Moj muž je prethodnih godinu dana brinuo o našem detetu, preuzeo najveći deo brige oko kuće - dok sam ja vraćala svom poslu. Evo kako je to izgledalo.
Moj muž je jedan od 300. Toliko očeva godišnje u Srbiji preuzme brigu o novorođenom detetu.
I pre nego što sam ostala trudna, muž i ja smo se dogovorili oko toga da će on biti taj koji će ići na „porodiljsko” odnosno koji će preuzeti brigu o detetu nakon bebinog trećeg meseca. Pred sam kraj trudnoće saznala sam da kao preduzetnica nemam pravo na to, pa sam se, pored svoje preduzetničke radnje i dodatno zaposlila, jer je to za našu porodicu bilo jedino rešenje kako ne bismo ostali na jednoj plati (njegovoj) od koje treba da održavamo, sada već, tročlanu porodicu.
Pisala sam i o tome da je na mene pozitivno uticao povratak na posao iako bih volela da nisam morala da se vratim poslu, da se iznova zaljubljujem u svog muža dok ga gledam kao oca naše ćerke, ali je istina i da je ova promena uloga u našem životu bila jako komplikovana – kako papirološki, tako i u dinamici naših odnosa.
Podela uloga
Sa preuzimanjem brige o detetu ide i briga o hrani, dakle i o dnevnoj kupovini, o održavanju kuće. Moj muž je, izborom da ode na porodiljsko, preuzeo sve one poslove koje u najvećem broju porodica rade žene. Posao za koji nisu plaćene, ali koji tako „prirodno” dolazi ženama iz generacije u generaciju da se retko preispituje a još ređe ceni.
Iako moj muž ni ranije nije bio pošteđen kućnih poslova i delili smo ih donekle ravnopravno – ja sam ipak bila ta koja zna koliko je ostalo šampona i deterdženta za veš, kada koji mogu da nađem na popustu i brinula o tome da nikada ne ostanemo bez jednog ili drugog. Osmišljavala druženja kod nas, kupovala poklone za Novu godinu, mojoj, njegovoj porodici… Tada bih govorila kako je nepravedno to što su žene ipak menadžerke kuće ali sam ja sama preuzimala tu ulogu, koju danas u potpunosti obavlja moj muž.
Nedavno sam saznala da se to zove emocionalni rad u kući i da ume da bude jednako iscrpljujuće i da je to gotovo uvek ženski posao. Zbog tog nasleđa kog ne mogu da se otresem, ja sada – nakon što završim svoj posao, preuzimam stvari po kući, čak i onda kada sam jako umorna i potreban mi je odmor. Ali, ako ne uradim makar nešto, osećam se loše, kao da nemam nikakav doprinos porodici. Osećam se kao neki… Muškarac. Muškarac koji samo donosi pare i umoran je posle posla, dete ga smara i još se nadrka kada dođe kući, a tamo haos.
Jedna je majka
Iako sam srećna što radim od kuće, to je užasno iscrpljujuće, pogotovo onda kada vam manjka životnog prostora i dete postane svesno majčinog prisustva u trpezariji (gde se ona upravo krije da završi ovaj tekst!). Brža sam u obavljanju zadataka, ali su oni svakodnevno isprepletani preprekama: „daj samo je na trenutak pripazi”, „možeš li da joj napraviš hranu dok joj ja promenim pelenu?”, neutešnim plačom koji samo moje prisustvo (okej, i neretko moja sisa) može da reši, noćima sa iscepkanim snom nakon kojih sedam za kompjuter i radim, iako oči jedva držim otvorene.
Upravo takva jedna noć, tokom koje sam, nakon što sam podojila i uspavala bebu, otišla da piškim, gurnula me je preko ivice. Iz sobe se čuo njen neutešni plač, onaj kao da je uplašena i povređena, koji moj muž nikako nije mogao da umiri. Doletela sam iz vecea, i čim sam je uzela u naručije ona se umirila, a onda sam ja počela da plačem. Očaj zbog tog osećaja da nema ko drugi to da uradi, činjenica da sam tu noć zaspala dok sam je uspavljivala a da ni zube nisam oprala, činjenica da je to bila peta noć za redom, da mi se spava, da sutra imam sastanak za koji se nisam spremila, osećaj kao da sam – baš kao i moja majka, samohrana, sve to me je dotuklo. A onda sam se pitala, kako je jebote mom mužu? Čoveku koji je promenio više pelena i proveo više sati sa našim detetom, sada kada ono plače kao da ju je uzeo neki apsolutni stranac, a ne njen divan i posvećen otac.
Jedan je Lunin otac
Taj naš stranac, Lunin tata, za ovih godinu dana je nju naučio svemu što zna – kako kaže patka, kako kaže Indijanac, gde je Lunin nos… Njihovi rituali čitanja knjiga pred spavanje ili odnedavno „pravljenja kafe” ujutru su filmski i sve su ono što ja propuštam, pa gledam posle na snimcima ili čujem iz susedne sobe dok se igraju. Tužno mi je što to propuštam, ali gledam sa kojom lakoćom sve to radi i mislim da ja ne bih mogla tako. Kada se ja igram sa njom, mi se igramo vađenja veša iz mašine, ili nekog drugog posla tokom kog ja mogu zapravo nešto da uradim po kući a da i njoj bude zabavno. Opet ta „ženska briga”!
I zbog svega toga mi je ova oduka da otac preuzme brigu o detetu jedna od najboljih koju smo doneli. Za potrebe ovog teksta odlučila sam da intervjuišem muža, da on ima priliku da za ovaj ženski portal ispriča svoju stranu priče.
Pre svega, sada pišeš ove odgovore, opiši nam gde je Luna i kako si uhvatio slobodan trenutak za ovo.
Ivan Đurić: Luna spava, prošlo je prvo noćno buđenje oko 1 – i ako imam snage, ovo je najbolji trenutak dana da se nešto napiše, šteta što uglavnom nemam snage.
Šta ti je omiljena aktivnost sa Lunom? Koji ti je omiljeni deo dana?
Ivan: Luna više nije samo beba, sada je osoba, sa raspoloženjima, željama i interesovanjima koje više nisu samo osnovne potrebe – spava mi se, gladna sam, promeni mi pelenu. Najveće uživanje je kada na njenu inicijativu radimo nešto novo, ona savladava neku novu veštinu, novu igračku, ili neku novu interakciju. Danas ju je drugarica Fiona naučila da kucne svojom šoljicom za kafu kad kažemo “Živeli!”. Juče smo počeli da se rukujemo kad kažemo “Zdravo!”, a već mašemo kad kažemo “Ćao!”. To su te male stvari koje upućuju da ona nije više samo beba, da naša komunikacija nije jednosmerna, i to je uvek strašno uzbudljivo.
Svako uspavljivanje je predivan čin, jer tada pokazuje nežnost koju ne stiže tokom ostatka dana od silnog trčanja i jurcanja.
Da opet možemo da biramo, da li bi nešto uradio drugačije?
Ivan: Bolje bih se pripremio, to je jedino što bih drugačije uradio. Nisam bio svestan koliko je sve ovo velika promena. Naučio sam mnogo, ali uvek u realnom vremenu ili sa zaostatkom. Učenje u hodu. Da sam bio bolje pripremljen unapred na sve njene faze u razvoju, mnogo bih bolje mogao da organizujem i svoje vreme, ali i da odgovorim bolje na njene potrebe.
Šta ti je bilo najlepše tokom porodiljskog odsustva?
Ivan: Najlepše je što smo po ceo dan zajedno, što smo izgradili neki poseban odnos koji ne bi bio moguć da sam van kuće veći deo dana.
Šta ti je bilo najteže?
Ivan: Isto kao i svima koji dobiju bebu – nema više slobodnog dana, ne možeš da odležiš dan u krevetu jer si prehlađen ili neraspoložen. Pored toga, najteže je ono što mi je i ranije u životu bilo najteže – bavljenje hranom. Ceo život jedem jednom-dvaput dnevno, i sad mi je jako teško da se priviknem da ona jede četiri-pet puta dnevno, odnosno da toliko obroka moramo da pripremimo. Nekad mi se čini da se samo time bavimo ceo dan.
Da li ti nedostaje posao?
Ivan: Naravno, jako mi nedostaje. Verovao sam da ću za ovo vreme uspeti nešto da radim “sa strane”, i divim se onima koji to uspevaju, ali sa mojim kapacitetima i načinom na koji radim sa bebom, to nije moguće. Ona sama određuje svoj ritam spavanja, što znači da zaspi posle 22h, ne želim da je stavim pred televizor pa da onda imam sat-dva vremena, iako bi to verovatno bilo moguće. Danas je tako, potpuno sam posvećen njoj, sutra ću nadoknaditi to profesionalno.
Kako te posmatraju ljudi sa strane – na ulici, u prodavnici, ovi koji te sad već svakodnevno sreću? Kako se sa time boriš?
Ivan: Bilo je svega, posebno dok je ona bila manja, ljudi su gledali nas troje (bebu, psa i mene) kao da smo iz cirkusa izašli, komentarisali i smejali se, mnogo “saveta” da je beba premalo ili previše obučena, raznih situacija u kojima se skoro neprijatno osećam. Kad uđete u dm – radnju sa bebi hranom ili igračkama u toku dana – uvek su tu mnoge bebe u kolicima i majke koje ih guraju, ja sam jedini otac u 99% situacija. To svi primete, a poneko i prokomentariše.
Više nego jednom sam osetio u tonu sagovornika da je to što sam ja na porodiljskom zapravo neko izvlačenje, lenčarenje. “Dakle ti ništa ne radiš?”.
Poruka za ostale očeve koji razmišljaju da uzmu na sebe brigu deteta.
Ivan: Samo napred! Nije uvek lako, ali je uvek lepo.
Bebe vole rutinu, i svačija preporuka je da se bebi odredi jasan ritam sna, hrane, kupanja, igranja… To je najveći izazov, da se život organizuje tako da se ispoštuje ta rutina, ali da ipak ne bude svaki dan isti, da se ne odlepi od dosade. To je valjda univerzalan savet. Specifično očevima – iako smo 24 sata sa detetom, i čini se da sve radimo oko njih – nikada nećemo biti majke. Taj odnos je sa pravom poseban i nezamenljiv.
—
I upravo zbog toga što su majke – majke, najveći broj majki uzima brigu o detetu, dok se gotovo nepostojeći procenat očeva usudi na ovako nešto. Mi ne poznajemo nikoga ko je to uradio, što je našu proceduru otvaranja “porodiljskog za tate” učinilo znatno komplikovanijom – ni kod koga nismo mogli da se raspitamo kako to funkcionše, a ni zaposleni u institucijama su nam davali dijametralno različite odgovore.
Svakako, svo to cimanje se isplatilo, jer dok ja završavam ovaj tekst moj muž menja pelenu Luni i odlazi da je uspava. Leđa ove majke su rasterećenija, a nadam se da će u 2023. godini priliku da osete ovako nešto imati sve žene, baš kao što nam je to predsednik i obećao.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
