Ivana Gajić koja sa porodicom osam godina živi kod Berlina otkriva kako funkcionišu vrtići u Nemačkoj i koliko koštaju.
Odgajanje dece u Nemačkoj odavde možda deluje komplikovano, te je dobro od nekog iz prve ruke čuti kako to izgleda. Ivana Gajić je mama dva dečaka od 3.5 godina i osam meseci, arhitektica koja u slobodno vreme slika i drži radionice slikanja za žene sa Balkana. Sa suprugom već osam godina živi u jednom malom gradu pored Berlina i deca su im rođena tamo. Ivana sada za Zadovoljna.rs priča detaljno kako funkcionišu vrtići u Nemačkoj i koliko koštaju.
Za početak, ona napominje da, kao i sve u Nemačkoj, nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje jer tamo postoji 16 pokrajina i svaka od njih ima svoja pravila.
Jaslice skuplje od vrtića
„Za sada su, prema mom saznanju, vrtići besplatni bez obzira na to da li su privatni ili državni u Berlinu i Meklenburg Vorpomenu, u Hamburgu za decu od tri godine. U Brandenburgu, gde mi živimo, država je prethodnih oko godinu dana pokrivala pola iznosa, a od avgusta 2024. će pokrivati ceo iznos za decu od tri godine. To znači da će se kod nas jaslice i dalje plaćati.“
Jaslice su inače skuplje od vrtića, kaže naša sagovornica.
„Na početku smo plaćali 330 evra + skoro 50 evra za hranu i to je bila poprilična suma. Ono što je dobro što se za drugo dete plaća samo 50 odsto cene vrtića.“
Što roditelji više zarađuju – veća cena vrtića
Kad govorimo o ceni vrtića, Ivana kaže da je u svakoj pokrajini u kojima se vrtići plaćaju ta cena formirana u zavisnosti od primanja roditelja.
„To znači da nezaposleni roditelji ne plaćaju ništa za svoju decu, već taj trošak snosi država. A oni koji više zarađuju plaćaju samim tim i više vrtić. Kako Google kaže, Schleswig Holstein je najskuplji. A od poznanika saznajem da je cena vrtića u Minhenu za državne oko 300 evra, ali da postoje privatni gde se cene kreću i do 1.000 evra. Pretpostavljam da oni imaju neke specijalne koncepte i program i da tamo možete lakše da obezbedite mesto.“
Svako dete ima pravo na 6 sati boravka u vrtiću, neka mogu i da prenoće
Ivana Gajić napominje da je za vrtiće u Nemačkoj karakteristično to što je standardno vreme boravka šest sati i na to sva deca imaju pravo bez obzira na to da li roditelji rade ili ne.
„Ako roditelji rade puno radno vreme, 40 sati nedeljno, onda je potrebna dozvola od ‚Jugenamt-a‘, kao što je kod nas Socijalna služba, i sa tim vaše dete može da ostane i 45 sati nedeljno u vrtiću. Neki vrtići nude i 24 sata čuvanja ako roditelji dežuraju i ne mogu da se drugačije organizuju, pa dete mora da prenoći u vrtiću. To nije standardna usluga i zato mora da se najavi minimum dve nedelje ranije.“
U svakom sluačaju, pored te obavezne najave, sjajno je čuti da je tako nešto uopšte moguće.
Ali ni vrtići u Nemačkoj nisu bez problema.
„Nema dovoljno mesta u vrtićima, a u tome prednjače veći gradovi, Minhen, Berlin. Ono što je dobro je da, ako roditelji rade, a svi vrtići su ih odbili jer mesta nema, roditelji bi trebalo da dobiju mesto preko ‚Jugendamt-a‘, tj. Socijalnog, i onda je uslov da se od kuće do vrtića stiže javnim prevozom u roku od oko pola sata. To lepo zvuči, ali nisam sigurna koliko funkcioniše u praksi.“
U raznovrsnoj ponudi i vrtić bez igračaka
Ono što ni u Srbiji nije više strano su koncepti i programi koje vrtići u Nemačkoj nude.
„Oni su jako raznovrsni, ali iz mog iskustva, neki su samo dobra reklama i ne funkcionišu u praksi, pa roditelji više veruju preporuci drugih roditelja. Pored Montesori i Waldorfs programa, koji su već poznati, u Nemačkoj možete da nađete i ostale koncepte, kao npr. vrtić bez igračaka, gde se deca motivišu da razvijaju svoju kreativnost i fantaziju kroz igre i aktivnosti. Međutim, iako se tako zove, igračke nisu baš potpuno zabranjene.“
Postoje i tzv. šumski vrtići, gde su deca sve vreme napolju bez obzira na godišnje doba i vremenske prilike.
„Oni imaju npr. samo jedan mobilni objekat, kao recimo građevinski kontejner i neku veću nadstrešnicu… Tu je toalet i tu ručaju, tu mogu da se presvuku. Ostalo vreme provode napolju, izuzev kad je neko nevreme i jaka kiša. Kao i u Srbiji, standard je da deca spavaju u podne dok su u vrtiću, ali nisam sigurna kako to kod njih funkcioniše. U takvim vrtićima se deca igraju sa onim što nađu u prirodi.“
Umetnički vrtić 80 evra mesečno
Postoje i vrtići koji imaju umetničko-muzički koncept i Ivanin stariji sin će od septembra ići u jedan takav.
„Bio je do sada u vrtiću koji ima princip posmatranja aktivnosti kojoj su deca sklona i onda je zadatak vaspitača da ih u tom smeru podrže i pruže im ono što ih najviše interesuje. U praksi to uopšte nije funkcionisalo, vrtić je imao manjak vaspitača, vaspitači su se često menjali, rad u manjim grupama opet zbog manjka vaspitača nije bio moguć i sve se svodilo na gomilu dece koja se samo igraju, bez ikakve kontrole. U novom vrtiću postoji prostorija za sport, za glumu, slikanje i umetnost i muzička soba. Deci se nude specijalizovani časovi iz ovih oblasti i časovi engleskog od četvrte godine. Vrtić je privatni i mi ćemo plaćati samo za koncept 30 evra mesečno i uz to 50 evra naknada za obroke, a ostale troškove snosi država.“
I roditelji mogu da osnuju vrtić, ali…
Ivana kaže da u većim gradovima postoje i vrtići koji su nastali tako što su se roditelji udružili i osnovali zajedno vrtić. Ime za to je Kinderladen.
„Roditelji kao osnivači odlučuju o programu i konceptu, biraju vaspitače i to je prednost. Mana je što su takvi vrtići u prostorima koji nisu projektovani za tu namenu, često su mali, pa je dosta toga improvizacija i nemaju svoja igrališta, nego posećuju javna. Oni obično imaju do dvadesetoro dece.“
Postoji i Tagesmutter opcija – forma u kojoj obučena žena, dadilja čuva do šestoro dece u svom prostoru. Ova opcija je skuplja i obično pokriva samo do 15 sati čuvanje, kaže Ivana Gajić .
Hrana – viršle i paštete
Što se tiče ishrane u vrtićima u Nemačkoj, standardno je da deca imaju doručak, ručak i užinu.
„Iskreno. od toga sam očekivala više. Deca dobijaju suhomesnate proizvode kao što su viršle i paštete u uzrastu ispod dve godine, što mi se nikako ne sviđa. Za ručak, zbog izbirljivosti dece, uglavnom su na meniju makarone, krompirići i meso. Kažu da imaju uvek i povrće i salatu, voće, ali mislim da deca to kao i kod kuće izbegavaju. Neki vrtići nude deci samo vegansku ishranu, oni to predstavljaju kao deo koncepta, ja mislim da im je tako jeftinije i jednostavnije… Ovde je često problem da deca iz religioznih razloga ne jedu neku vrstu mesa, pa ako ste vegani, ne morate da brinete o tome“, kaže Ivana i dodaje da neki vrtići ne nude doručak i užine već su roditelji u obavezi da ih obezbede.
Naša sagovornica ističe da je za strance u Nemačkoj dobro to što deca u vrtiću lako i brzo savladaju jezik.
„Mi kod kuće pričamo isključivo na srpskom, ali naš sin priča u vrtiću nemački i nema nikakav problem da pri promeni sredine promeni jezik. Sretala sam porodice čija deca pričaju i tri jezika, npr. mama je iz Španije, tata iz Nemačke, a kod kuće se priča na engleskom…“
Ivana priznaje da jedna stvar u tamošnjim vrtićima živcira mnoge roditelje, pa i nju.
„Sve roditelje iz Srbije ovde nervira pesak na svim igralištima i u svim vrtićima. Kad pokupim sina, prvo moram ispred auta da ga istresem celog, da ispraznim obuću i onda to ponovim kod kuće u kupatilu i okupam ga- Ali nekako pesak ipak završi svuda, u krevetu, u dnevnoj sobi… Malo se šalim, naravno, aktivnosti za decu u pesku su super i sva deca to obožavaju. Leti postoji deo gde se igraju vodom i prskaju, što ih jako veseli i zato nosimo više setova odeće za promenu.“
Manjak vaspitača
Na kraju, Ivana navodi šta je zapravo ključni problem u vrtćima u Nemačkoj.
„Trenutno većina vrtića u Berlinu štrajkuje, tj. štrajkuju vaspitači, traže bolje uslove, veću platu i više kadrova. To je naravno baš problem za roditelje koji rade i koji to ne mogu da isprate. Dakle, u Nemačkoj je veći problem nedostatak vaspitača i mesta u vrtićima nego cena.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
