Kada novinarka Miljana Nešković odluči da renovira stan koji je nasledila od bake i deke, to nije samo još jedan građevinski poduhvat — to je lična, emotivna i kreativna misija.
Prostor u kojem je nekada slušala dekine priče, prvi put čula za Gogolja, ručavala sa porodicom i učila da kuca na pisaćoj mašini, pretvorila je u dom koji kombinuje sećanja i savremeni senzibilitet. U razgovoru za Zadovoljna.rs, Miljana nas vodi kroz proces renoviranja koji je bio sve osim jednostavan, ali i sve osim običan — jer ovde, iza svakog detalja, stoji osećaj, priča i smisao.
Šta te je motivisalo da renoviraš stan i koliko je ceo proces trajao?
To je stan u kom su ranije živeli moji baka i deka, tu sam dolazila na porodične ručkove, slušala dekine priče, tu sam mislim prvi put čula za Dostojevskog, za Gogolja, za ko zna koga sve… Baka je želela da to bude moje. Iako je možda delovalo lakše i logičnije da stan prodam i kupim novi, nije mi se dalo. Imala sam želju da ga sredim, da ga učinim novim, ali i da zadržim duh tog prostora za koji me vežu toliki radnosni trenuci. To je bila dobra odluka iz mnogo razloga.
Koliko je stan star, koji su bili najveći izazovi pri renoviranju i kako si ih rešavala?
Stan je star tridesetak godina. Gradnja je dobra i zgrada je kvalitetna što je dosta olakšalo proces. Sve je bilo izazov. To renoviranje je možda i najneverovatniji zadatak koji sam nekad postavila sebi. I dan danas ne verujem kako sam uspela da to izvedem u roku i u budžetu koji je bio upola manji nego što sam prvobitno procenila da bi bilo potrebno.
Da li si sve osmišljavala sama ili si imala pomoć arhitekte/dizajnera enterijera?
Sve sam osmišljavala sama. Radnike sam birala sama, tu sam se vodila osećajem za ljude i životnim iskustvom, jer o renoviranju pojma nisam imala. Sve radove sam nadgledala sama.
Koliki je bio budžet za renoviranje i na čemu si štedela, a gde nisi želela da praviš kompromise?
Štedela sam na razlikama u ceni za isti kvalitet. Za početak odabrala sam poštene i dobre majstore, to je već ušteda ne samo na tim radovima nego i posle na eventualnim prepravkama. Što se tiče kupovine svega, bilo da su pločice, sanitarije, garnišne, pa kasnije draperi ili nameštaj, nijednu odluku nisam donela olako i za svaki komad sam imala istraživanje i znala sve cene svuda.
Razlika u cenama za istu stvar od radnje do radnje je velika. Takođe, renoviranje podrazumeva baratanje većim novcem nego obično (bar za mene) i strašno se mnogo odluka donosi, ova slavina, ovaj sifon, one utičnice, ti prekidači, one tamo lajsne… Tu je baš važno voditi računa o ceni svake stvari, jer kad kupuješ samo jedan lavabo, na primer, možda nije važno da li košta par hiljada više ili manje, trajaće dugo. Ali kad kupuješ gomilu stvari, dovoljno je da za pet odsto pretplatiš svaki komad, to kad se skupi bude ozbiljna suma.
Koji saveti bi ti najviše značili da si ih znala pre nego što si krenula u renoviranje?
Možda je to novinarka u meni, ali ja sam sve baš ozbiljno istražila pre početka. Svaki posao za koji treba da unajmim majstora, njihovu dinamiku koju mogu da očekujem, kako sve fukcionište… Baš sam uradila domaći i u tom smislu nije bilo iznenađenja. To bi možda bio moj savet nekome ko kreće sam u renoviranje – uradi domaći, na tome se ozbiljno uštedi i postavi prioritete. Ako postoji rok za renoviranje, važno je da uradimo kupatila, kuhinju, podove, prozore, zidove i vrata. O ukrasnim jastucima mogu da razmišljam i kad se naspavam, na primer.
Kako bi opisala stil koji si postigla u stanu — i kako si došla do te estetike?
Što se stila tiče, prvo sam slušala prostor, pa sebe. To je stan sa starim industrijskim radijatorima, terasa je od crvene cigle, ima taj industrijski momenat, ali ima i veliki salon i hrastov parket u ribljoj kosti koji mi se baš dopadao. Već sam prostor je eklektičan, tako da sam znala da ću imati spoj stilova, nisam išla protiv zgrade, protiv okruženja i samog stana. Raspored i strukturu sam osmišljavala tako što sam pravila mape kretanja. Kad ustajem na koju stranu ustajem, gde mi je prozor, kuda idem, kuda idem kad doručkujem, gde doručkujem, kad dođem u kuću šta prvo radim, gde mi sedaju ljudi kad dođu, kako izgledaju druženja u kući… Tako sam osmislila strukturu koja mi je ugodna i kroz koju energija stana slobodno teče. Ostalo je bilo šminka i uživanje.
Kombinovala si retro komade iz SFRJ, Pariza i porodične predmete — kako si ih uklopila tako da sve deluje skladno?
Zadržala sam dve bakine komode, neke njene lampe i retro posuđe koje obožavam. Dopada mi se toplina koju ti detalji unose, a i kako se kombinuju sa modernim oblicima, sa industrijskim klub stolom, a i trpezarijskim stolom koji sam osmislila da i sam bude spoj gvožđa i oblih, pomalo salonskih ivica. Tu je i pisaća mašina mog deke na kojoj sam naučila da kucam, kao i deo knjiga iz njegove biblioteke…
Stan je planiran da bude ispunjeniji bojama, još vedriji i biće. Tokom renoviranja sam znala da već i bez tih igara donosim previse odluka na dnevnom nivou. Nisam samo renovirala stan, kupovala sam i kompletan nameštaj, jer sam pre živela u stanu koji sam iznajmljivala. Zato sam uradila verziju stana koja ima boje, ali je u osnovi suptilnija. Ostavila sam sebi vremena da malo u njemu živim pa da ga osvežim s uživanjem nekim vedrijim tepisima, jastucima, vazama i sličnim detaljima.
*
*
Koji ti je omiljeni komad nameštaja ili dekoracije i zašto?
Omiljena dekoracijam mi je slika koju sam naslikala kada sam se uselila, to je veliko platno apstrakcija koje je iznad radnog stola. Nju sam naslikala preko jedne stare slike koja me je nervirala, imala sam osećaj kao da sam oslobodila to platno jedne pošasti. Omiljeni komad nameštaja mi je trpezarijski sto. Njega sam uradila, sa stolarom koji je zaista umetnik i baš je razumeo moju zamisao iako je u trpezariji bila stara kada sa džakom šuta u trenutku kad smo ga crtali i zamišljali.
Kako si odlučila koje boje, materijale i teksture da koristiš u prostoru?
Boje sam birala prema garderobi. Uzela sam bluze i odevne predmete u kojima se osećam dobro i tako sam birala osnovne nijanse peska, kojih ima dosta, ali i ostale boje. Nosila sam i paletu u tašni jedno dva meseca kao majstor, ali presudne su na kraju bile boje koje me raduju ili umiruju.
Mi smo generacija koja ima kao neki defekt kad su boje za stan u pitanju. Postoji i termin “milenijalska siva”, koji aludira na to da živimo u sivim stanovima. Ili bež. U poslednje vreme je baš mnogo toga bež. Nisu nam samo stanovi sivi, većina radnih mesta ima siv nameštaj, automobili uglavnom imaju siv enterijer… Nije uvek tako bilo. Verujem da poplava sive i bež, čak i kad je ne znam kako sve lepo i luksuzno, može posle nekog vremena da ubija u pojam. To sam htela da izbegnem i tako su se nametnule, plava, narandžasta, smaragdna…
Opet kažem, sigurna sam da će ovde biti mnogo više boja kako vreme prolazi.
*
Koliko su ti lične uspomene (poput pisaće mašine, slika, bakinog posuđa) bile važne u stvaranju tog „domaćeg“ osećaja?
Iskreno mislim da dom treba da bude dom, ispunjen emocijama i ličnim pričama. Viđala sam prelepe stanove bez polica za knjige, sa slikama koje su baš ciljano rađene po projektu uz nameštaj… Sve je to prelepo kao neki prelepi hotelski lobi. Razumem ljude kojima se to dopada, ali meni to ne prija.
Zato mi te lične uspomene mnogo znače. Sačuvala sam emociju tog stana, a učinila sam ga modernim. Za mene je to možda najveća vrednost ovog poduhvata.
Na zidovima su tvoje slike — šta te inspiriše i kako si odlučila koje radove da izložiš?
Kauč je pun slika koje nisu izložene, ima onu fioku dole koja je zgodna za slike. Mislim da su mi slike neka vrsta dnevnika emocija. Za svaku sliku znam koje emocije nosi, neke su prelepe, neke su teške i bolne poput žalosti, jedna je inspirisana zabranom abortusa u Poljskoj i osećajem nemoći… Volim da mi knjige budu u vidokrugu i slike, to su mi kao neki prozori u različita raspoloženja, ideje. Birala sam ih tako.
Da li si prilagođavala enterijer slikama ili obrnuto — slike ambijentu?
Mislim da je i jedno i drugo tačno. Inspiriše me prostor u kom slikam, ali i pozicija slike zavisi od raznih faktora, kao što je na primer format. Ipak, kad volim sliku naći ću joj mesto pa makar je na luster okačila i, obrnuto, kad me nervira, a slika baš ume da me nervira, neće mi visiti pred očima makar se uklapala ne znam koliko.
Koliko ti je bilo važno da prostor odražava tvoju ličnost i porodičnu priču? Kad bi ovaj stan mogao da govori, šta bi nam rekao o tebi?
“Ona spava u neobično vreme, budna je u neobično vreme, čisti kuću, piše, slika i kuva u neobično vreme, ali ona nije nešto neobična”.
Koji je tvoj najpraktičniji savet za nekog ko želi da renovira stari stan, a ne zna odakle da krene?
Izbacite sve napolje, obrišite prašinu, uzmite dušek i lezite na pod. Skapirajte prostor pre nego što krenete da ga menjate.
Šta savetuješ kada je reč o kombinovanju savremenog dizajna sa starinskim i ličnim predmetima?
Važno je da je vama lepo. Ako vam dosadi, promenićete. Sve gluposti koje te nerviraju dok je sve sveže, posle godinu dana garant nećeš primećivati.
Imaš li preporuke za mesta ili sajtove gde se mogu pronaći zanimljivi retro komadi?
Nemam, ali imam preporuku za igricu koja je mene verovatno dosta spremila za ovaj poduhvat. Godinama sam igrala Design Home na telefonu. To mi je otkrila Jovana Gligorijević pre jedno sedam godina. Opuštajuća je i vrlo korisna, jer stavlja pred igrače zadatke na polju uređenja prostora u različitim stilovima i bojama, pa se lakše prepozna svoj stil. Tu igru baš volim. U jednom trenutku sam bila u top deset na svetu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
