Na reci između Pančeva i Beograda nalazi se Bela stena, ostrvo koje se, uprkos protoku vremena, opire logici promene. Njene drvene kuće, nastale tokom šezdesetih godina kao vikend utočišta radničke klase socijalističke Jugoslavije, danas su svedoci jedne drugačije percepcije zajedništva, prostora i trajanja. U vremenu u kojem je sve podređeno brzini i funkcionalnosti, Bela stena je ostala verna jednostavnosti, tišini i prirodi.
Upravo u toj suprotnosti između sadašnjeg trenutka i sporog ritma ostrva, između društvenog sećanja i lične nostalgije, nalazi se novo fotografsko istraživanje Staše Bukumirović, umetnice i snimateljke čiji rad prepoznajemo po izuzetnom osećaju za svetlo, prostor i vreme. Njena izložba „Mogućnost ostrva“, koja će biti otvorena 10. oktobra u 19 sati u galeriji američkog kutka u Novom Sadu, ne bavi se nostalgijom, već kontinuitetom, onim što opstaje i što ne podleže brisanju.
Fotografije ne prikazuju ljude, već arhitekturu koju su gradili – male drvene konstrukcije, prepletene između prisustva i odsustva, između privatnog i kolektivnog. U njima, Bela stena nije tek geografski pojam, već misaoni prostor, metafora jedne moguće zajednice.
Bukumirović tako nastavlja liniju rada u kojoj se poetsko i dokumentarno prepliću, ne kao sentimentalna potraga za izgubljenim vremenom, već kao suptilno razmišljanje o trajanju, sećanju i granicama između ličnog i zajedničkog.
Ovim povodom, razgovarali smo sa Stašom o izložbi, nostalgiji i njenom radu.
Rođeni ste u Pančevu, a Bela stena je deo vašeg neposrednog geografskog i emotivnog pejzaža. Kada ste prvi put otkrili to ostrvo i kakve lične uspomene vas vezuju za njega?
– Bela stena je deo mog života od najranijeg detinjstva, i iako sam po snimcima uspomena zapravo ranije bila na moru sa mamom i bakom, upravo su slike ostrva prve koje su mi se urezale u sećanje te vrste. One su otelotvorenje pojma leta i osećaja bezbrižnosti, a to je ujedno i prvi pejzaž koji sam doživela kao svoj i naš. Samim tim za mene predstavlja jedan od prvih prostora emotivne vezanosti.
Dolazite iz sveta filma i snimateljskog rada. Kako se vaša filmska estetika i iskustvo prenose u fotografski izraz ove izložbe?
– Zapravo je obrnuto, fotografija je bila moj prvi medij. Ona je oblikovala moj način posmatranja i u velikoj meri odredila kako danas radim na filmu. Kroz fotografiju sam naučila da se oslanjam na atmosferu, svetlo, odnose prostora i ljudi, i to iskustvo prenosim u filmski rad.
U tekstu o izložbi piše da ove fotografije ne prikazuju ljude, već kuće koje su gradili. Zašto ste odlučili da izostavite ljudsko prisustvo i da upravo kroz arhitekturu ispričate priču o zajednici?
– Izostavljanjem ljudskog prisustva želela sam da naglasim arhitekturu i pejzaž kao neposredne svedoke jednog društvenog nasleđa, kako bih zadržala fokus na zajedničkom, a ne na pojedinačnom iskustvu. Smatram da ovakvi prizori kroz kontekst govore vrlo jasno i univerzalno o nasleđu i ideji kolektivnog.
Otkrijte nam kako je „iza kamere“ izgledalo iskustvo snimanja ovog serijala fotografija, na kakve ste situacije nailazili?
– Sam proces snimanja bio je tih i nenametljiv, vođen mojim povremeno-redovnim boravcima na Beloj steni u poslednje četiri godine. Šetala sam ostrvom sama ili sa prijateljima, posmatrala pejzaž i beležila ga, mapirajući svest o njegovom značenju.
Za lokalne ljude one su deo svakodnevice, gotovo neprimetne, i zato ih je ponekad iznenađivalo moje interesovanje. U početku sam se uglavnom držala na distanci, ali sam vremenom, osećajući odsustvo ljudi i granica (većina kuća nije fizički ograđena), počela da prilazim bliže i ulazim u dvorišta.
Bela stena je nastajala u optimističnim vremenima socijalističke Jugoslavije, a opstaje i danas kao neka vrsta mikrokosmosa solidarnosti. Kako se to manifestuje?
– Na Beloj steni se ta solidarnost prepoznaje u samoj ideji prostora: u zajedničkom nasleđu koje je zamišljeno po meri čoveka, u jednostavnosti života koja je dostupna. Prisutna je u osećaju neograđenog zajedništva, koje može da postoji naspram i u jedinstvu i sa individualnom odlukom osame, koja je takođe specifična za ostrvo.
Šta za vas znači „mogućnost ostrva“?
– „Mogućnost ostrva“ je slutnja postojanja drugačijeg sveta, drugog sklopa načina i osećaja. To je samostalni ekosistem – emotivni, socijalni, prirodni i infrastrukturni. Oduvek sam osećala da je svako ostrvo svojevrsno utočište i beg, istovremeno neraskidivo povezano sa svetom, a ipak od njega odvojeno, oblikovano sopstvenim pravilima i uslovima. Postoji poput paralelnog univerzuma.
Ovo je vaša treća samostalna izložba. Kako se „Mogućnost ostrva“ uklapa u kontinuitet vašeg umetničkog rada i tematskih preokupacija?
– Poetsko oblikovanje prostora je oduvek bilo u središtu mog rada. U ranijim serijama, taj prostor je gotovo uvek bio protumačen kroz prisustvo tela, koje bi ponekad bilo tiho i suptilno, a nekad dosta naglašenije. Ovo je moja prva serija fotografija koja je u potpunosti lišena direktnog ljudskog prisustva, a istovremeno ispunjena njegovim tragovima i značenjem. U tom smislu, ova serija je prirodan nastavak mog dosadašnjeg rada, ali i svojevrsni zaokret.
Kao umetnica koja istovremeno deluje i u filmu i u galerijskom prostoru – šta vam fotografija daje što kamera u pokretu ne može?
– Mogućnost mirne, zaustavljene tačke, preokreta, trenutka u kojem se ceo jedan svet zadržava u tišini. Fotografija dopušta pauzu, prostor u kojem se otkriva nešto krhko i suštinsko.
Šta vam je najvažnije da publika ponese sa sobom posle susreta sa ovom izložbom?
– Nadam se da će svako u sebi moći da prizove sećanja na sopstvene prostore značaja, pa i one koji možda danas postoje samo u našoj ličnoj i kolektivnoj memoriji, kao tihu studiju osećaja doma i pripadnosti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
