Da sam mogla da biram - ne bih se vraćala.
Malore sam došla sa posla, 11 sati uveče je i umesto da legnem i spavam sa mužem i našom osmomesečnom bebom, biram da sedim sama sa sobom. U tišini, potpuno sama. Da mi se slegne malo dan. Iako mi se oči sklapaju od umora.
Ovih dana moja bebica se od najdivnije bebe pretvorila u malog monstruma. Doktorka nas ubeđuje da virus koji je zakačila bukvalno menja ponašanje deteta. Razdražljiva je, imala je temperaturu danima, a sinoć (sinoć hahah!) bili smo do 6 budni. Mi, očajni, ooočajni roditelji. Posle par sati sna morali smo da ustanemo – muž kako bi se posvetio tome da ne živimo u haosu i prljavštini, a ja kako bih se posvetila poslu.
Dok šaljem mejlove u kojima objašnjavam zašto kasnim sa isporukom nekih obećanih stvari osećam se kao da sam propala preduzetnica, ali ja zapravo savršeno žongliram između posla i života, manjka sna, otečenih grudi punih mleka i hormonskog disbalansa.
S obzirom na to da radim od kuće uz povremene izlaske na sastanke i događaje – stalno sam prisutna u kući što znači i da je moje radno vreme razvučeno na ceo dan: ujutru ću imati sastanke i slati mejlove dok su muž, beba i pas u šetnji; tokom bebine popodnevne dremke ću raditi onaj najozbiljniji deo posla kada mi je potrebno dva vezana sata bez prekidanja; a uveče kada beba zaspi je vreme za veće projekte koji zahtevaju kreativu, mir i tišinu.
BETTER DONE THAN PERFECT
Jedna od posledica rada sa bebom je da više ništa ne ostavljam za sutra. Ranije bih odlagala neke sitnice, velikim projektima pristupala kampanjski – radila bih sve u poslednjem trenutku, a sada samo gledam da se moja to-do lista tog dana što pre završi. Manje prokrastiniram prvi put u životu! Pošto moj posao podrazumeva rad na društvenim mrežama, jako brzo zalutam na Instagramu ili TikToku, ali se i setim da će se beba probuditi svakog trenutka što mi daje neverovatnu motivaciju da bacim telefon iz ruku i da se vratim poslu.
Škrabam zadatak po zadatak sa spiska, jer nikad ne znaš šta sutra nosi – da li će se beba probuditi vesela ili nervozna, da li ima skok u razvoju ili joj je skočila temperatura.
Ranije bih čekala još neku povratnu informaciju od klijenta, ali sada sama donosim odluke o tome šta je bolja opcija, takoreći – „sečem” i teram dalje. Bolje gotovo nego perfektno – moj je moto ovih dana. I iznenađujuće, moji klijenti sjajno reaguju na ovaj način rada. Posao bude završen brže i jednako dobro.
MOM BRAIN
Međutim, ovih par meseci dešavali su mi se neki propusti veoma atipični za mene. Propušteni mejlovi i propušteni sastanci. Prosto ne vidim ili ne čujem neke stvari. Čak i gubim stvari, ne znam gde sam ih ostavila, ne sećam se. Mozak je na nekom novom režimu rada. Beba, briga o bebi, minimalan broj sati sna sigurno doprinose ovome.
PREDUZETNICA ILI ŽENA ILI MAJKA
Najgore od svega je što, koliko god da moj muž i ja razbijamo sve šablone patrijahalne porodice – ja i dalje svakodnevno preispitujem da li sam „dobra žena”. Većina poslova koji se tiču kuće i bebe pala je na mog muža a i zajedničko vreme umem da žrtvujem zarad sjajne prilike da završim neki deo posla. „Hej, ona sad spava, a ja nisam skroz umorna – čekaj da završim ovo brzinski!” I onda se to pretvori u celu noć nad kompjuterom nakon čega se samo sručim u krevet. Ovih dana nisam baš supruga za primer, što me proganja i pored toga što me muž stalno uverava da je sve to okej i da je naša zajednička odluka bila da tako podelimo uloge u prvih godinu dana bebinog života.
Ali osim toga što mislim da nisam najbolja partnerka, često preispitujem to i kakva sam majka. Sa svojim detetom se mazim i družim u pauzama između mejlova i sastanaka, ali je guram mužu u ruke čim se neko od klijenata javi. Dok izgovaram deseti put u toku dana: „Molim te, uzmi je, moram da odgovorim na ovaj mejl”, osetim se kao deset puta lošija majka od onih koje su tu, stvarno i stalno prisutne.
Olako se rasplačem kada posle sastanka izađem iz naše dnevne sobe – moje „kancelarije” i kada moja beba pruži ruke ka meni uzbuđena što me vidi. Ljutim se na sebe kada ne mogu da se koncentrišem na posao koji radim zbog njenog plača koji dolazi iz susedne sobe i kada me to nervira. Kada shvatim da je šetam jednom nedeljno, jer se svaka prilika za šetnju koristi „da mama završi posao”, a da se igramo tako što ja u glavi vrtim to-do liste a nekad, ako se beba zaigra, odgovaram na mejlove i radim deo posla sa mobilnog telefona, bukvalno bebi iza leđa.
POSAO NE ČEKA
Možda je u mom naglom prekidanju porodiljskog odsustva najporaznije bilo to što sam mislila da će klijenti ceniti moj povratak i da će me, kao što mi je i obećano, čekati posao kada se vratim. Dve trećine klijenata me nije ponovo angažovalo, a preostala trećina je odlagala početak rada što me je dovelo u nezavidnu finansijsku situaciju. Tako da sam umesto laganog povratka na posao imala tenziju oko traženja novih klijenata i projekata.
Par meseci kasnije stvari su dosta stabilnije a ovo iskustvo me je nateralo da proširim spisak klijenata ali i saradnika. Kad si preduzetnica a uz to postaneš majka, ne možeš od sebe da očekuješ da za posao uvek budeš dostupna, zato sam, prvi put za tri godine angažovala saradnike.
ŽENA, MAJKA, PREDUZETNICA, CARICA
Da sam mogla da biram, volela bih da nisam morala da počnem da radim kad je moja beba tek naučila da diže glavu sa kreveta. Ali bih se sigurno polako vraćala poslu pre bebine navršene prve godine. Možda bih birala neke drugačije projekte, započinjala neke svoje, možda bih to radila znatno sporije, u tempu koji odgovara i meni i mužu i bebi. Sigurno bih neke večeri, poput ove, volela da provedem na treningu ili ispred TV bindžujući omiljenu seriju. Gledala bih da ne radim na putovanjima, da ne radim kada je lepo vreme za šetnju, ali jedno je sigurno – vratila bih se poslu.
Volim što sam mama i najviše volim svoju bebu na svetu ali volim i da radim. Ne volim posao kao takav (iako sam ga birala i godinama vredno radila da bude baš po mojoj meri), već volim uzbuđenje kada zaverglaš mozak malo jače nego kad čitaš deklaracije na bebećoj hrani i pokušavaš da prebrojiš broj promenjenih pelena i dojenja. Neke žene uživaju i u tome da budu majke i mogle bi samo to da rade uvek. Gledam ih sa puno poštovanja, mislim da su to možda najbolje majke. Meni je to lepo i volim vreme provedeno sa detetom, ali mi je i dosadno. Kada završim uspešan sastanak, sklopim laptop, zadovoljna sobom, uzmem ćerku da se igram sa njom, tada, baš u tom trenutku ja sam bolja majka i žena nego što bih bila da su to moje jedine uloge.
***
Bonus video: Mame za mame – one reaguju majčinski, zaštitnički, solidarno, sada trebaju našu podršku
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
