Nema notifikacija. Nema rasporeda. Samo miris borova, sunce koje se lomi o jezersku površinu i jedna stara italijanska vila u kojoj se dan rasteže kao lenji osmeh.
Kad kažem da bih „negde na leto“, često mislim baš ovako: jutro na terasi s pogledom na Komo, bela posteljina koja još miriše na sunce, voda u čaši koja nije hladna, ali je savršena.
Maštam o vilama koje imaju vrata dovoljno stara da škripom kažu “dobro jutro”, kapke koji se zatvaraju lenjo, po osećaju, i stepenice koje vode pravo u jezero.
O kuhinjama koje nisu savršene, ali u kojima paradajz ima ukus kao iz filma.
U jednoj vili bih možda konačno pročitala tu knjigu. U drugoj, provela dan u kupaćem, pa stavila lanenu košulju i otišla u selo po trešnje.
U trećoj bih samo ležala – dok se dan i telo polako upoznaju.
Te vile nisu nužno luksuzne, ali su bogate: hladom, tišinom, pucketanjem poda i vetrom koji dolazi s vode.
U njima je leto drugačije. Mekše. Usporenije. Bez potrebe da se bilo šta dešava, osim možda još jedne kafe ili još jednog zaronjenog pogleda.
Zato volim da maštam o njima.
Jer tamo negde – pored lavande, masline, jezera i malih ručno rađenih pločica – ja sam mirnija, sporija, smešnija.
Možda čak i ona verzija Italijanke iz snova: bosa, zaljubljena, bez žurbe.
I možda ovog leta neću baš u jednu od tih vila, ali neka stoje tu – kao mapa mojih neizgovorenih želja, neka mi pokazuju smer ka letu koje traje duže od sezone.
*
*
*
*
*
*
*
*
*
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
