Želim i hoću da usvojim dete i niko to ne neće moći da mi zabrani. Možemo da se ne slažemo u vezi sa muzikom, izborom hrane i žanrova serija na Netfliksu, ali ne i u vezi sa osnovnim ljudskim pravima koja svi - osim LGBT ljudi - u Srbiji imaju. Ljudska prava nisu predmet debate. Tačka.
Sećam se da je jedna od mojih ranijih urednica, prilikom mog zahteva da se ukloni homofobični naslov iz teksta na jednom portalu, pokrenula temu LGBT prava, navodeći da „pederi imaju sva prava ovog sveta, osim da usvajaju decu“, a onda se i nadovezala rekavši „ja bih vam dala da se ženite i udajete, ali ne i da usvajate decu, to je ipak previše“.
I mislim da je to bio prvi put, od mog dolaska u Beograd, da sam shvatio da je ovo i dalje Srbija i da diskriminacija postoji svugde – i u glavnom gradu, i na ulici, i u srednjoj školi, i na radnom mestu, i da od toga niko ne može da se sakrije ili da pobegne. Postoje neki ljudi koji smatraju da, samo zbog toga što su većina, imaju pravo da odlučuju o životima drugih.
Srećom, ona ne odlučuje o tome ko i kada će imati priliku da usvoji dete. Niti će po Ustavu Republike Srbije na to ikada imati prava. Ali, neki drugi ljudi njenog stava odlučuju, ili barem žele da odlučuju o tome, i uporno pište i vrište po društvenim mrežama – glasno govoreći „njet“ usvajanju dece kod istopolnih parova.
Bilo je nemoguće tada objasniti joj da dete ne može postati gej ukoliko ima dvojicu tata ili dve mame koje se drže za ruku, spavaju zajedno i pružaju mu svu ljubav ovog sveta. Ne može postati gej ukoliko gleda crtani film u kojem je glavni junak deo LGBT populacije. Ne može postati gej ukoliko na radiju čuje pesmu u kojoj se govori o istopolnoj ljubavi. Dete prosto ne može postati gej nikakvom propagandom ili nametanjem stava i izbora – jer biti pripadnik LGBT zajednice nije ni stav ni izbor – već karakteristika koja određenom delu populacije pripada po rođenju.
Nisam se ni trudio da joj to objasnim. Vrlo brzo sam dao otkaz i napustio to radno mesto.
Međutim, u trenutku u kojem se u Srbiji priča o mogućem usvajanju Zakona o istopolnom partnerstvu, i kada se čini da i „jedna i druga strana“ pokušavaju da se ograde od toga da gejevi žele, mogu i hoće da usvajaju decu – govoreći da ovaj zakon nije brak i da Srbija nikada neće prihvatiti usvajanje dece – ipak je važno reći da to nije ništa strašno i da u tome nema ničeg bolesnog i perverznog.
Neuki i neobrazovani ljudi strahuju zbog neznanja. I ne žele da se obrazuju, već biraju da u 2021. godini žive ispod kamena. I neka žive ako im je lepo, ali neka puste i nas druge da živimo u miru već jednom.
Umesto toga, oni bestidno govore da bi radije viđali decu u sirotištu ili na ulici, nego u zagrljaju dvojice muškaraca ili dve žene koji su srećni i ispunjeni i koji tom detetu mogu da pruže sve što jedan porodičan dom i treba da bude. Ignorišu pritom činjenicu da deca u domovima žive u nehumanim uslovima, da su veoma često žrtve sistematskog zlostavljanja i da, siguran sam, poznaju jako puno ljudi koji su odrasli u heteroseksualnim porodicama, a bili su žrtva porodičnog nasilja i uznemiravanja.
Prave se da su sve porodice idealne i da su domovi prava mala oaza za sigurno i stabilno odrastanje deteta. Oni bi radije da oteraju sve sposobne, pametne, mlade, uspešne i ambicione LGBT građane van države, da doprinose u nekoj drugoj zajednici, da plaćaju porez nekoj drugoj zemlji, da imaju srećnu porodicu negde van granice, i da jednostavno nestanu odavde.
Sieh dir diesen Beitrag auf Instagram an
Pojedini pripadnici LGBT zajednice u Srbiji nisu ništa bolji. Jednako su sebični i toksični po okruženje – da, govorim o premijerki Ani Brnabić.
Iz ugla, nadam se, budućeg roditelja, razumem zašto je iskoristila svoju SNS nadmoć i sa partnerkom dobila dete mimo zakona ove države, bez da je prstom mrdnula da isto omogući i svojim „saborcima“. Pretpostavljam da je i ona imala svoje unutrašnje borbe. Ali je isto tako osuđujem. Baš zato što prstom nije mrdnula da kao osoba na poziciji moći makar pokuša da, jednim delom, bude na pravoj strani istorije.
I ne opravdavam je kako je to pokušao da učini pomoćnik u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Boris Milićević, nedavno gostujući u jutarnjem programu „Probudi se.“ Ne mislim ni kao on da „usvajanje dece služi kao priča za skretanje pažnje.“
LGBT građanima i građankama Srbije je muka od toga da budu ćuškani levo-desno, da se odbijaju o ramena fejk liberalnih i ultra konzervativnih.
Ako može premijerka – što ne mogu ostali!?
Zašto mi obični smrtnici ne možemo da dobijemo mogućnost da SVOJE ŽIVOTE živimo normalno, pristojno, dostojanstveno, zajedno sa svojim partnerima i partnerkama i našom decom?
Ja želim da usvojim dete i nije me briga šta o tome misle „previše jaki strejt muškarci“, ili Mika, Žika, Janko i Marko. A nije me briga ni šta o tome ima da kaže Boris Milivojević, Vučić, Dačić, Palma, Obradović, SPC, patrijarh, ili Ana Brnabić.
Nije me briga ni šta o tome ima da kaže Srbija zajedno sa svim svojim građanima. Oni ne plaćaju naše račune, ne žive naše živote i ne mogu da se mešaju u to kako ćemo, kada ćemo i da li ćemo odgajati dete, jer ljudska prava nisu predmet debate.
Promene koje želimo jesu ona prava koja svi – sem LGBT ljudi – u Srbiji imaju, i ništa više od toga. Siguran sam da će moje dete odrastati srećnije i u zdravijem okruženju, nego što to, nažalost, imaju prilike mnoga deca u Srbiji.
Jer, šta je zaista bitno? Politika? Ideologija? Zakon? Ustav? Mišljenja drugih ljudi? Ili ljubav i nežnost i podrška koju dete može dobiti od svojih roditelja, bez obzira na to da li su u pitanju mama i tata, ili dve mame, ili dvojica tata?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
