega ključnu propoziciju neophodnosti korenitih promena našeg sveta“, poručuje grupa autora.
Projekat je ostvaren kroz kooperaciju između Beograda, Bangkoka, Pariza i Venecije, zastupajući kolektivitet kao interdisciplinarnu saradnju između arhitekata, modnih dizajnerki, programera i inženjera.
Organski karakter instalacije
Jedna od tema instalacije „Rasplitanje“ je odnos materijalnosti i energije. Zašto je baš ova tema bila u fokusu?
„Jedna od ideja izložbe je da se istakne uslovljenost materijalnosti energijom. U arhitekturi, dizajnu ali i u drugim stvaralačkim oblastima energija potrebna za gradivne elemente se često apstrahuje i svodi na podrazumevajuću kategoriju. Hteli smo da vidljivo istaknemo u paviljonu kako se energija stvara, prenosi i aktivira za pravljenje forme. Istakli smo solarne panele, vidljivo postavili naponske kablove i trasirali put do motora koji se pokreću solarnom energijom da bi rasparavali vunenu strukturu. Autonomno, lokalizovano generisanje energije za rasplitanje i preobražaj forme ostvaruje se posredstvom solarnih panela, ukazujući tako na horizont mogućnosti nove arhitekture ali i drugih stvaralačkih i gradivnih sfera.
Organski karakter instalacije upućuje na postupak istovremenosti procesa komponovanja i dekomponovanja strukture. Ovi procesi postavljaju u prvi plan energiju, materijalnost, preobražaj i kapacitet za kontinuiranu rekonfiguraciju, sa idejom da se pokrene proces mišljenja o perspektivama svesti o strukturi, formi, prostoru, kolektivitetu i nihovom uticaju na naša društva i zajednice“.
„Beogradska šaka“
Rad se osvrće i na primenu veštačke inteligencije u arhitekturi, i to kroz primer „Beogradske šake“ iz 1963, prve robotske bioničke šake na svetu, o čemu ni naša javnost ne zna dovoljno.
Pionirski rad na izradi veštačkog organa sa čulom dodira (protetička robotska šaka) započet je šezdesetih godina 20. veka u Beogradu. Profesori Rajko Tomović, Miodrag Rakić i tim naučnika, inženjera i saradnika, 1963. godine, konstruisali su preteču svih ortoza – Beogradsku šaku. To je bila prva aktivna veštačka šaka nalik šaci čoveka, sa četiri prsta i palcem, u veličini ljudske ruke. Na vrhovima prstiju integrisani su senzori pritiska. Mogla je da izvede dve osnovne radnje: stiskanje u pesnicu i skupljanje sa ispruženim prstima.
„Jednu od ključnih pozicija u projektu zauzima Boško Čolak-Antić koji je bio velika podrška tokom osmišljavanja projekta. Boško je učestvovao u konstruisanju Beogradske šake i njegovi uvidi i neposredno iskustvo uneli su puno razumevanje za ovaj globalno prepoznat tehnološki iskorak u polju robotike iz 1963“, kažu autori.
Ono što rad želi da istakne da je prva bionička šaka, Beogradska šaka, prvobitno mišljena kao proteska ekstenzija. Ona predstavlja iskaz kako tehnologija može biti solidarna i empatična. Nama je bitno da istaknemo ruku kao centralni motiv izložbe – ruku kao produženi organ mozga i alat invencije. Ljudska šaka je u radu istaknuta kao ona koja saznaje, uči, eksperimentiše, stvara, kreira ali prvenstveno kroz empatične, saosećajne, čulne i taktilne senzacije, kroz koje dolazi do složenih značenjskih i fukcionalnih konstrukcija, najzad i do mašina i veštačke inteligencije.
Priznanje Vladanu Joleru
Priznanje srpskom paviljonu nije jedino ove godine u Veneciji. Naime, profesor iz Novog Sada Vladan Joler osvojio je Srebrnog lava ove godine, a nagradu je posvetio pobunjenim studentima u Srbiji.
„Jako smo ponosni na nastup Vladana Jolera i Kejt Kroford na Bijenalu. To je rad koji se zaista izdvaja svojim dubokim razumevanjem prirode naseg drustva, kao i ulozi u tehnološkom napretku i pozicijama moći. Rad pokazuje međuzavisnost između tehnologije i moći sa ciljem da nas odvoji od svakodnevnih, vidljivih i nevidljivih sistema kontrole, i oslobodi da stvari sagledavamo drugačije. Ovo razumevanje je zaista suštinko za naše vreme. Priznanje je došlo u prave ruke i pravi čas uz govor posvećen kolegama i studentima koji poslednjih šest meseci, uprkos sve većim pritiscima, herojski istrajavaju u borbi za solidarno i empatično društvo“, poručuju autori.
Naslov ovog teksta delimično je nastao upotrebom ChatGPT-a.
